Први, други, трећи и четврти део

           Град Цетиње. Прилазимо мушком манастиру Рођења Пресвете Богородице при митрополији. Јеромонах Лука нас води у примаћу собу, радо одговара на питања.
           “Да ли се овде налази десница Јована Крститеља?”
           “Да. Раније је била у Русији. Из Русије су је бели емигранти донели у Београд. Кад су комунисти дошли на власт однели су је у државну установу. После неког времена један комуниста је хтео да прода ову Светињу. Три пута се спремао и три пута је сањао – светли човек с брадом и дугом косом му је забранио да прода његову руку. Комуниста је дошао код митрополита на Цетиње, испричао му је свој сан и дао Светињу.”
           Сећам се да сам на Атону, у једном од манастира, већ целивао десницу светог Јована Претече. Кажем то јеромонаху – он се широко осмехује:
           “Да, тамо је део десне руке од надланице до лакта, а овде је надланица.”
           Напокон се разрешила моја дугогодишња недоумица.
           У Храму целивамо ову велику Светињу, свете мошти Петра Цетињског, који је био и светитељ, и владар Црне Горе. Пењемо се у његову келију – мајушна соба с дебелим каменим зидовима и јединим малим прозорчетом. Ето, то је сва Царева палата. У овој келији се налази део моштију светог великомученика Теодора Стратилата. Овде се целе године чува Благодатни Огањ из Јерусалима.
           Наш нови познаник – јерођакон Петар нас уводи у манастирску ризницу.
           Разгледамо ретко и древно благо непроцењиве вредности – одејанија Патријараха, црквене предмете, ордење. Крстови, иконе, кичица, којом је Цар Николај Други помазан на царство. С великом љубављу јерођакон нам говори о делима светог Петра – владара-митрополита.
           “1806. године он пише писмо Александру Првом. “Царе, Црна Гора је мала, тешко јој је да се брани од непријатеља. Прими нас у Руско Православно царство. Ја ћу бити трећи човек у својој земљи – после Тебе и Твог Представника у Црној Гори.” - Очи јерођакона се сумњиво црвене. – “Много је волео Русију. Тежио је ка њој. Оставио је завештање – “Ко одступи од покровитељства истоверне мајчице Русије, нека му Свемогући Бог врати: нека његово живо месо отпада од костију за време живота.” И тако је било док је он био жив. Тако је и сад,” радосно додаје отац Петар присећајући се многобројних случајева из савременог живота.
           Преглед је завршен. Позива нас да посетимо православну радио станицу где се често пуштају песме руског јеромонаха. Млади људи који се тамо налазе одагнавају наше полууспавано стање чашама хладног сока. Отац Петар хоће да ме интервјуише. Записује на папиру питања и унапред преводи покушавајући да ми објасни смисао написаног. Идемо у другу собицу. Све замире. Јерођакон навикнуто и сигурно почиње с питањима. Пола сата касније напуштамо овај пријатни гласноговорник Православља. Неколико пута се окрећемо – видимо руке подигнуте у опроштај сарадника који стоје на балкону.
           „Раније је,” каже отац Петар, „град Цетиње био бедем Православља. Сад је то антихришћанско гнездо. Нецрквени Црногорци теже за проамеричким начином живота, Свето Православље сматрају окупацијом Црне Горе. Пре неколико година гомила од двеста или више демонстраната је гађала манастир камењем.
           У мирном гласу нашег водича нема ни трага негодовања – запањени смо и негодујемо ми. Тако, у беседи, долазимо до својих „кола” – аутомобила. Тамо већ стоје – тужни јеромонах, монах Павле (кратко ошишан, с поткресаном брадицом). Треба да стигну до манастира који смо намеравали да посетимо. Добродушни отац Лука даје благослов јерођакону да нам покаже локалне светиње.
