Ја понекад пишем музику. Написао сам: „Уморан сам, дођи код мене, Господе.“ Човек иде ка Богу, умара се и пада, не може више да настави свој пут. Моли: „Не могу више да идем, Сам дођи код мене.“

Ђорђе Вукадиновић је сасвим тачно уочио да „мета петиције Хелсиншког одбора за људска права за укидање верске наставе у Србији, уопште није веронаука – реч је о страху од снаге СПЦ, њеног угледа и ауторитета у народу. Тај углед је мета, ауторитет СПЦ је мета, положај цркве у друштву је мета центара моћи са Запада“.

Човек нашег времена, али и сваког времена, мучен је двема великим невољама: недостатком смисла у животу и страхом од смрти. Када човек љуби Исуса Христа и Пресвету Богородицу, његова душа се испуњава љубављу, божанским смислом. Божанским смислом! 

Приказ Цркве и свештенства који су деловали у актуелном моменту, дакле у епохи социјализма, углавном је ишао у правцу исмевања. Иако је Црква живела крајње аскетску епизоду своје савремене историје, свештеници су приказивани као лицемери, среброљубиви чиновници не много посвећени свом позиву, лажни пророци који вуку ка старом и назадном.

О, земаљски анђеле, ти си био највећи благослов који ми је Бог даровао по доласку у Америку. Био си моја највећа утеха у новој служби.

Сама реч „богдај“, стара и тиха, а дубоко смислена, означава благослов, најлепшу жељу коју човек може упутити ближњем. У њој је сабрано искуство вере нашег народа, његова нада и спремност да добро дели са другима. Управо тај дух прожима и странице овог годишњака, у којем се преплићу наука, сећање и жива вера.

„Народна дипломатија” ствара утисак да је између Грка и Словена било и јесте све у реду. Међутим ова идеализована представа мора бити коригована, пре свега неслагањем Грка и Словена, у том смислу и Срба, због неискрених савезништава, односно због сасвим другачијег понашања политичке и културне елите Грчке у односу на народна осећања.