— Владико Методије, на који начин су техничке науке на којима сте магистрирали могу спојити с вером у Бога, анђеле и демоне, с библијском историјом стварања света за седам дана, с концепцијом раја и пакла, причама о светском потопу и чудесном Нојевом спасењу, с догмом о непорочном зачећу Дјеве Марије и, напослетку, са Христовим Васкрсењем?

— Наука не противречи тајнама вере. У њену област пре свега спада материјални свет; она нама за циљ да докаже или да оповргне априорне тврдње, на пример, постојање Бога. Није случајно то што на данашњим верским универзитетима постоје природно-научни и математички факултети.

Међутим, неки савремени научници-еволуционисти, на пример, упркос научној методи, покушавају да у својим истраживањима потврде став који су унапред прихватили о томе да Творац не постоји. Ово противречи принципима истинске науке која, напротив, открива тајанственост створеног света. Што дубље проучавамо уређење Васљене и човека, тим више постајемо свесни немогућности потпуног објашњења света у оквиру материјалистичких парадигми.

Вера и црквене догме су ван области научног доказивања или оповргавања. Међутим, колико год то парадоксално било, права наука нас доводи до мисли о Творцу. Многи озбиљни истраживачи посматрајући задивљујућу хармонију природних закона долазе до закључка о томе да постоји разумни Творац. Што се тиче чуда, као што се поје у црквеним песмама, „побјеждајетсја јестества чин“ – Онај Ко је одредио законе створеног света може и да их превазиђе.

Подједнако је важно питање усаглашавања језика науке и језика вере – не њихово поистовећивање, већ прављење осмишљених аналогија. Узмимо седам дана стварања. За науку то буквално значи седам дана и ноћи док богословље може да их разматра као седам условних периода уређења света. Исто се односи на концепцију раја и пакла: ако их наука не налази у физичком простору-времену, психологија и медицина врло лако могу да описују одговарајућа стања људске психе – од блажене контемплације до најдубље егзистенцијалне муке.

Посебан богословски статус има католичко учење о чистилишту. Оно је настало у оквиру правне парадигме односа Бога и човека и представља механизам васпостављања правде – начин за надокнађивање онога што творевина није у потпуности дала свом Творцу.

— По чему се, по вашем мишљењу, разликују теологија и световно познавање религије?

— Теологија и световно познавање религије се принципијелно разликују по својим циљевима и методологији. Познавање религије је описно-аналитички предмет који религије проучава као културно-историјске феномене задржавајући неутралан спољашњи став. А теологија је конфесионална наука која систематски осмишљава божанское откровење у оквиру конкретне верске традиције. Док познавање религије верске системе описује „споља“, теологија у осмишљавању истине учествује „из“ саме традиције.

Међутим, достигнућа ових дисциплина се међусобно обогаћују. На пример, на нашем богословском факултету заједно се предају теологија, познавање религије, философија, филологија и социјални рад. То није случајно, пошто ови предмети заједно формирају комплекс елемената који се међусобно допуњавају и који помажу схватању црквеног предања. Теологија, филологија и философија помажу у његовом осмишљавању; познавање религије и социјални рад су усмерени на емпиријску компоненту.

— Како бисте окарактерисали спољашњу ситуацију с наставом теологије у Русији и с научним истраживањима у овој области? Који су главни пројекти на којима се сад ради у ПУДНСТ?

— Савремено стање теолошког образовања у Русији представља противречну слику. С једне стране постигнут је значајан напредак: теологија је укључена у списак предмета које одређује Највиша комисија за атестацију, научни часописи из теологије су стекли руски и међународни рејтинг, између осталог, и наш „Весник ПУДНСТ“. Основани су теолошки факултети и катедре на световним универзитетима: данас се на више од 50 факултета реализују програми православне теологије. Док је око прве заштите магистарског рада из теологије у медијима 2017. године организовано прогањање које је игнорисало норме елементарне научне етике и које је више било усмерено против хуманитарних знања у целини, данас је јасно колико су овакве оптужбе апсурдне, а саме одбране радова из теологије су подигнуте на систематски ниво.

У Русији од 2022. године раде два докторска савета: уједињени МДУ, Општецрквене магистарске и докторске студије и СДА, као и уједињени савет при нашем универзитету и СПбДА.

