Објављујемо велики интервју који је Геополитици својевремено дао покојни генерал Небојша Павковић у својеврсној исповести, из затвора у Килмакоском у Финској о херојској одбрани Косова и Метохије 1999, Петом октобру 2000, и доказима неутемељеној пресуди Хашког трибунала.

Разговор водила: Биљана Ђоровић

Српски војник, генерал, херој, Небојша Павковић од 24. марта до 10. јуна 1999, учествујући у одбрани од НАТО агресије на дужности команданта Треће армије, успешно је бранио нашу земљу од стоструко војно надмоћнијег непријатеља. Од 2000. до 2002. године генерал Небојша Павковић обављао је дужност начелника Генералштаба Војске Југославије, где је смењен указом тадашњег председника СРЈ Војислава Коштунице 24. јуна 2002, који је претходно одбио да потпише указ о унапређењу Павковића у чин генерала армије, и поред свих испуњених услова.

Пред Хашким трибуналом оптужен је октобра 2003. године за „злочине против човечности“ (по четири тачке: за депортацију, присилно пресељавање, убијање, и прогон) и кршење закона и обичаја ратовања током сукоба на Космету 1999).

Хашки трибунал је фебруара 2009. осудио генерала Небојшу Павковића на двадесетдвогодишњу казну затвора, коју издражава у Килмакоском (Kylmäkoski) у Финској.

И док се руководиоци УЧК, попут Рамуша Харадинаја, трговци људским органима и дрогом, тријумфално ослобађају оптужби пред Трибуналом за злочине против човечности и награђују руководећим позицијама на отетом Косову и Метохији, које обилује природним богатствима и енергетском инфраструкуром, Србима се лоботомијом, у континуираном психолошком рату, системски и систематски онемогућава да спознају истину по орвелијанском обрасцу по коме лаж задобија статус истине, рат – мира, а ропство – слободе.

Генерал Павковић у првом тому својих ратних мемоара „Мирис барута и смрти на Косову и Метохији, 1998. године“ детаљно документује победоносно деловање војске и полиције 1998. године на КиМ, указујући на догађаје о чијим размерама медији нису извештавали, ни у то време а ни потом, тако да „наш народ о томе готово да не зна ништа“. Ускоро ће се појавити и други том, посвећен догађајима из 1999. године.

Због чега је генарал Павковић, командант Приштинског корпуса током разбијања сепаратистичке побуне на Косову и Метохији 1998, и командант Треће армије током агресије НАТО-а, смењен и отпослат у хашки казамат? Ко је наредио смену и због чега?

Да ли је генерал Павковић осуђен због тога што је веома успешно бранио своју земљу? Колико је на одлуку о смени утицала чињеница да је генерал Павковић одбио понуду америчког амбасадора за питања ратних злочина Пјера Ришара Проспера, који је као лични изасланик председника Џорџа Буша, на састанку одржаном у Генералштабу Војске Југославије 2002. године, више пута поновио реченицу: „Генерале, предајте нам Младића, и Ви ћете напредовати“?

Одговоре на ова и многа друга питања генерал Небојша Павковић исписује у хашкој тамници у Килмакоском, 29. фебруара 2016.

Господине генерале, претресно веће Трибунала Вас је осудило, што је жалбено веће потврдило − за присилно измештање цивилног становништва, убиство, и прогон као злочин против човечности. „Павковић је“, како стоји у сажетку предмета Информативне службе Трибунала, „имао намеру да протера део албанског становништва Косова и ту намеру је делио са осталим припадницима удруженог злочиначког подухвата“. Како Ви оцењујете пресуду коју Вам је изрекао Хашки трибунал? Да ли сте осуђени због тога што сте бранили своју земљу?

- Моја одлука је у свим предходним случајевима била да не коментаришем пресуду, јер то неће променити ништа, а ни допринети да се сазна права истина. Сада правим изузетак, јер сте погодили право питање. Заправо, то је питање које ме је од свих осталих у оптужници и пресуди највише погодило. Пре свега као човека, српског војнка и генерала.

Зашто?

До сада у историји Србије није забележено да је српска војска наносила зло цивилима, деци, женама и старима. То се није догодило ни 1998. и 1999. године, а управо је било основ за осуђујућу пресуду. Због тога не замерите што ћу овом Вашем питању посветити посебну пажњу.

За цитат, који сте навели из пресуде, не постоје никакви докази. Бар не да су припадници војске учествовали у томе, и осим чињенице да је цивилно становништво масовно напуштало територију Космета, о чему је гранична полиција водила прецизне податке.

Али да одговор почнем од 1998. године. И те године је цивилно становништво напуштало своје домове, и у највећем броју одлазило са Космета. Највише у Албанију, Македонију, Србију и Црну Гору. Постоје подаци да је албанско становништво и претходних година, кад год би била напета ситуација, демонстрације, или сукоби са полицијом, напуштало територију Космета.

Током 1998. године, када су почели сукоби ОВК са полицијом, од маја па све до октобра месеца, становништво је из региона захваћених сукобима напуштало куће и склањало се у шуме, и напуштало Космет. Велики број њих је по налогу ОВК крстарио путевима Косова, и тако од међународне јавности призивао хуманитарну катастрофу. Заправо, они су своја домаћинства „преселили“ на тракторе, камионе и кола, и тако били мобилни да у року од 30 минута напусте своја огњишта.

Територију Космета напуштали су преласком државне границе ван граничних прелаза, и тако доводили наше граничаре у тешку ситуацију, јер нису могли да их силом зауставе и врате, а ни да употребе оружје против њих. Када би опасност прошла, врло брзо, за неколико часова, они би се враћали својим кућама. Неке групе цивила су под притиском и обезбеђењем ОВК остајале по шумама. То је било циљано да би страни новинари правили репортаже о збеговима и „хуманитарној катастрофи“. После тога би напуштали те локације. Забележен је такав случај код Вучитрна, када је „избеглице“ обишла Сагата Огато. Одмах по њеном одласку, „избеглице“ су се брзо разишле. Међутим, у поновљеној посети, откривена је превара, јер на претходној локацији није било никога.

У 1999. години ситуација са избеглицама је још драматичнија. Почетком године, ОВК покушава да пренесе терористичке нападе у градове, не водећи рачуна ни о својим сународницима. Бомбашки напади извршени су 6. јануара 1999. године у ресторану „Алиби“ у Приштини; 13. фебруара, на пијаци у Урошевцу; 13. марта на пијацама у Косовској Митровици и Подујеву. У овим терористичким нападима погинуло је 9, а повређено 89 цивила шиптарске националности. То је био почетак ширења страха и терора међу становништвом на Космету.

У току 13. Фебруара 1999. године, док су се у Рамбујеу водили „преговори“, терористи ОВК извршили су до тада незабележене терористичке акције према својим сународницима, у којима је погинуло 6, а повређено 85 људи. На пијачни дан, када је највећа гужва, у Урошевцу, Косовској Митровици и Подујеву активиране су и бачене експлозивне направе. У Урошевцу је повређено 13 особа, у Косовској Митровици је погинуло 3 а рањено 48 лица, и у Подујеву је погинуло 3 а рањено 24 лица.

