Раскол је пре свега кидање административно-јерархијског ткива Цркве, одрицање од канонске потчињености законитом првојерарху и узурпација права која не припадају делу, већ јединственом црквеном организму. Евхаристијски прекид се у овом случају не јавља као узрок или једини знак раскола, већ као његова финална, често одложена последица.

За светосавске бесједе постоје неки жанровски захтијеви – рецимо, најприје управити свој поглед у ону ноћ када се, жељан Царства небеског, Растко Немањић без знања оца, али са очевим образом и образовањем, упутио Светој Гори. Тако се креће на пут. И изван сваке сумње, од тог дана и Растко, потоњи Сава, и његов народ путују. Но нека наш поглед данас споје двије слике наших живота, наизглед удаљене, али у непрекидном дозивању. Најприје, једна слика испред иконе на којој се, у самом коријену њеном, налази свети Сава. Слика је данашња, али је могла бити и давнашња, стара вијековима. 

Довољан је летимичан увид у писање на друштвеним мрежама у Србији ових дана, да би се уочили, како је саопштено из Информативне службе СПЦ, „софистицирани напади“ на црквене медијске ресурсе, паралелни са антицрквеном хајком. У целом том замешатељству приметно је и велико учешће декларисаних православних верника. Као да неке лекције са почетка вишестраначја у Србији, ни као верници, ни као приврженици различитих политичких опција, нисмо научили.

Свети Сава, као вриједни и мудри неимар, све ово је врло добро знао те је стога издејствовао самосталност наше помјесне Цркве и утврдио је на „камену вјере“. 

На сајту Епархије зворничко-тузланске јуче, 24. јануара, објављен је текст Његовог Високопреосвештенства митрополита Фотија под насловом „Пад Берлинског зида“, у коме се Високопреосвећени осврће на своје искуство боравка у Немачкој крајем осамдесетих година прошлог века. Исти текст објављен је и на званичној Фејсбук страници Епархије, где је изазвао значајну пажњу читалаца. Међу бројним реакцијама издвојио се и коментар госпође Бранке Тубин–Мудринић, на који је митрополит Фотије одлучио да лично одговори, препознавши у њеном обраћању дубоко разумевање суштине изнесене у тексту.

Постоје житија древних хришћанских подвижника у којима се приповест о животу и делима светих своди на свега неколико пасуса. А постоје и опширна житија — богата описима догађаја који су до нас доспели из дубине векова. И свака чињеница, сваки догађај који се не може објаснити законима материјалног света, истински хришћани примају са вером и духовним надахнућем. Такво је житије свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије, чији се спомен празнује 27. јануара.

Занимљиво је уочити, у крупним потезима, каква је мењања имао лик Светог Саве у духовном погледу. Величина сама собом доноси свестраност; јемство за горостасност једне личности је у томе, што је епохе историске одржавају и тумаче и осветљаваљу према ономе што се зове „дух времена“.