Само у нашем савету је од његовог формирања одбрањено 13 радова: пет докторских и осам магистарских. У научној заједници рад протојереја Павла Хондзинског који је постао први магистар теологије у нашој земљи добио је врло високу оцену, а његов допринос истраживању руског богословља за последњих 8 година постаје све очигледнији. Осим тога, створени су услови за очување традиционалне наставе теологије у богословским школама, укључујући наш Универзитет „Свети Тихон“ и Богословски институт.

Међутим, многи у академској средини још увек нису спремни да признају теологију за пуноправну научну дисциплину. Потребан је даљи рад на изградњи методолошких стандарда и интеграцији теологије у научни простор. Сигуран сам у то да је ово неопходно за истински развој знања друштвених наука у Русији. Што се тиче постојећих пројеката ПУДНСТ и ПСТБИ усредсређени смо на развој фундаменталних студија у области православног богословља и стварање савремених образовних програма који спајају традицију и актуелне научне приступе. Чини ми се да успевамо да обезбедимо темељно проучавање патристичког наслеђа у контексту савремених друштвених наука.

Главни задатак ПУДНСТ у наредним годинама састоји се у томе да у сарадњи с другим духовним школама и универзитетима постигнемо истинско признање теологије као пуноправног академског предмета чувајући притом њен духовни и црквени идентитет.

— Настава предмета духовно-морална култура Русије у школама у земљи почеће 2026-2027. школске године. Да ли је то сврсисходно? Како и ко треба да га предаје? Да ли је данас важно предавање духовно-моралних основа у општеобразовним установама – дечјим вртићима, школама и на факултетима и зашто? Да ли се довољно ради у том правцу?

— Данас је више него икад важно системско предавање духовно-моралних основа на свим нивоима образовања. Наравно, ова иницијатива (настава предмета духовно-морална култура Русије у школама – прим. ред.) има смисла. У школи нема толико много друштвених предмета који помажу детету да се формира као целовита личност која ће себе осмишљавати у вези с Богом, другим људима и својим местом у историјском процесу. Знање и доживљај духовно-моралних основа наше културе која је задојена православљем је неопходно за то.

Притом главно питање представља квалитет наставе. Наравно, овде су потребни људи који имају основно или додатно богословско образовање и који могу да покажу морални значај историјских и културних споменика. Отац Павле Флоренски је апсолутно тачно истицао да одлучујући значај има личност педагога – управо од тога ко и како преноси духовне истине, посебно деци на самом почетку њиховог пута, умногоме зависи резултат.

Нажалост, постојећи обим и квалитет овог рада очигледно нису довољни. Главни проблем се састоји у обуци наставника. Потребни су стручњаци који не само да знају методику наставе, већ и дубоко схватају традиционалне вредности и према њима се односе са страхопоштовањем. Наш ПУДНСТ активно ради на стварању програма за обуку таквих педагога.

Подједнако је важно стварање квалитетних наставних материјала – прецизних с тачке гледишта веронауке, али притом адаптираних за различите узрасне групе. Треба створити осмишљен и непрекидан систем духовно-моралног васпитања који би почео у дечјем вртићу и трајао све до студентске клупе.

Засад се овај рад више одвија фрагментарно и без потребне систематичности. А без чврстог моралног темеља чак и најсјајнија знања могу бити не само бескорисна, већ и опасна. Управо зато је толико важно да се овом правцу посвети врло будна пажња.

— Да ли данас у студентској средини постоји традиција која се може назвати православном?

— У данашњој студентској средини се чува и развија традиција која је укорењена у православној култури. Поред прославе Божића и Васкрса студенти организују мисионарска путовања у провинцију где помажу парохијама и воде просветитељске разговоре. Многи учествују у социјалном служењу и обилазе дечје домове и болнице. Ове иницијативе показују да нове генерације не само да чувају православну традицију, већ је поново осмишљавају. Посебно су драгоцена православна студентска удружења која стварају простор за заједнички духови раст.

— Да ли у православљу, а посебно у руском православљу постоје покровитељи образовања? Да ли би неки од празника који су с њима повезани могли да се прогласе за нерадне дане на државном нивоу? И да ли подржавате идеју да нерадан дан постане васкршњи понедељак?