           Планински пут. Страшна висина. Излазимо из кола. Види се све до хоризонта. Поред мора се црвеним крововима дичи летовалиште Будва. Лепота – да ти памет стане, ни хлеба ти не треба! Рајски предели. Само једно наводи на тугу – мало места је дато Богу у овом рају. Све је за тело. Ретки Храмови као да се крију у зеленилу од таштине која се у све увукла.
           Манастир Светог Архангела Михаила. У Цркви се налазе часне мошти светих мученика, које су отровали католици 1451. године. 1996. године је земља у којој су почивале почела да миомирише.
           “Кад су вадили кости из гроба,” објашњава отац Петар, “текло је миро.”
           Митрополит и сабор свештеника пренели су свете остатке у манастирски Храм. Целивамо миомирисне свете мошти, појемо величање разобличитељима екуменизма.
           Граница с Хрватском. У близини је градић Тиват.
           Треба препловити залив. Убацујемо кола на трајект, излазимо на палубу на којој дува ветар (врео на сунцу, помало освежава у хладовини). Дивимо се спокојној моћи гора, изузетно чистој тиркизној води. Вруће је. Много је вруће. Брзо пристајемо. Урањамо у загушљива кола и поново “на пут”.

_{Јеромонах Мирон, јеромонах Роман, јерођакон Петар, монах Павле}

Манастир Савина. Огромни вековни кипариси, палме. Журимо у жељену хладовину Храма, целивамо чудотворну икону Мајке Божије. Болешљив, али пун животне радости архимандрит Јустин (64 године) стоји на балкону, љубазно, позивајући нас маше руком. За чашицом шљивовице разматрамо црквену ситуацију у Србији.
           “Зашто служе на српском,” у недоумици је отац Јустин, “привлаче народ?”
           Упркос руским обновљенцима приметићу да је Српска Црква остварила њихове жеље, али служба на савременом језику није напунила Храмове и манастире.
           Лепо нам је овде, али треба да журимо. Наш тужни сапутник – јеромонах Мирон (друг убијеног јеромонаха Харитона), тихим гласом прича како су Шиптари срушили и спалили манастир из 12. века у част Свете Тројице. И он је имао посла с њима. Треба да се прибере. Четири дана ће остати овде, а затим ће се повиновати вољи епископа и вратити на Косово. Можда у смрт. Грлимо се на растанку. Очи су му уплакане.
           “Помолите се за убијеног јеромонаха Харитона.”
           “Зар ми за њега да се молимо! Он је исповедник, пострадао је за Христа,” покушавам да га охрабрим, “пићемо чашу до дна.”
           Још једном се чврсто грлимо. Отац Јустин пун љубави објашњава како из Москве да стигнемо до Београда, а од Београда до њега.
           Манастир Подмајине. Црква Светог Успења. Настојатељ је млад, љубазан (немам више позитивних синонима: ко овде није љубазан?) у радном подраснику, уводи нас под сводове цркве. Нове фреске. Иконописац средњих година у независној пози стоји позади, чека оцену. Па и добио је од мене! Фреске су слабе, види се да их није сликала монашка десница. Али, зашто говорити о томе кад је пола Храма већ осликано?
           Пењемо се на раван кров, пијемо хладну воду с лимуном – опраштамо се.
           Отац Бенедикт нас прати до Храма, дуго стоји док бујно растиње поред пута не сакрије монашку фигуру с високо подигнутом руком.
           „Овде има највише љубави међу браћом,“ констатује отац Петар.
           Манастир Дуљево. Црква у част првомученика архиђакона Стефана. Поред тече извор светог Саве. Настојатељ је кротки јеросхимонах Сава (58 година). Четрдесет година је у монаштву. Седу главу покрива стара грчка скуфија. Помало се прави јуродив. Поглед му је радостан. Очи – тужно-веселе. Показујем му псковске пределе, скит, Старца оца Николаја. Отац Сава вади наочари, с љубављу гледа мог духовника.
           “Света људина,” кажем, чини ми се, на српском.
