У емисији „Журнал“ на Првој ТВ, потпредсједник Владе Црне Горе за образовање, науку и односе са вјерским заједницама, Будимир Алексић, говорио је о историји три велике хришћанске светиње, честици Часног крста, руци Светог Јована Крститеља и икони Богородице Филермосе.

Постајемо обузети ђаволом који у нама пребива, следујући његовим шапатима, па Те више нити видимо нити чујемо. Тако нас таштина наводи да чинимо оно што сматрамо исправним — а у ствари то су наши сопствени греси.

 "...када је реч о класичној филологији и класичном образовању... реч је, заправо, о разумевању (или неразумевању) улоге класичне учености, класичног образовања и науке у самом постојању оних земаља и народа који су на овај или онај начин укључени у европску цивилизацију. Јелини су открили један посебан поглед на стварност, на свет у целини, и тај поглед — први и јединствени — задобио је планетарну распрострањеност". 

Приказујући по иностранству фотографије порушених цркава, кијевска власт покушава да одговорност за резултате сопственог терора пребаци на туђа плећа и да тако прикупи политичке поене. И док се српским посетиоцима приказују изгорели зидови, у домовини ових храмова се настављају отимања црквене имовине, хапшења и прогони свештенства УПЦ, као и систематски удари ОСУ по „непријатељској духовној структури“.

 У Битољу и околини, а посебно на потесу од планине Ниџе до овог града, према неким проценама, налазе се чак 74 гробља у којима је сахрањено више од 30 хиљада српских војника из Балканског и Првог светског рата. 

Историја ове двојице стараца (Денисенка и патријарха Илије II), подсећа да сваки покушај коришћења Цркве као инструмента за постизање земаљских циљева неминовно води ка губитку Христа. Истинска величина се пак стиче само верношћу „у малом“ и у чувањем те целовитости духа, која завршетак земаљског пута не претвара у политички исход, већ у нетрулежни венац.

Читао сам му одговарајуће молитве и страшно сам се бринуо: шта ако не стигне да се причести? Од напетости ме је обливао зној. Али по милости Божјој отац Шио се причестио. Сео сам поред њега на столицу, он ми је предсказао предстојеће патријараштво. Погледао ме је, дотакао ми је колено и нежно рекао: „Мој патријарх!“ Одмах сам га поправио: „Ја нисам патријарх, ја сам митрополит.“ А он је опет поновио: „Патријарх, патријарх!“