— У православној традицији, а посебно у руском православљу, заиста се поштују свеци који се могу сматрати покровитељима образовања. Међу њима су светитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти који су у себи спојили дубоку црквену мудрост и највише световно образовање. Посебно место заузимају свети Кирило и Методије – просветитељи Словена који су створили црквенословенску писменост. За Русију би најприроднији празник који је повезан с образовањем могао да постане дан спомена на ове свеце – 24. мај као симбол духовне и културне просвете. Такође не треба заборавити преподобног Сергија Радоњешког – без обзира на потешкоће које је имао у учењу у детињству (наводи се у његовом житију) он је захваљујући чудесној појави схимника стекао дар разумевања Светог Писма и постао је духовни наставник мноштва монаха. Свети благоверни кнез Јарослав мудри је у Русији основао прве школе захваљујући којима се ширила писменост.

У принципу, питање увођења додатног нерадног дана треба да се решава на државном нивоу узимајући у обзир равнотежу радних и празничних дана. Главно је да друштво постане свесно значаја овог дана.

Што се тиче васкршњег понедељка, идеја продужавања празника Христовог Васкрсења захваљујући слободом дану је несумњиво привлачна. То би верницима омогућило да дубље осећају радост Васкрса која је сад често ограничена на један дан. Међутим, ови предлози захтевају одмерено разматрање, пошто се не дотичу само црквене, већ и социјално-економске сфере.

— Да ли је приказивање верских симбола и архитектонских споменика на новчаницама добра или лоша ствар? Како то треба да се ради?

— Приказивање верских симбола и светих архитектонских споменика на новчаницама има дубоки историјски корен и чини ми се да је потпуно умесно. Сетимо се византијских новчића с приказима крстова, ликом Спаситеља и светих угодника. У руској традицији ковања новца је такође увек било присутно крсно знамење.

Нема сумње у то да су папирне новчанице мање племенит носилац од металног новца који се традиционално чувао с већим свештеним страхом. Међутим, и оне могу служити као важан подсетник за све оне којима доспевају у руке. Новац није просто средство за плаћање, већ и инструмент који у идеалном случају треба да буде усмерен на добра и племенита дела.

У том смислу приказивање светиња на новчаницама има важну васпитну функцију. Оно нас ненаметљиво подсећа на највише вредности у наизглед најпрозаичнијој области живота – оптицају новца. Главно је да се овакви прикази бирају с потребним тактом и поштовањем светиње.

— Сад се од клира Руске Цркве често може чути да миграција представља опасност по културну и верску традицију народа Русије. Какву миграциону политику сматрате добром?

— Чини ми се да миграциона политика треба да се придржава принципа разумне равнотеже. С једне стране, Русија је историјски била отворена за све оне који искрено желе да постану део нашег културног простора. Наша земља која има дубоке православне корене увек је с поштовањем примала припаднике других хришћанских и нехришћанских вера очекујући заузврат поштовање своје традиције и вредности.

С друге стране, савремени изазови захтевају одмерен приступ. Важно је да се створе такви услови у којима би мигранти могли органски да постану део руског света, а не да у њему изоловано живе. Ово није само питање закона, већ и културне адаптације која треба да се одвија у два правца.

Главно је да се избегавају крајности: како слепо затварање граница, тако и непромишљено отварање. Политика треба да буде еластична и да узима у обзир и потребе друштва-домаћина и достојанство људи који код нас долазе с добрим намерама.

— На који начин треба проверавати у којој мери мигранти знају руски језик? Да ли ниво културе и знања руског језика, знања историја у Русији, по Вашој процени у целини опада и какве мере треба предузети?

— Провера знања руског језика миграната треба да превазилази оквире обичног свакодневног нивоа. Важно је да схватају руски језик као део наше културе, да осећају његову везу с православном традицијом, која је вековима формирала руску цивилизацију. Чак и минимално поштовање ове духовне основе би већ представљало значајан корак.

Нажалост, општи ниво језичке културе и знања историје у Русији данас вероватно опада. Овај проблем се не односи само на мигранте, већ и на многе наше сународнике. Савремени прагматични начин живота, урањање у дигиталну средину доводи до тога да људи ређе обраћају пажњу на основне културне вредности.