Дириговани сценарио за стварање хуманитарне катастрофе је почео.

Почетком марта 1999. на граничном прелазу „Ђенерал Јанковић“, у току дана, окупило се преко 2500 људи свих узраста, са захтевом да пређу у Македонију. Свим лицима која су имала уредна документа омогућен је излазак из СРЈ, док су остали враћени кућама. Према сазнањима СДБ-а, исељавање шиптарских цивила са КиМ у Македонију извршено је под притиском ОВК.

Регионе у којима је почела да пристиже војска, ради поседања положаја за одбрану, напуштају цивили. Највећи број одлази у градове на Космету, а један део напушта територију и одлази у Албанију и Македонију, преласком преко граничних прелаза.

На Космету, после проглашења ратног стања, настављају да раде државне институције, привремено Извршно веће Косова и Метохије (ПИВ КиМ) на челу са председником Зораном Анђелковићем, затим окружне и општинске власти и МУП. У свим окрузима функционишу Окружни судови и тужилаштва. На нивоу ПИВ КиМ, у свим окрузима и општинама, формирани су Штабови цивилне заштите (ЦЗ) и цивилне одбране (ЦО). Командант покрајинског штаба ЦЗ је председник Анђелковић, а начелник штаба генерал-пуковник Бојовић Милован, дугогодишњи командант Приштинског корпуса (ПрК).

Командант штаба за Кососвски округ је наченик округа Вељко Одаловић, итд.

Зашто ово наглашавам? Па ПИВ КиМ је Привремена влада на Космету, која има своја „министарства“, у конкретном случају, секретаријате. Међу њима је и Секретаријат за бригу и збрињавање цивилног становништва. Тим питањем се баве и Штабови Цивилне заштите и Цивилне одбране.

Дакле ВЈ, конкретно Трећа армија и Приштински корпус, немају никакве обавезе и надлежности према цивилном становништву.

- На граничним прелазима функционише Гранична полиција и царинска служба, чије се управе налазе у Београду, и које руководе њиховим радом. Хиљаде цивила напушта територију Косова и Метохије преко граничних прелаза, „Ћафа Прушит“, „Врбница“, „Ђ. Јанковић“, „Глобочица“, на којима гранична полиција води прописану документацију о броју изашлих из земље.

Медијске манипулације о етничком чишћењу које су почеле 1998. године, сада се појачавају. У прихватним камповима за избеглице са Косова и Метохије у Македонији, и у импровизованим центрима, у врелетима Проклетија у Албанији, на десетине страних телевизијских екипа снима пропагандне филмове о наводном „протеривању“ косовских Албанаца од стране српске полиције и војске.

Како се интензивирало бомбардовање, а посебно када је НАТО проширио листу циљева и почео да гађа објекте Војске Југославије (ВЈ) и МУП-а који се налазе у центрима или околини косовских градова, цивили су почели да напуштају и градове и да под бомбама одлазе са КиМ.

У Приштини су гађани објекти: пошта у центру града, насеље Кичм', касарна „Косовски јунаци“, зграда команде МУП-а, насеља Драгодан и Врањевац, Грмија, аутобуска станица, гробље и др. У Ђаковици, Пећи, Призрену, Урошевцу, Косовској Митровици, Гњилану, бомбардоване су касарне ВЈ, објекти МУП-а и цивилни објекти у центрима, итд.

Јединице Приштинског корпуса спречавале су излазак цивила ван граничних прелаза, и враћали их из рејона одбране, спроводећи их кроз минска поља.

Наглашавам да је за нас било важно да спречимо да цивили напуштају КиМ изван граничних прелаза, и да спречавамо њихов улазак у зоне и рејоне одбране јединица. Посебан проблем представљају минска поља, која смо због цивилног становништва морали додатно да обезбеђујемо, што је демаскирало положаје јединица.

Зоран Анђелковић, командант ЦЗ, више пута ме је информисао да прати сва дешавања са цивилним становништвом, али да ни он ни Извршно веће не могу постићи никакав договор са албанским цивилима, јер су они под великим утицајем лидера шиптарског сепаратистичког покрета и ОВК, који од њих траже да напуштају места боравка и да иду у Албанију и Македонију.

И Ибрахим Ругова је упутио јавни позив становницима да масовно напуштају Космет.

Потврђена су запажања од људи који прате избегличке колоне да су све добро и брижљиво опремљене; да су сви цивили моторизовани,а приколице покривене церадама и најлонима,и опремљене за дужи боравак, односно да носе комплетну одећу, постељину, плинске боце, конзервирану и другу храну, резерве горива, пакете хуманитарних организација, радио и ТВ пријемнике.

То указује да су добро организовани пре напуштања својих домова, и да нема говора да су под претњом и присилом, у журби, напустили своја огњишта.

Такође је примећено да скоро сваку колону прати нека ТВ екипа и новинари, или их дочекују на граници. Ми смо имали више десетина фотографија и филмова, који су достављени суду, на којима се виде униформисани и наоружани припадници ОВК који прате и обезбеђују колоне. То није помогло.

Поред тога, поседовали смо извештаје радио-извиђачких јединица који су „пресрели“ већи број радио-порука између припадника ОВК и вођа избегличких колона, у којима се дају упутства када да крену, кјојим правцем да иду и где. Поред тога, у неколико случаја уочено је да цивили у избегличким колонама имају радио-станице, „Мотороле“, а неки су били и наоружани.

Све ово указује да су „избегличке колоне“ организоване и у функцији стварања медијске слике о прогону и етничком чишћењу Албанаца.

Међутим, моја запажања у то време су била да цивилно становништво напушта своја села и територију КиМ из следећих разлога: због претњи од насилне мобилизације и малтретирања од стране ОВК, посебно 1998. године; због страха од сукоба између ОВК, и МУП-а и ВЈ, о чему је сведочио и Начелник генералштаба ОВК Бислим Зирапи; и због опасности од бомбардовања.

Дакле, нема говора о учешћу војске у протеривању цивилног становништва, које је мотивисано етничком припадношћу. Још мање да је то био део плана удруженог злочиначког подухвата, са циљем да се промени етничка слика становништва на КиМ у корист Срба.

Илузорно је говорити о томе, ако се зна да је у то време на КиМ било око 1.700.000 Алба-наца, око 350.000 Срба и Црногораца, и око 80.000 осталих неалбанаца. Како је то уопште могуће?

О тој нелогичности сведочила је Санда Мичел, сведок тужилаштва, која је изјавила, парафразирам, да је процентулно у односу на бројно стање, више Срба и неалбанаца, око 52%, напустило Космет, него Албанаца. Како се онда може говорити о промени етничке слике?

Поред тога, потпуно су запостављене чињенице: да је и неалбанско становништво из истих разлога напуштало КиМ; да је око 120.000 Албанаца побегло у градове у Србији, и то највише у Београд, где им није фалила длака с главе; и да је гранична полиција свакодневно водила евиденцију изласка становништва из земље, што је најбољи доказ да ту појаву нико није желео да сакрије, и да није постојао ни план ни намера да се цивили „протерају“ са КиМ.