           “Вјем, вјем,” блиста јеросхимонах.
           Записује моју адресу, хоће да дође, да посети Старца.
           “Дођите с преводиоцем.”
           “Зашто?” смеје се. “Не треба.”
           И заиста, да ли је преводилац потребан ономе ко говори језик светости?
           Манастир Режевићи. Архимандрит у годинама Макарије обрадовао се нашем доласку.
           “Велики русофил!” описује га јерођакон.
           Старац има 80 година. Од тога је 60 провео у манастиру. Живи сам, без искушеника, али Хвала Богу, помоћници га не напуштају. Веома топло нас прима, са сузама се сећа како га је светилник Србије, митрополит Николај благословио да прими монаштво. Недалеко од куће, на травици, деца помажу жени да чисти огромне шаране: удовица с осморо своје деце. Долази да помогне оцу Мардарију и он у руској традицији учи малишане да приђу по благослов.
           Идемо на Цетиње. На планинском путу испод стене која се надвила стајемо. Гледамо град Будву који лежи далеко испод нас. Зелени рај.
           “Велики Содом и Гомора!” с ревношћу Апостола Петра каже јерођакон.
           Говори с болом. Црногорац тугује због свог народа.
           Увече стижемо у родни манастир нашег водича. На брзину једемо у трпезарији, идемо у келију Светитеља Петра да слушамо Мало Повечерје. Затим нас стрмом поплочаном стазом воде на конак. Све више и више се удаљавамо од ноћног града. Ево и келије.
           Јарки језичак кандила ми не да да заспим. Отац Антоније гласно виче у сну. Испаљује дугу протестну тираду и с олакшањем ућути како би за сат времена поново запарао ноћну тишину још једним гневним монологом. Сећам се речи јерођакона, мислим како је и овде нестабилан релативни мир. Црногорци се не сматрају Србима. Све је то стање мине успореног дејства, коју је у недавној прошлости поставио Тито. Јевреј по телу, Јудеј по духу. Подели и владај. Принцип није нов. И поделио је Србе на Хрвате, Муслимане и Црногорце. Сви они желе да забораве своје српско порекло. Муслиман је као проклет осуђен да остане муслиман, јер се у личној карти тако назива његова националност. Зар се националност може променити? Чак и ако би примио Православље – опет ће остати муслиман. Православни муслиман. Лудило! Муслимани су се осилили и у Црној Гори. Док се православци систематиски уништавају абортусима они су се размножавали и насељавали земљу. Сад их има 20%. Много их је и у државном апарату. Фитиљ се засад дими, али ће експлодирати у сваком тренутку. Иста је ситуација и у Русији. Сваке године – десет милиона абортуса. Ни рат није потребан. У Псковској области има чеченских села. У Новгородској су читава села настаљена дошљацима из Средње Азије. Москва, Петербург – сви руски градови пате од агарјанске најезде, чији представници већином не раде. Многи долазе да киднапују људе, убијају, пљачкају, силују, пљачкају руски народ који су потлачили и осудили Јевреји-владари. Нико ни не крије да је Јереван град Јермена, Баку – Азербејџанаца итд. и т.сл. Али чим човек прозбори: “Москва – Русима” одмах добро извежбана пета голона почиње да прича кроз нос с екрана телевизора и у смрдљивим новинама о руском национализму и фашизму. Па и нека брундају ови многи пси! Русија се већ спасила! Само да не одступимо, да се не поколебамо у верности, јер верног није могуће ничим победити! Устај, руски народе, устај!

           3. јул. Субота. Служба је почела у 5 сати ујутру. Пред крај Јутрења стигли су ходочасници из Новог Сад. Младићи и девојке су организовали хор, који је громко, јасно, звучао за време Литургије. На запричастену су запевали о Самарјанки. Рефрен је самосвојан:
           “Еруда-еруда-да-да, радујсја, Дјево!”
