А сада питамо ми, је ли то све могло баш у истини тако да буде? Да ли се може допустити и усвојити, да је митрополит Василије, ради онако прекарне, да се најблаже изразимо, сврхе, одрекао се припадништва православној цркви, да је он онако олако погазио заклетву своје вјерности тој цркви и поунијатио се?

Улога ових манастира огледа се пре свега у очувању аскетског предања Православне Цркве, али и у томе што представљају места духовног прибежишта, обнове и укрепљења како за свештенство тако и за верни народ.

Пролонгирање састанка у Аманском формату довело би до погоршања тренутне ситуације и даље поларизације Православних Цркава по етничким линијама. Другим ријечима, могли бисмо да будемо сведоци продубљивања раскола. То би могло довести до повећаног утицаја спољнополитичких снага на црквене процесе, што би довело до колапса међуцрквених односа и погоршања ситуације унутар глобалног Православља.

Али како ми, хришћани, треба да се суочимо са доласком бола у наш живот? Хоћемо ли роптати против Бога? Хоћемо ли негодовати? Хоћемо ли пасти у очајање? Хоћемо ли га прихватити као неминовну судбину, са песимизмом, тугом и депресијом, једноставно као неразјашњиву тајну?

Поводом празника Светог Василија Острошког преносимо е-припремљену расправу исповједника православља епископа далматинског Никодима Милаша под горњим насловом. Расправа је првобитно објављена у Дубровнику 1913. године, у штампи Српске дубровачке штампарије.

Пред овим богатством — које испуњава на десетине томова — човек не може а да се не изненади недостатком богослужбене праксе у парохијским храмовима данас, као и чињеницом да огромна већина верних не познаје оно што постоји у њиховој сопственој Цркви. Ако изузмемо добро познате службе Великог поста и Страсне седмице, видимо да већина верника познаје од тог обиља и лепоте Цркве углавном само Божанствену литургију.

Крајем 1980-их година овде је већина становништва била муслиманске вероисповести, у Батумију је постојао само један православни храм. Данас седамдесет пет посто Аџараца исповеда православље. Ова метаморфоза – прелазак целог региона из ислама у православље, тачније, враћање извору и вери предака – одиграла се наочиглед владике Димитрија и уз његово активно учествовање.