Чак ни излазак становништва из земље није био лак ни једноставан. Избегличке колоне су се гомилале на граничним прелазима, највише на прелазима „Врбница“ код Призрена, „Ћафа Прушит“ код Ђаковице и „Ђенерал Јанковић“ код Качаника. Километарске колоне, и до 30 км, стварале су неодрживи хаос на комуникацијама, у време најјачег бомбардовања и у условима очекивања агресије на копну. У прво време, гранична полиција на прелазима није дозвољавала излазак из земље, а гранични органи Албаније нису дозвољавали улазак у Албанију. Тек после интервенције Граничне управе из Београда и договора граничних органа Србије и Албаније дозвољен је излазак из земље. Па да ли је то прогон?

Државни органи су у првој половини априла предузели мере да зауставе талас избеглица. Савезна влада је упутила позив албанском становништву да не напушта Космет и да се врати својим кућама, а Генералштаб ВЈ је послао Проглас свим Албанцима да остану на КиМ.

Ја сам као командант Треће армије редовно извештавао Врховну команду о избеглицама, али се тим питањима, у прво време, нисам бавио. Међутим, схватио сам да то није добро, не само због оптужби које ће уследити, већ због тога што није добро да војска остане сама на КиМ.

Тек тада би агресор наставио бомбардовање без устручавања. И Команда Треће армије и ПрК издали су више десетина наређења у вези са збрињавањем цивилног становништва, заштитом и пружањем помоћи у храни лечењу и др. По први пут у историји ратовања, команде Треће армије и ПрК су за извођење борбених дејстава формирале нови елемент борбеног поретка: „Јединицу за заштиту и збрињавање цивилног становништва“. На штету борбених потенцијала, одвојене су снаге и средства за ту намену. Све јединице ПрК су поступле на тај начин. Поред јединица за ту намену, у зонама своје одговорности, јединице су израдиле евиденцију о расељеним лицима, одредиле безбедне рејоне за смештај цивила, и упозоравале цивиле у случајевима опасности од бомбардовања, и сл.

Међутим, ни то није вредело. Како се бомбардовање настављало, повећавао се број избеглица и појачавала медијска хајка против наше земље и војске на КиМ.

Нико од представника страних медија, иако присутни у великом броју на КиМ, није реално извештавао о стварним узроцима одласка цивила са КиМ.

Дејство по градовима и цивилним циљевима постало је свакодневна појава.

Током 78 дана агресије само на Космету је бомбардовано 553 војних и 81 цивилних циљева. Највише су гађани: Приштина − 134 пута са 539 пројектила; Призрен − 68 пута са 237 пројектила; Ђаковица − 55 пута са 275 пројектила; Гњилане − 53 пута са 187 пројектила; Пећ − 28 пута са 98 пројектила.

Дана 2. априла 1999. бомбардовано је албанско село Ноговац код Ораховца, погинуло је 11 а повређено 5 људи; 7. априла Приштина, погинуло 9 а повређено 30 људи; 10. априла .Мердаре код Подујева, погинулих 5 од којих једна беба; 14. априла колона албанских избеглица код Ђаковице, погинуло 82, повређено 50 људи; 24. априла Догановићи јужно од Урошевца, погинуло 5 а повређена 2 детета, и Добриње код Липњана, убијено 1 а повређено 5 лица; 1. маја аутобус „Ниш-експрес“ у селу Лужане, погинуло 40 људи; у Призрену погинуло 5 а повређено 32 цивила; 3. маја аутобус у рејону превоја Кула, погинуло 17 а повређено 44 лица; 11. маја село Ст. Грацко код Липљана, погинулих 3, од којих 1 девојчица, и повређена 4 лица; 13. маја у селу Кориша код Призрена бомбардована колона албанских цивила која се враћала кућама, погинуло 81 од којих 10 беба и 26 деце, а повређено 70 од којих 2 бебе и 25 деце; 19. маја Гњилане, бомбардована предузећа „Младост“ и „Биначка Морава“, погинуло 5 а повређено 15 лица.

У овим нападима на цивилне циљеве погинуло је 324 а повређено 394 цивилних лица.

У нападу на јединице армије, поред разних разорних ракета и система, авијација агресора почела је да користи касетне бомбе и муницију са осиромашеним уранијумом.

Касније, главнокомандујући НАТО-а, генерал Кларк, у својој књизи написао је реченицу која ће у историји остати забележена: „Трећој армији на Косову нисмо могли да учинимо ништа, па смо почели да гађамо цивилне циљеве“. Није се шалио.

- Ето, то је био амбијент у коме се догодила избегличка криза, названа хуманитарном катастрофом, због које сам осуђен. У том амбијенту су 78 дана живели и цивили, али и ми, војници и старешине херојског Приштинског корпуса и Треће армије.

Да ли је стратегија планског стварања избегличке кризе на Косову и Метохији било где на Западу у то време разобличена?

- Ово је прилика да подсетим вашу читалачку јавност какве су одлуке о албанским избеглицама са Космета доносили немачки судови, независно од политике.

Наиме, судови у Немачкој су током 1998. и у 1999. одбијали да дају азил Албанцима са Космета. На основу података обавештајне службе, МИП Немачке је закључило „да активности српске војске и полиције нису доказ прогона“, и оценили да не постоје услови за одобрање азила, односно да Албанци који траже азил нису били изложени прогону.

У извештајима од 6. маја, 8. јуна и 13. јула, на основу којих је Министарство иностраних послова Немачке доставило ставове Управном суду Баварске, 29. 10. 1998 године, Суд је закључио „да није постојао колективни прогон етничких Албанаца са Косова. А да се не може сматрати чак ни да је постојао регионални колективни прогон усмерен против свих Албанаца из одређених делова Косова“. У образложењу је наведено да су акције војске и полиције, почев од фебруара 1998. године, биле уперене према сепаратистичким снагама, и „нису доказ о прогону целокупне албанске етничке групе са Косова или пак унутар неког његовог дела“, већ су биле усмерене против „криминалног војног покрета, нарочито ОВК“, и закључује: „Државни програм прогона усмерен према целокупној етничкој групи Албанаца не постоји нити сада нити раније“.

Министарство иностраних послова послало је 12. 1. 1999. извештај Управном суду у Триру, у коме се каже: „чак и на Косову експлицитан политички прогон везан за албанску популацију није подложан потврди. Акције снага безбедности нису биле усмерене према косовским Албанцима, као етнички дефинисаној групи већ против војног противника и њихових стварних или наводних помагача“.

Министарство иностраних послова је 18. 11. 1998. имало податке да су припадници ОВК поново заузели положаје српских јединица, и да поново контролишу велико подручје на Косову и Метохији.

Почетком 1999. сукоби између ОВК и српске војске и полиције нису били таквог интензитета као у пролеће 1998. године. О томе је, пред почетак агресије НАТО-а на СРЈ, немачко министарство спољних послова, 15. 3. 1999. године, известило суд у Мајнцу.