Да би се ова ситуација променила потребне су системске мере. За наше држављане је потребан свеобухватан просветни рад укључујући питања дигиталне хигијене. Кад човек читаве сате проводи на друштвеним мрежама, просто му не остаје времена за озбиљан културни развој. Што се тиче миграната, држава овде треба да створи осмишљен програм. Могуће је да треба направити специјалне приручнике који им не би помагали само да савладају језик, већ и да стекну знања о основама руске културе. Засад таквих методика очигледно нема довољно и овај недостатак треба надоместити.

— Русија се поред миграције данас суочава и са другим изазовима – СВО и санкцијама. Да ли антируске санкције учествују на Цркву?

— Ми не осећамо директан утицај санкција на црквени живот. Међутим, не можемо да не размишљамо о евентуалним индиректним последицама. Ако се економска ситуација у целини погорша, то ће се неизбежно одразити и на Цркву – како на духовно стање верника, тако и на материјалне могућности за реализацију наших пројеката, социјалне и мисионарске службе. Колико год то очигледно да звучи – без финансија се прилично тешко могу развијати образовне, научне, културне, издавачке и друге иницијативе које су важне за нашу Цркву и друштво.

— Шта да се ради за успостављање чврстог мира на југозападним границама Русије и у Светој земљи?

— Пре свега, треба непрестано да се молимо, јер су без Божије помоћи сви људски напори узалудни. Осим тога, Господ од нас очекује и дела милосрђа. Не смемо да заборављамо оне који пате. Црква се труди да теши и да духовно руководи онима који су постали жртве мржње и зла, да им материјално помаже, да се брине о рањенима и о људима који немају средстава за живот. Такође, свако од нас треба да има на уму да се рат између добра и зла пре свега води у људским срцима.

Осим тога, крајње су важне просветитељске иницијативе, јер се корен многих сукоба крије у ограниченом мишљењу, у неспособности за то да се у другом човеку види лик Божији. Потребни су програми који уништавају стереотипе и предрасуде, који уче томе да се виде заједнички духовни корени, којима се гаји поштовање светиња свих народа. Треба повећавати и ниво образовања друштвених наука који омогућава човеку да осмисли себе и своје место у свету, међу другима, који га учи да себи поставља дубока питања.

Притом треба трезвено имати на уму: истински мир је могућ само кад све сукобљене стране почну да поштују заповести Божије – љубави, праштања и милосрђа.

— Како да не постанемо окорели и да сачувамо љубав и хришћанско милосрђе у условима ратних сукоба?

— Руска духовна традиција нуди дубоко схватање овог проблема. За разлику од многих култура у којима се непријатељ демонизује, наш поглед на свет је увек правио јасну границу: апсолутно зло су пали духови, „духови злобе у поднебесју“ (Еф. 6: 12), као што каже апостол Павле, а не сам човек који се нашао у власти зла.

Човек који је заслепљен мржњом, који у другом види апсолутног непријатеља је пре свега објекат наше самилости. Овакво схватање је уткао у саме основе руске културе ратовања. Наши војници су у сва времена успевали да сачувају племенитост, чак и на бојном пољу. Сетимо се са колико достојанства су се према заробљеним Немцима односили наши дедови који су прошли кроз Други светски рат.

Запањујући пример прдставља прича о јапанском спортисти који је упражњавао борилачке вештине који је примио православље кад је сазнао за руски однос према противнику. Док се у источњачкој традицији идеалом сматра бестрасна равнодушност, руска хришћанска традиција говори о љубави, чак и према непријатељу. Овај парадокс је толико потресао чак и овог Јапанца тако да је темељно проучио Јеванђеље, упознао се с историјом Цркве и на крају се крстио.

Данас, кад све поново пролази кроз тешку фазу, изузетно је важно да запамтимо ове лекције. Очување људског достојанства и хришћанске љубави у условима рата није слабост, већ је највише испољавање духовне снаге.

— Да ли бисте могли да нам наведете кључне тезе из Вашег доктората о православном богословљу личности? Какав треба да буде православни хришћанн? Какве особине треба да развија у себи и на који начин?