            Монах Павле доноси на послужавнику чај, хлеб и мед. Једно је сигурно, од њих човек може да се научи пажњи према путницима. У трпезарију улази епископ Јоаникије – висок четрдесетогодишњи аскета. Узима кекс, стојећи наслања се на ормар. Устајем и идем према њему:
           “На Видовдан ми је младић из антикварнице поклонио орден Светог Саве. Могу ли да га носим у сећање на Србију?”
           “Може, може.”
            Али, да не би прекорачио своја овлашћења саветује да се обратим локалном епископу.
            У разговор се укључује монах Павле, говори о историји овог ордена. Епископ с кексом (нисмо му дали ни да поједе!) се повлачи. Појављује се насмејани јеромонах Лука, моли да свратимо у канцеларију. Тамо већ седи преосвећени. Добронамерни отац Лука нам поклања брошурице с описом гостољубиве обитељи. Остављам му касету, а епископу књигу. Он излази и одмах се враћа се керамичким Крстом и иконом.
           “Јеромонаху-Крстоносцу – пружа Крст.”
           “Протојереју – икону.”
           “Хвала, хвала,” захваљујемо се на пријему. Даје нам благослов да служимо у манастирима у његовој епархији које желимо да посетимо.
           Отац Антоније каже да пред далек пут треба дан-два да се одмори од кола, од сталних путовања. Предлаже да у “Содому и Гомори” изнајмимо собу. Посебно се не опирем, пошто сам потпуно утонуо у бујицу утисака. Треба да се осамим, да средим рукописе.
            Пуначка домаћица грубих црта лица у мајци и шортсу (Будва је град мајци и гаћа. Хватам себе на мисли да према жени у панталонама почињем да се односим с поштовањем – благотворан утицај Србије!) показује собу. Отац Антоније се договара за плаћање и остајемо.
            Увече идемо на пошту да телефонирамо. Пут води кроз многобројне сточиће са сунцобранима, рингишпиле, рефлекторе и бучну музику. Неки се у паровима, а неки с децом врте на рингишпилу, седе за сточићима, шетају јарко осветљеним кејом. Никакве агресије, псовки. Нико никога не напада. Добра, мирна лица. И да није незадрживе жеље да се испије из чаше задовољства, да није потпуног заборава вечности човек би могао да се радује њиховом животу. Али, може ли се радовати лепом путу који води у провалију?
           У Русији је једноставније – тамо су очигледни и пороци и врлине. Мало ко своје страсти украшава културним слојем. А овде, гледајући полуголе становнике свих узраста не схваташ да ли су достигли бестрашће или су се заситили греха.
           Нема везе с Молдавијом. Отац Антоније се нервира и терорише целу пошту. Зове на десет бројева, пет пута прилази мртвој-хладној телефонисткињи. Нико се не буни, не протестује. Он је овде као соло у немом оркестру.
           Враћамо се поред мора. Гледам велико мноштво чамаца, глисера. Сви су причвршћени задивљујуће чврсто – машнама конопца за веш. На многима се виде мотори различите снаге с резервоарима за бензин и рибарске мреже. Мене и то чуди и радује: нико се не искушава туђим добром, значи Богом дана струја народа још није пресушила.
           “Срби су први међу народима!” бубну молдавски максималиста. “Не постоји други такав народ. Овде нема криминилизације друштва, није се уврежила дрога. Свратите у Молдавији у дискотеку: све је – амин!”

           4. јул. Недеља. Седим напољу за сточићем. Сређујем записе. Планински врхови који се беле од кречњака привлаче олујне облаке. Али, чини се да ће олуја проћи поред.

           5. јул. Понедељак. Хвала Богу, ускоро крећемо. Отац Антоније је отишао да се последњи пут опрости од мора. Враћа се бодар, осољен дуготрајним опраштањем. На брзину пијемо чај. Домаћица нам даје папир с адресом – зове нас да поново дођемо код ње.