И Виши управни суд у Минстеру заузео је став 24. 2. 1999. да „не постоји довољно правних стварних доказа о трајном програму, нити пак о прећутном консензусу на српској страни да се ликвидира албански народ, да се измешта или на други начин прогони како је то тренутно представљено. Уколико српска државна власт спроводи законе и необавезно примењује силу према албанској етничкој групи која је окренула леђа држави и залаже се за бојкот, онда циљ ових мера није испланирани прогон етничких група. Штавише, како сматрају немачке судије, уколико су југословенске власти реаговале на сепаратистичке тежње са упорним и чвршћим спровођењем закона и са антисепаратистичким мерама, и уколико неко услед тога одлучи да побегне преко границе, то и даље не представља намерну политику (југословенске) државе усмерену на протеривање и изгнанство мањина, већ је, напротив, управљено на остајање народа унутар федерације“.

Дана 24. 4. 1999, у листу „Јунгевелт“, објављен је текст да је министарство спољних послова Немачке, још 6. јануара, обавестило Управни суд у Баварској да је у СРЈ „приметна повећена тенденција повратка избеглица својим кућама“, и да нису примећени случајеви неухрањености или незадовољавајућих медицинских третмана

И на крају одговора, да истакнем да је суд у Хагу третирао ВЈ као окупаторску, која је доведена на КиМ да протера Албанце. Заправо, суд је сматрао да смо ми на Космету завели војну управу и да је све било подређено мени као команданту Треће армије, и тако ме третирао за време суђења. По њима, ја сам био „свемогућ“, мени је била потчињена цивилна власт, Територијална одбрана ЦЗ И ЦО, цивилно и војно судство. Све.

Припремате се за ревизију процеса пред Хашким трибуналом. На чему ће ревизија процеса бити заснована? Да ли је ревизија условљена Вашим финансијским  могућностима? Постоји иницијатива у Србији да ревизија Вашег процеса буде финансијски подржана прилозима грађана Србије и Срба широм света, покретањем сајта на коме ће транспарентно бити бележен прилив ових средстава. Како коментаришете ову иницијативу?

- О овом питању не могу много да говорим. Институција ревизије је предвиђена Правилником Хашког суда. То право имају сви осуђени, с тим што постоје критеријуми на основу којих суд доноси одлуку о ревизији или је не одобрава. Један од критеријума је да постоје нови докази и сведоци који нису били доступни током главног претреса. Ја мислим да имам и сведоке и доказе који испуњавају критеријум суда. О томе још не могу да говорим за јавност.

Као што сте рекли, финансирање припреме сведока и документације за ревизију је проблем, с обзиром на то да ту фазу не финансира Хашки суд. Тај проблем је присутан, и мене радује сазнање да постоје људи добре воље, патриоте, који су спремни да помогну. Наравно, ту су и моји саборци, сарадници и колеге.

Како објашњавате тајну херојске одбране Војске Југославије на Косову и Метохији 1999. године?

- Добро сте рекли, „херојска одбрана ВЈ“, али нема тајне. Та војска је израсла из народа и увек је била уз народ. Високо развијена свест и мотив да се брани земља и слобода, без обзира о ком је агресору реч, свест да слобода нема цену и да се не сме изгубити, ујединили су народ и војску. А војска, иако пољуљана последњим ратовима на простору бивше СФРЈ, одлучно је стала у одбрану земље и народа. Ми професионални војници, ниједног тренутка се нисмо двоумили да ли земљу треба бранити, или је предати агресору. То је била наша обавеза према отаџбини, народу, према светињи коју бранимо и професији за коју смо се определили. Знали смо о каквом је противнику реч, али и да, ако изгубимо слободу, никада је више нећемо повратити. То нам је уливало снагу и одлучност.

Као што знате, Трећа армија је са својим Приштинским корпусом на Космету, и Нишким корпусом на југу Србије, изнела терет одбране.

Знао сам и ја, као командант Треће армије, шта значи, војна „машинерија“ НАТО-а, и да је она непобедива. Међутим, имао сам моралну, људску и патриотску обавезу, и убеђење да са својом јединицом, људима и техником којом располажем, можемо храбро и часно да се супроставимо тој до сада непобеђеној сили, и да у историји нашег народа останемо уписани као патриоте које су покушале да ураде немогуће. Да станемо уз раме са легендарним мајором Гавриловићем и његовим јунацима, који су још пре почетка борбе избрисали своја имена са списка живих.

Морам да упознам читаоце са најдраматичнијим догађајима који су се одиграли у тих 78 дана агресије, а који су непознати нашој јавности.

Током 9/10. 4. 1999. године почео је напад копнених снага на фронту од карауле „Морина“ до карауле „Кошаре“. Уз снажну подршку авијације агресора и артиљеријску подршку и помоћ војске ОС Албаније и плаћеника, терористичке снаге покушале су да изврше продор са територије Албаније на Косово у рејонима Ђаковице, Дечана и Пећи, и да се споје са терористима ОЗ „Дукађини“ Рамуша Харадинаја, која им пружа помоћ нападима на наше јединице из позадине. После тешких и крвавих борби, „прса у прса“, терористи успевају да се пробију до карауле „Кошаре“, око 300 метара на нашу територију.

Почиње борба за сваки метар косовске земље.

Наређујем да се сруши караула „Кошаре“, заједно са терористима. „Помаже“ ми авијација НАТО-а, која грешком бомбардује овај објекат и убија више десетина терориста. Херојском одбраном, јединице 125. моторизоване бригаде, ојачане снагама 63. падобранскe бригадe и 72. специјалнe бригадe, и јединицама војне полиције Прве армије, и извиђачким јединицама, одбијају све нападе, тако да терористи нису успели да заузму ни педаљ територије Космета. Агресија терористичких копнених снага у овом региону траје све до 10. 6. 1999. године.

Команда НАТО-а, од 26. 5. 1999. године, изводи операцију „Стрела“, чији је циљ да отвори други коридор, уз помоћ јаких снага ОВК концентрисаних на северном делу Албаније, у рејонима Кукс и Крума, у циљу убацивања копнених снага НАТО-а за продор према Призрену и Ораховцу. Истовремено са почетком операције, настављени су напади ШТС (шиптарске терористичке снаге) и јединица Оружаних снага (ОС) Албаније, на правцима који преко караула „Ћафа Прушит“, „Морина“ и „Кошаре“ воде ка Ђаковици, Дечану и Пећи. Операција, у којој је свакодневно дејствовала авијациција агресора, укључујући и стратегијске бомбардере Б-52, траје до последњег дана, док се јединице 549. моторизоване бригаде нису повукле са територије Косова и Метохије, према Војно-техничком споразуму (ВТС).

У времену од 26. 5. до 10. 6. 1999, копнене снаге НАТО-а успеле су само једном, 27. 5. 1999, да пробију фронт одбране 549. моторизоване бригаде, на Горожупском правцу, и направе продор од 200 до 400 метара. У току 28. 5. 1999. године извршен је противнапад наших снага, у коме су разбијене ШТС и враћене на простор Албаније. Сви наредни покушаји НАТО-а и ШТС да упадну на простор Косова и Метохије остали су без резултата. За време покушаја пробоја на Космет авијација НАТО-а је гађала гранични појас између планина Паштрик и Јуничке планине, и карауле у њему, 79 пута са 634 пројектила и 19 светлећих бомби. Најинтензивнија дејства била су 26, 27, и 31. 5. 1999, када су авиони Б-52 бацили око 200 разорних бомби. У одбрани државне границе y операцији „Стрела“ погинуло је 25 а рањено 126 припадника 549. моторизоване бригаде. Према изјавама званичних извора из Албаније, агресор је претрпео губитке од око 800 погинулих.