— Главна тема моје дисертације се састоји у томе да појам личности – упркос увреженом мишљењу – није искључиво философска или психолошка категорија. Она је зачета у оквиру православног богословског дискурса као осмишљавање божанског откровења које је дато у Старом Завету и које је испољено у пуноћи Новог Завета.

Ово фундаментално откриће хришћанске теологије још увек није добило потребну оцену у савременој мисли. Између осталог, представа о личности као једносушној себи сличнима, противречи уобичајеном, а покаткад и академском схватању по којем се личност поистовећује с индивидуом, која тежи ка томе да се супротставља другима кроз природне особине.

Истинска непоновљивост личности се испољава на други начин: пошто је по природи јединствена с другима, она у себи носи од Бога дату непоновљивост – оно што се у богословској традицији назива „идиом личности“.

Полазећи од тога, православни хришћанин је као личност у настанку, по речима апостола Павла „рођен за Непоколебљиво Царство“ (Јевр. 12: 28), позван је на парадоксално јединство два задатка: да спозна своје дубинско сродство са свим људима и да развије јединствене црте које је Творац уткао у свакога од нас. Овај процес се одвија кроз слободно и свесно кретање ка Богу и ближњем, као и кроз духовну борбу с егоизмом који нас одваја, како од људи из околине, тако и од самог Творца.

— Ви и епископ сергијево-посадски Кирил, садашњи ректор Московске духовне академије, сте близанци. Обојица сте завршили Лењиградски политехнички институт, писали сте дисертације на истој катедри, постали сте магистри техничких наука, а затим сте похађали Санктпетербуршку богословију и СпбДА. У којој мери сте Ви и брат истомишљеници и колико сте сложни? Како објашњавате запањујуће паралеле у биографији и служењу и ко се на кога угледа?

— Задивљујућа сличност животних путева владике Кирила и мог није просто случајност, већ представља одраз дубоке унутрашње блискости која нас је пратила од самог детињства. Још у школским данима смо стално дискутовали о важним питањима, заједно смо учили и размењивали смо мисли о прочитаном. Ова традиција међусобне помоћи и заједничког трагања за истином наставила се и годинама студија на Политехничком институту где смо се обојица бавили науком на истој катедри, као и кад смо студирали на Санктпетербуршкој духовној академији и траје и данас.

Наше јединство се посебно јарко испољило приликом уцрквљивања. Заједно смо тражили одговоре на сложена питања вере, пружали смо један другом молитвену и духовну помоћ у свим фазама животног пута. Притом не би било тачно кад би неко рекао да се један од нас угледао на другог. Наши односи су се увек градили на потпуној равноправности – откако смо седели у истој клупи с тезама из физике, па све до сада кад обојица служимо Цркви.

Овакву запањујућу истомишљеност у главном животном избору – и у световној науци и на духовном попришту – сматрам посебним даром који нам и данас помаже у нашем служењу.

— У Тројице-Сергијевој лаври где сад као намесник служи Ваш брат чува се Рубљовљева икона „Тројица“. Да ли сте се молили у храму Лавре испред ове иконе и ако јесте – за шта? Како оцењујете чињеницу да је чудотворна икона враћена Цркви? Како се икона „Тројица“ чува у храму и колико је безбедна?

— Сваки пут се молим пред овом светом иконом преподобног Андреја Рубљова кад одем у Лавру. Недавно нам се пружила посебна прилика – по благослову Његове светости патријарха служили смо заједнички молебан у којем су учествовале две духовне школе: ПУДНСТ и МДА. Два хора су заједно појала акатист Пресветој Троици спред ове чудотворне иконе.

У таквим тренуцима посебно се молим за то да нам буду даровани духовно јединство, мудрост и способност да схватимо Промисао Божији и да у свему имамо поверења у Њега – и што се тиче нас самих, и наше духовне деце и свих људи којима се трудим да служим.

Што се тиче враћања иконе Цркви – наравно, то је велика радост. „Тројица“ треба да се налази управо у храму где пред њом могу да се моле верници. Услови у којима се чува су темељно осмишљени: специјална капсула с потребном микроклимом обезбеђује очуваност ове највеће светиње и културне баштине наше земље.

Извор: Православие.ру, фото: Риа Новости