Осетљиво је, дакле говорити о доброти, а још више приписивати је себи или другима. Јер нисмо сигурни ни у истинске мотиве сопствених мисли, речи и дела, а камоли када су други у питању. Који је онда критеријум доброте и благости, а да не буде сведен на привид, пројекцију наших страсти или било коју апстрактну схему, којим год ауторитетом она била „оправдана“?

...када Црква проговори језиком своје суштине, мистичном силом Светог Духа, она се обраћа човековом духу и одазивају се они који су духовно живи.

Непрестана компромитација СПЦ један је од тих очигледних наума на коме се систематски ради већ дуже време, од чега најмање једну деценију веома интензивно. Не, то није никаква добронамерна критика погрешака, то је малициозна, мрзитељска пропаганда. И то сасвим отворено треба рећи.

У новим условима и у другој држави, православна српска црква је од краја 17. века морала да се мења: не из жеље, већ из потребе. Под притиском римокатоличанства, митрополити су, да би спасли сâм опстанак православља, снажећи свој утицај у цркву увели оштрију послушност и чвршћи поредак. Но, постављено је питање: колико облик памти суштину?

Архимандрит Рафаил (Карелин) каже: „Код брђана постоји предање да ће кад се умноже несреће и невоље, царица Тамара поново доћи у Грузију, поново ће сести на свој златни престо и утешиће народ. Међутим, царица Тамара не владајући на земљи, већ на небу, својим духом и љубављу никад није напуштала Грузију и неће је напустити.“

Цинично је и парадоксално да се данас као чувари крсне славе појављују средине које су кроз историјске процесе латинизације и конфесионалне унификације често доприносиле затирању сличних локалних обичајних форми, каже Жељко Ињац

Црква је позвана да свакој генерацији објашњава и тумачи веру језиком који она разуме, а Свети Оци су у томе били изузетни.