Припадници Треће армије, а посебно ПрК, били су бомбардовани касетном муницијом и муницијом са осиромашеним ураном.

На територији Косова и Метохије карактеристична су дејства касетним бомбама: 10. априла 1999. са 8 контејнера по селу Мердаре, 3. маја по аутобусу у рејону Савине Воде, на путу Пећ−Рожаје, 13. маја 1999. године по избегличкој колони код села Кориша на путу Призрен − Сува Река.

За време агресије, агресор је у зони Треће армије бацио на око 1.000 локација око 2.000 контејнера касетних бомби разних типова, вишеструког дејства, распрскавајућег, запаљивог и др.

Почетком априла месеца 1999, у борбеним извешатјима Армије, почеле су да стижу информације да агресор употребљава муницију са осиромашеним уранијумом. Прва дејства извршена су 30. 3. 1999. године, из авиона А-10, по јединицама 459. моторизоване бригаде у ширем рејону Призрена.

У зони Треће армије дејствовано је по 201. циљу, од којих 98 ван Косова и Метохије, и 112 на Косову и Метохији.

Због свега наведеног могу слободно рећи да ће 1999. година, у историјској вечности остати упамћена по цивилизацијски невиђеној нечовечности. Година 1999. у историјској вечности остаће упамћена по невиђеном хероизму једног малог народа, и његових најбољих синова − војника Треће армије, Приштинског корпуса, Нишког корпуса и осталих армијских јединица. Година 1999. у историјској вечности остаће упамћена и по њима − 522 погинулих и 32 несталих јунака, који су својој земљи дали све. Дали су животе. Остаће упамћена и по 1.090 рањених и осакаћених хероја, припадника Треће армије.

Како се десило да наша војска неспремно дочека рат у једном сегменту – противваздушној одбрани? Ко је одговоран што Србија није благовремено набавила руски противракетни систем С-300 за противваздушну одбрану?

- Не могу да дам прецизан одговор на ово питање, јер у то време нисам био на местима где се одлучивало о опремању војске и набавци наоружања. Систем С-300 не набавља се уочи почетка агресије, већ много раније. Познато ми је да се радило на томе, и да су послужиоци и тимови били на обуци у Русији.

Познато ми је и да су у Генералштабу постојали неки планови са ознакама П-10, П-30, П-100, итд. То су наводно били „црни фондови“ који је требало да послуже за куповину борбених система. Ознака П је означавала план, а бројка је изразавала милионе долара.

Зашто нису купљени борбени системи, и где је завршио новац требало би питати људе који су десетак година пре агресије били на највишим функцијама у ВЈ.

Да ли је војска могла да издржи још неко време НАТО бомбардовање 1999. године?

- Не знам за ВЈ у целини, али јединице Треће армије су могле да поднесу бомбардовање и да сачувају борбени потенцијал, а пре свега живу силу. До када, то је било тешко проценити, јер је највише зависило од активности и начина дејства агресора. То сам рекао Милошевићу на састанку 4. јуна 1999. у Београду, када нас је информисао да је постигнут договор за прекид бомбардовања и да предстоји потписивање Војно-техничког споразума.

Сећам се да ме је погледао изненађен што сам му рекао: „Због чега смо почињали са одбраном земље ако сада одустајемо? Трећа армија може да издржи на Косову“. Одговорио је: „Генерале, Трећа армија може, али не може Србија“.

Иначе, морам да признам да ни ја а ни остали припадници Треће армије нисмо са одушевљењем примили вест о томе, поготову што је Милошевић тада рекао да НАТО тражи да се војска повуче са КиМ за седам дана. Томе сам се оштро супроставио и тражио да то буде за месец дана.

И сутрадан сам са њим разговарао и убеђивао га да се мора обезбедити разумни рок за припрему и извлачење војске са Космета. Рекао сам му да нећу прихватити одлуку да НАТО настави са бомбардовањем док се сва војска не измести. Сложио се са мном да је неприхватљиво да НАТО гађа маршевске колоне које врше извлачење.

Током тих разговора изнео сам моје предлоге за које се треба „борити“ на преговорима:

(1) да се повлачење изврши у времену од 30 дана; (2) да НАТО авијација престане са бомбардовањем; да у саставу снага Кфора не буду јединице из земаља које су учествовале у бомбардовању, да ове снаге буду распоређене ван Космета на граници са Албанијом и Македонијом; (3) да се „предаја“ територије врши по фазама и секторима и да се направе записници са примопредаје; (4) да снаге Кфора обезбеде услове да јединице ПрК извуку све погинуле припаднике и сву оштећену технику; и (5) да одмах по извлачењу војске јединице Кфора предузму мере за обезбеђење неалбанског становништва, војних објеката и војне имовине.

Међутим, тим ВЈ, СМИП-а и МУП-а није успео да се избори ни за један од ових предлога, и ми смо били принуђени да по први пут у историји ратовања изводимо Операцију измештања војске за десет дана.

На крају, после свега, шта рећи! Зашто је почела неравноправна  агресија Голијата на Давида, НАТО-а против Србије? У познатим условима угрожавања безбедности СРЈ споља и изнутра, Трећа армија је бранила земљу на тежишту, на правцу главног удара 19 најразвијенијих земаља света, више стотина пута надмоћнијих, које су користиле најсавременије оружје које је свет упознао. Тих 19 земаља света простиру се на 23,3 милиона квадратних километара на којима живи 700 милона становника.

Нисмо имали избора. Припадници Треће армије и ПрК храбро су се супроставили налету новог светског поретка и борили против НАТО-а, највеће војне организације на свету. Наша борба обележила је епоху, и наишла на дивљење целокупног мирољубивог света. Та борба даје наду и веру да је могућ праведнији свет.

Имајући у виду да смо очекивали и готово у потпуности проценили и предвидели модел агресије на нашу земљу, огромним напорима старешина и команди, успели смо у познатим условима да изградимо такву борбрну готовост армије која је, одбраном територије СРЈ, у својој зони одговорности, са минималним губицима, оправдала своје постојање.

Терористичка или „унутрашња“ агресија, која је извршена 1998. године, ескалирала је почетком 1999. у оружану агресију НАТО-а, при чему се Трећа армија са својим јединицама нашла на тежишту стратегијске одбране земље. Сама оружана агресија представљала је изазов не само за извршење наменских задатака армије, већ и за укупан опстанак земље. На Трећy армијy агресор је усмерио тежиште удара и практично у току 1999. континуирано извео три агресије: (1) наставио са унутрашњом терористичком агресијом; (2) извео је оружану агресију невиђених размера; и (3) након потписивања ВТС и Резолуције 1244, наставља се агресија „средњег интензитета“, уз примену најразноврснијих метода специјалног рата.

