И одједном, у тој пакленој атмосфери — тешкој тами, изгладнелим пацовима, подруму налик леденој гробници — продрла је бела светлост. Светлост је обасјала душу и тело Аспазије. Сијала је као свежи снег под сунчевим зрацима. Али сада то није била створена светлост. Светлост Христова испунила је њену душу неизрецивом љубављу и радошћу. Аспазија је говорила да је то „радост која истовремено и даје и прима“. „Та светлост била је у исто време и љубав, и радост, и спасење. Треперила сам у тој радости, у тој срећи. И нисам знала шта се са мном дешава, нисам знала да сам Аспазија Оцел, доведена тамо.“

Господње Васкрсење живи се као слобода дарована Христом, која надахњује, храни и укрепљује стваралачке силе људске личности и добру борбу за „све што је истинито, што је честито, што је праведно, што је чисто, што је љубазно, што је на добру гласу“[1], подсећајући нас уједно да је пут ка Васкрсењу нераздвојно повезан са Крстом.

Душан Т. Батаковић нам Дечанским питањем нуди прилику да размислимо да ли се у историји све мења да би суштински остало исто. То може да значи да се ништа не окончава већ само прелази у другу појавност. Или је пак тешко у процесима дугог трајања јасно разликовати узрок и бројне рукавце последицâ.

Као и благи милешевски Бели анђео, с једне од грузијских фресака Плави анђео озбиљног лика указује на исту неизрециву тајну васкрсења Христовог показујући прстом свакоме ко гледа: „Дођи и види!“.

Управо узајамна подршка, молитва, јединство и љубав представљају залог за то да достојно наставимо свој црквени и државни живот. Нека нам Васкрсли Спаситељ подари чврсту веру, љубав, мир, слогу и разборитост!

Пребивај са мном, Господе, да се укрепим силом Твога Васкрсења и да се више не бојим смрти; јер живот са Тобом јесте истински живот, а одсуство Твоје — истинска смрт. Све око мене и у мени тражи живот, али радост његова брзо ишчезава. Иако верујем да је истински живот, чија радост не пролази, у Теби и од Тебе, ипак се бојим цене коју треба да платим.

Ишчезоше царства и нестадоше државе, али вера галилејских рибара остаје посејана у домовима, у срцима и у храмовима овога Истока, који је Логос Божији изабрао за колевку и полазиште Свога благовештења читавоме свету. Ово говоримо, као хришћани на Истоку, свесни истинитости послања које нам је Христос поверио и древности вере која се не гаси, ма колико таласи љуљали лађу нашега живота.