Метафизика Митрополитова једноставно није у складу са учењем Цркве, зато што је настала увозом страног тела, својеврсног осмог путника, који се на брод спасења прошверцовао кроз већ споменуту егзистенцијалистичку formam mentis, без обзира на то што се сам Митрополит оштро дистанцирао од егзистенцијалиста умесном тврдњом да они полазе од човека као егзистенције, а да он полази са супротне стране, од Бога. Али је при томе изгубио из вида, вероватно несвесно, да је применио исту формулу као и Сартр, само је вредност Х у формули: За неко Х важи да ако је је Х самосвесно, онда егзистенција Х претходи суштини Х попунио са Бог уместо Сартровог Човек.

Оставимо, дакле, простора Господу Цркве да Сам проговори и немојмо Га заклањати лажном ревношћу, која често извире из наших страсти, а не из чистоте нашег срца.

Онако како данас Цариградска патријаршија и њен првојерарх тумаче 9. правило Четвртог васељенског сабора,  а које тумачење су преузели у свом текст архонти Фанара, у прошлости су то чиниле римске папе, почев од Николе I, како би оправдале своје претензије за успостављање примата власти у васељенској Цркви Христовој.

Када би неко посматрао митрополита едеског Калиника, нарочито за време Свете литургије, како је једном приликом неко приметио, видео би „живу икону".

Косовом и Метохијом, као и целокупном васељеном досад, управљао је  Божији промисао, па ће тако и одсада. Тако ће бити, макар колико дуго живели под страном окупацијом и Срби и Шиптари; или опет, Шиптари као слуге заједничког им окупатора. Тема Косова и Метохије превазилази свако наше удубљивање, и не може се исцрпити. Божански промисао је на делу, а Срби су сада у прилици да се окушају на делу само као православни хришћани, и само као такви да опстану; да опстану у предачком предању.

Апостолски савет је детиње једноставан. Ако осећаш чемер – падај на колена пред Богом, ако осећаш радост – опевај Његову величину. Главно је – немој чинити ни корак у страну од Извора Живота, ни у жалости, ни у радости.

Поступци „ПЦУ” (са њиховом провером идеолошке подобности светитеља и прилагођавањем храмовног живописа „захтевима стварности”) по ко зна који пут доказују да пред собом немамо црквену структуру. То је политичка партија или идеолошка организација, обучена у црквене одежде.