„Победник“ и епилог херојске одбране припадника армије одлучен је потписом за „зеленим столом“.

На Космет је дошла нека друга војска, и полиција. Остали су порушени војни објекти, карауле, касарне, магацини, мостови, пруге, путеви, макете, лажни положаји, минска поља. Остало је народу Космета око 30.000 пројектила са осиромашеним уранијумом, или више од 10 тона урана. Имаће довољно времена наредних 4,7 милијарди година да уживају у метохијском воћу и поврћу, и хладним водама Бистрице, Дрима, Лаба и Ситнице.

У даровима „Милосрдног анђела“

Какав би, по Вашој процени, био исход копнене интервенције НАТО-а и директног војног сукоба копнених снага НАТО-а и Војске Југославије?

- На то питање је тешко дати прецизан одговор. Међутим, иако су планери НАТО-а често наговештавали могућност извођења агресије на копну, реалне могућности су биле другачије. Снаге распоређене у Албанији и Македонији нису биле довољне за копнену агресију, а земље чланице нису биле вољне да одобре ангажовање нових снага. Према процени команде НАТО-а, за копнену агресију је требало обезбедити најмање 160.000 људи.

И да је постојала добра воља, да би оне биле доведене у очекујуће рејоне требало је најмање три месеца. То значи у јесен 1999. године. Затим наступа зима, која је још један ограничавајући фактор. До пролећа 2000. године требало је сачекати шест месеци. А шта би НАТО радио до тада? Вероватно не би наставио са бомбардовањем.

Али, да се вратим на питање. Позната је доктрина копнено-ваздушне битке коју примењује Алијанса. Најпростије речено, она подразумева да се после масовних удара по јединицама противника у одбрани на Првом појасу та подршка преноси по дубини. Копнене снаге у напад крећу ускраћене за подршку коју су имале, јер у непосредном контакту са одбраном противника треба обезбедити зоне безбедности, како за авијацију, тако и за ракетне системе и артиљерију. То је тренутак када се могућности нападача и браниоца донекле поклапају и када се смањује његова техничка супериорност.

У тренутку судара борбена средства наших јединица не заостају много у односу на агресора. И почиње борба на копну. Јединице Треће армије налазе се на својој земљи, на уређеним и затеченим положајима, и на територији коју добро познају. Поред тога, ту је и мотив да се земља брани.

Колико би све то трајало? Тешко је наћи одговор. Међутим, не треба заборавити да је НАТО у агресији на нашу земљу применио стратегију ратовања без губитака, о чему је генерал Кларк написао и књигу. Он је замислио да рат буде без жртава. У борбама на копну, жртве су неминовне. Због тога одговор на ваше питање можда може бити да би борбе биле дуготрајне, исцрпљујуће и са великим губицима на обе стране. Па ко више издржи.

Трећа армија је издржала прву и најубитачнију фазу − масовне ваздушне ударе са дистанце. Издржала и није се поколебала.

Успела је да сачува све борбене потенцијале и људе, и у рат на копну ушла би неокрњена. Можда је и то било пресудно да до агресије на копну не дође.

Какву је улогу и место имало одузимање Косова и Метохије од Србије у реализацији геополитичке стратегије Новог светског поретка, која почива на прекрајању мапе Балкана и Блиског истока? Шта Албанце чини прихватљивим савезником Запада?

- Ја сам био професионални војник који се бавио тактиком, оператиком и стратегијом. Дакле, нисам геополитичар. Због тога не могу о томе говорити а да не кажем све оно што су геополитичари о томе рекли. То не бих понављао.

Међутим, имам своје мишљење о томе са једног другог аспекта који ћу вам предочити.

Заправо, увек сам размишљао колика је то била велика брига светских моћника, када су одлучили да спашавају „миран и напаћени шиптарски народ“. Подигоше велику армаду и за 78 дана, као од шале, бацише у ватру и дим милијарде и милијарде долара.

Кад год сам размишљао о том питању, питао сам се ко ће да им врати толики новац. Тражећи одговоре на то, увек се сетим речи Новака Бијелића, генералног директора Комбината „Трепча“. Он је изговорио реченицу у којој сам нашао одговоре на сва питања која су ме мучила. Било је то у време 1998. године, када смо сви очекивали да ће агресије бити. Бјелић је тада рекао: „Ако дође до рата на Косову, то ће бити због и око рудника, и ништа друго. Косово је српски Кувајт, Косово је срце Србије које има 17 милијарди тона резерви угља“.

Говорио је Новак Бијелић шта све има на Космету. Нисам запамтио све, јер сам тада имао друго, туђе мишљење, о разлозима могуће агресије НАТО-а. Прегледао сам информације о Косову и Метохији, које сам добио када сам 1994. дошао на Косово и Метохију, и схватио да Космет лежи на рудама које вреде више од хиљаду милијарди долара. Вредност рудног богадстава се мери милијардама тона, и то: угља 15 милијарди у В. Белаћевцу, Д. Грабовцу, Црквеној Водици и Крушевцу; олова и цинка 42 милона тона у Новом Брду, Бадовцу, Ајвалији, Старом Тргу, Белом Брду и Копорићу, северно од Лепосавића; лигнита 14 милијарди тона код Обилића; никла и кобалта 13 милиона тона код Глоговца, Штимља и јужно од Ораховца; магнезита 5 милиона тона у Магури код Липљана, и селу Стрезовце код Новог Брда; боксита 1,7 милиона тона у Волујаку код Клине; хрома код Деве, Затрића, Штрпца, и Ораховаца; каолина у Г. Каћареву код К. Каменице; азбеста код Бајгоре; и концентратора код Грачанице.

Поред рудног богатства, на Косову и Метохији се налазе непокретности које се процењују на 220 милијарди долара; имовина ЕПС-а која вреди више од 3 милијарде долара; војна имовина; аеродром „Слатина“; термоелектране Косово А и Б у Обилићу; рафинерија цинка; топионице олова и фероникла; фабрика цемента; бање Исток и Клокот и др. Због тога се увек намеће питање да ли су светски моћници бринули о шиптарским цивилима, или о богатству Космета…Показаће се у наредним годинама.

Како је било могуће да се догоди 5. октобар, кад смо били уверавани да Србија има успешне и координисане службе безбедности?

- О 5. октобру је до сада пуно речено и написано. Ви сте питање усмерили на службе безбедности Србије. Оне јесу важне за безбедност сваке земље, али не и пресудне. Поготову ако су прешле у супротни табор.

Не знам за остале, али Војна служба безбедности је имала све податке о догађајима из тог времена. Председник и владајућа елита су редовно добијали извештаје шта се дешава у окружењу и земљи. Ја, начелник Управе безбедности генерал Ђаковић и начелник Обавештајне управе генерал Крга, редовно смо извештавали и упозоравали Милошевића о свему, почев од појаве Отпора, па надаље. Мислим да он те информације није схватао озбиљно и више се ослањао на оне које добија од СДБ у МУП-а, а вероватно и на информације које је добијао од партијских сарадника.

Није ми познато какве је одлуке доносио предедник после тих информација, али је на крају био затечен догађајима.

Мислим да су остале службе безбедности имале информације о свим активностима опозиције и њених појединих лидера, као и о активностима појединих амбасадора. Нису се могла сакрити скоро масовна путовања у Мађарску и преузимање новца за рушење власти у Београду.

Због чега Милошевић и његова власт нису реаговали и предузимали адекватне мере, није ми познато.

Када је расписао изборе, ми из војске смо га упозоравали да неће ни приближно остварити очекиване резултате. Знам да је много наде поклањао на резултате остварене у обнови земље. Међутим, ја сам му једном приликом рекао да народ мисли другачије. Да је он крив што је дошло до агресије и да је нормално да поправи оно што је његовом грешком порушено. Иако то није био прави индикатор за оцену расположења широких народних маса, по мени, требало је да размишља и о томе.

Да ли је тачно, како у својој књизи о 5. октобру тврде генерали Миодраг Симић и Стаменко Николић, да је Генералштаб на челу са Вама само дан уочи „револуције“, односно 4. октобра, обавестио Милошевића да му је спремљена издаја, и зашто то нисте учинили раније? Сећате ли се атмосфере на том састанку, и како су на Ваше тврдње о издаји реаговали присутни представници полиције и ДБ Влајко Стоиљковић и Раде Марковић?

- Да то је тачно. Али тог 4. октобра су била су два састанка код Милошевића. Први је био овај који описују генерали Симић и Николић, и на коме се дешавало све, управо онако како је написано. Други је био нешто касније. На њему су присуствовали челни људи из МУП-а и ВЈ.

Ја сам о томе више пута говорио. Међутим, важно је рећи да смо ми из ВЈ и пре тих састанака информисали Милошевића да се нешто чудно дешава са МУП-ом у неким градовима, посебно Нишу, Чачку и Шапцу, и изразили забринутост да су се приклонили опозицији.

Пошто војна служба безбедности није пратила активности опозиције, јер за то није надлежна све информације о дешавањима у редовима опозиције добијане су посредно преко сарадника. И оне нису посебно провераване. Због тога ВЈ није могла да реагује на другачији начин осим да упозорава.

На другом састанку, ми из војске смо поновили нашу процену и изнели прецизне податке да опозиција организује масовни долазак грађана у Београд, да је полиција из Ниша и Чачка прешла на страну опозиције и да неће спречавати долазак демонстраната. Реаговао је Влајко Стоиљковић и убеђивао Милошевића да то није тачно, и да ће МУП са три прстена барикада на прилазним путевима ка Београду спречити улазак у град.

Председник Милошевић је затим отпустио нас из ВЈ и остао са припадницима МУП-а. Све остало је како су написали генерали Симић и Николић.

Што се тиче догађаја 5. октобра, можда је прилика да поновим нека запажања.

Прво, књига двојице поменутих генерала је књига непосредних учесника тих догађаја. У њој детаљно пишу о улози војске у тим драматичним догађајима, и то је једина истина о томе. Све остало су манипулације. ВЈ је 5. октобра, признао то неко или не, показала своју приврженост народу и држави. Није се мешала у изборе и њени припадници се нису појављивали на улицама Београда и других градова у Србији. Ниједан припадник ВЈ није на било који начин ометао или утицао на те догађаје, и није се сврстао ни на чију страну. Не знам шта би се десило да се војска другачије понела. Да ли би тадашњи лидери ДОС-а  били задовољни.

Не треба да Вас уверавам да је ВЈ могла да заустави долазак демонстраната у Београд и спречи окупљање критичне масе. Зар мислите да војска није знала како се блокира и изолује град Београд, и како се затварају сви прилази граду, и којим снагама. Шта би било да се то догодило?

Међутим, желим да кажем да председник Милошевић мени није издао децидирано наређење да војска изађе на улице Београда. Да је наредио, ја то наређење не бих извршио и повукао бих се са места НГС ВЈ. Међутим, председник је имао под својом непосредном командом Гардијску бригаду, чији је командант био поред њега.

Дакле, Милошевић није наредио употребу војске, али је покушавао да ме убеди да војска треба да обезбеди савезне институције, пре свих Савезну скупштину.

Убедио сам га да је за то било касно и немогуће. Појава војске на улицама изазвала би панику и општи хаос. Војска не би могла да се пробије до поменутих институција, које су већ биле запаљене и опљачкане, а вероватно би поједини острашћени демонстранти насрнули на војнике и борбена и неборбена возила. Не заборавите да је група демонстраната из Чачка дошла у Београд са стотинама бомби, „зоља“ и пушака. Нашао би се неко да испали „зољу“ на тенк или оклопни транспортер, и ето хаоса који се не би завршио без великих жртава. Али било је и оних који су само чекали да се појави војска и да настане хаос. Како су војска и старешине награђени, добро је познато.

Како сте лично доживели демонтирање оружане силе под комндном палицом Врховног савета одбране у рано пролеће 2002?

- Питање је неочекивано и о њему се до сада мало говорило. Драго ми је да сте га поставили. Демонтирање војске, како сте то назвали, није извршено по одлуци ВСО. Одлуку о томе донео је тадашњи председник Коштуница, са својим најближим сарадницима, пре свих Радетом Булатовићем и адмиралом Стаићем, тадашњим начелником Војног кабинета.

Како се то догодило? На једној седници ВСО, поред осталих питања, разматрано је питање генералског кадра, како би се усвојила нова Листа формацијских места генерала и адмирала.

Разлог је био што је у том тренутку било више генерала него што је било формацијска места, па због тога око 63 генерала нису имали постављења на формацијске дужности.

Надлежни сектор Генералштаба (ГШ ВЈ) израдио је нови предлог формацијских места генерала, према новој организацији ВЈ, која је предвиђала увођење корпусне структуре. Тако је добијен пројектовани број генерала и адмирала, који би решио проблем.

О томе сам реферисао на седници ВСО. Највеће интересовање чланова ВСО било је на основу чега је Генералштаб предложио број генерала и адмирала.

Због тога сам морао да им реферишем о предвиђеној новој организацији ВЈ према корпусној структури. Предлог нове листе формацијских места генерала и адмирала је усвојен, и на томе се завршило.

Међутим, неколико дана после тога, из Војног кабинета Предедника СРЈ стигло је кратко наређење, са позивом на Одлуку ВСО, да се у року од два месеца расформирају Прва, Друга и Трећа армија, Ратно ваздухоплоство (РВ), Противваздушна одбрана (ПВО) и Ратна морнарица (РМ), као и још нека питања која су се односила на ВМА.

Покушао сам да разговарам са Коштуницом, али је он стално био заузет. Начелник Војног кабинета Стајић, сав изгубљен и преплашен, објаснио је да је то одлука Коштунице и да је он са Булатовићем написао наређење.

Генералштаб је реаговао тако што је припремио писмени документ са образложењима да ВСО није разматрао питања везана за укидање армија и трансформацију војске и да је то неприхватљиво, из више разлога, а посебно због борбрене готовости војске и нарушене безбедносне ситуације у КЗБ.

Са документом сам отишао код Коштунице да лично образложим ставове ГШ ВЈ. Он је био заузет, а начелница кабинета Љиљана Недељковић ми је пренела поруку да документ предам Булатовићу који је задужен за то.

Председник Коштуница ме никада није позвао због тога, а Булатовић ми је пренео његово наређење да ГШ ВЈ поступи по наређењу председника.. Тако је почело „демонтирање“ војске, а посебно Треће армије, која им је била кост у грлу.

Пуковник Горан Јевтовић је у једном од својих последњих текстова, под насловом „Генерале, дајте нам Младића и Ви ћете напредовати...“, описао састанак који је одржан у Генералштабу Војске Југославије 2002. године, којем је присуствовао амерички амбасадор за питања ратних злочина Пјер Ришар Проспер као лични изасланик председника Џорџа Буша, у пратњи амбасадора САД у Београду Вилијема Монтгомерија. Неколико месеци након овог догађаја Ви сте противуставно смењени са дужности начелника Генералштаба. Због чега? Да ли је чињеница да сте одбили понуду Пјера Проспера била пресудна за Ваше процесуирање пред Хашким трибуналом?

- Пуковник Горан Јевтовић се сетио тог догађаја и описао га је. Не знам шта томе да додам. Непосредно пре доласка Проспера, сазнао сам да је Младић боравио у неким војним објектима на основу писменог одобрења које му је раније издао тадашњи начелник Генералштаба Перишић. То овлашћење је Младићу и његовој пратњи омогућавало приступ сваком војном објекту.

По наређењу председника Коштунице, предузео сам мере да Младић напусти војни објекат у Страгарима, и ставио поменуто овлашћење ван снаге. Тако је он напустио тај војни објекат непосредно пред долазак Проспера.

Мене понуда господина Проспера није занимала, а издајник и потказивач нисам хтео да будем. Где се тачно у том тренутку налазио Младић, нисам знао.

Не знам да ли је то моје одбијање „сарадње“ Просперу имало утицаја на моје пензинисање, подизање оптужнице, и суђење у Хагу.

Међутим, сећам се да је Коштуница, на седници ВСО, када је неочекивано ставио на дневни ред моју смену, рекао да од њега то траже Американци. Не знам ни да ли је то тачно.

Интересантно је да су до тада неки званичници посећивали Младића баш у објекту „Страгари“.

Постоје забелешке да су тамо у то време одлазили министар одбране Ојданић са супругом, генерал Ћурчин Ђорђе са супругом, и други генерали. Мало је чудно да га сви обилазе, играју стони тенис и шах, а начелник Генералштаба последњи сазнаје где се налази.

Ваши ратни мемоари „Мирис барута и смрти на Косову и Метохији, 1998. године“ откривају непријатне истине о појединим припадницима Генералштаба ВЈ, посебно начелнику Генералштаба, Момчилу Перишићу и његовом најближем окружењу. Како сагледавате то што су управо таквим људима поверене најважније функције у ВЈ у овако одсудном периоду?

- Нисам у могућности да говорим о кадровању у ЈНА И ВЈ, и не знам по којим су критеријумима људи које помињете дошли на челне позиције у ВЈ. Претпостављам да су у својој специјалности били добри и тако напредовали. Шта се касније десило у њиховим главама и који су им мотиви били, не знам. Међутим, хоћу да нагласим да је у поменутој књизи тек мали број докумената који говори о њиховом понашању и улози у догађајима из 1998. године.Сва објављена документа су коришћена у Хагу на суђењу и објављена су на сајту. Ко је заинтересован, може још много тога да сазна.

Када можемо очекивати други том Ваших ратних мемоара, посвећен догађајима из 1999. године? Да ли би сте нам навели нека од поглавља ове књиге?

- Друга књига о догађајима из 1999. године је при крају. Она ће бити интересантна за историчаре и учеснике тих догађаја. То нису мемоари, већ догађаји које сам тада забележио у свој Ратни дневник. Обиловаће великим бројем докумената и фотографија, а у њој ће се можда по први пу појавити имена и подаци о погинулим и несталим припадницима Треће армије.

Зашто је Трећа армија била херојска?

Ево још неких података који показују због чега је Трећа армија била херојска.

У току 78 дана агресије НАТО-а, од 24. 3. до 10. 6. 1999, терористи ОВК извршили су 780 напада на припаднике ВЈ, у којима је убијено 339, а рањено 556 људи. Укупно је избачено из строја 895 припадника или 11 дневно.

У зони Треће армије, која је била на тежишту стратегијске одбране СРЈ, авијација агресора извршила је 15.857 а/п или 68% у односу на територију СРЈ.

У ваздушном простору (ВаП) изнад зоне одговорности Треће армије, авијација агресора остварила је 228 а/п дневно. Регистровано је: да је на зону армије, у 935 напада, лансирано 140 крстарећих ракета „томахавк“ и 4.662 разорна пројектила, од којих 4.107 на војне и 565 на цивилне циљеве.

У зони Треће армије гађана су 60 стационарна објекта 324 пута, са 1820 разних пројектила, и уништено 424, а оштећено 418.

Према оперативним подацима команде Треће армије, авијација је 199 пута гађала положаје одбране јединица армије, са 1.227 пројектила.

За време 78 дана агресије, погинуло је 522 припадника, или 6 сваког дана. Од дејства авијације НАТО-а живот је изгубило 183 припадника, или 2 дневно, а од дејства ШТС 339 или 4 припадника дневно. То потврђује да су ШТС нанеле веће губитке јединицама Армије него авијација. У односу на бројно стање, губици су 2,9 промила. Од укупног броја добровољаца погинуло је 6, од авијације НАТО-а, и 48 од дејства ШТС.

У јединицама армије киднаповано је, отето или нестало 32 припадника, чија се судбина још увек не зна.

Губици Треће армије, у односу на укупне губитке у ВЈ, од 1.031 погинулог износе 50,6%.

У току агресије рањено је 1.090 припадника армије, или 13 дневно. У борбама са ШТС рањено је 556, а од дејствава авијације НАТО-а 534. У односу на укупан број рањених у ВЈ, од 6.000, у јединицама Треће армије је рањено 55%.

Губици Треће армије у материјалним и борбеним средствима су: 13 тенкова, од којих 7 од авијације, а 6 од дејства ШТС; 12 ОТ; 12 артиљеријских оруђа; 22 ПВО оруђа, и 1 радар П-15; 2 МБ 120 мм; 6 инж. машина; и 76 моторна возила. Оштећено је: 11 тенкова; 10 ОТ и БОВ; 8 арт. оруђа; 3 ПАТ; 8 инж. машина; и 32 моторна возила.

То потврђује да су Команда Треће армије, и команде јединица на свим нивоима, умешним командовањем и предузетим мерама, остварили два стратегијска циља одбране од агресије НАТО-а: заштитили живу силу и МТС од масовних губитака, ударима из ваздушног простотра и са дистанце; и спречили улазак копнених јединица ШТС и НАТО-а на територију Косова и Метохије.

Извор: Геополитика број 96, март 2016. 

Фото: Балкан инфо