           “Хвала,” климамо обојица, иако смо обојица сигурни да овамо више нећемо доћи.
           Пут нас води у Цетиње, Подгорицу. Одатле ћемо скренути према манастиру Острог где се подвизавао светитељ Василије. С орловске висине гледамо море које више није близу, кровове Будве који се сливају. Показујем корпе са свежим цвећем које се често срећу поред ивичњака – места где су погинули неопрезни возачи:
           “То је упозорење и за нас.”
           Незадовољно ћути. Цвећа заиста има много. Скоро на сваком километру.
           Подгорица. Главни град Црне Горе. Неиздржива врућина! Преко четрдесет у хладу. Већина мушкараца иде без мајци, блистајући ознојеним чоколадним раменима. Аутомобила има као комараца у мојој мочвари. Брже, што пре од овог пакла који замара.
           Главни пут. Он је све више и више. Тешко да се и орлови тако високо подижу. Они просто овде немају шта да раде. Остајем без даха. Не само да је висина лудачка – на најопаснијим кривинама нема ограде. И спремна корпица с цвећем је у близини. Пут је све стрмији и стрмији. Кривине су већ 180 степени. Точкови клизе по ситном камењу. Није лако доћи до светитеља. А још треба и да се вратимо.

_{Манастир Острог}

           Манастир Острог. Милост Божија! – улазимо на равну платформу.
           Мршави искушеник (нешто не могу да се сетим да сам видео дебеле – ни монахе, ни јеромонахе) куца на келију старијег. Ускоро нас уводе у пештерну Црквицу. Појемо величање Острошком Светитељу, целивамо његове миомирисне мошти. Искушеник нас води још више, у манастирски Храм. Прилазимо кивоту с моштима, целивамо надлактице руку страстотрпца, којег су Турци мучили. Захваљујемо љубазном искушенику. Моли нас да свратимо на кафу, али ја сад имам само једну жељу – да што пре стигнем до мајчице Земље.
           Истим путем се лагано враћамо надоле. На три врсте је друга обитељ. Улазимо у Храм неправославне архитектуре, овлаш разгледамо фреске – излазимо. Главна куварица нас зове да једемо.
           Седимо за дугачким мермерним столовима у дугачкој трпезарији, покривеној савременим фрескама, слушамо монахињу са сузама у очима (говори о Косову). Ова рана се никад неће зацелити. У захвалност за гостољубивост појемо “Се Жених грјадет в полуношчи” (једино што смо усавршили у Србији), остављамо касету, опраштамо се.
           Поново идемо страшним путем с којим је све као на длану и далека насеља и Вечност која стоји поред. Теши једно – док човек лети може стићи да се покаје. Корпе с цвећем још једном подсећају на промењивост земаљског живота. Ћутке се молимо. Непокон, стижемо на релативно безбедно место.
           Неочекивани сусрет. Тројица руских искушеника, некад су били добровољци. Ратовали су, неки у Босни, неки на Косову. Кад су сазнали одакле смо и ко смо – одмах постају топлији. Седамо за цементни сточић испод липе с великом крошњом, започињемо разговор.
           “Да ли сте нешто добили после рата?” с војничком отвореношћу пита отац Антоније.
           “Ништа, иако су нам много тога обећали: стан, посао,” добродушно се осмехује бивши официр, “уосталом,” брзо додаје, “одакле им, сами су сиромашни.”
            “Да ли сте и ви у официрском звању?” питам двојицу.
            “Не, ми смо војници.”
            “Да ли бисте могли да кажете нешто о рату у Босни, на Косову?”
            “То је био прљав рат,” равномерним гласом одговара искушеник риђе косе и брадице, “почетак је био идејни, а онда – зарада. Погинули су најдостојнији људи! Најбољи синови Србије су ишли на смрт на Косову. Жртвујући се, из старих авиона су гађали непријатеља.”
           “А у Босни? Свега је било, свега!” укључује се у разговор трећи искушеник снажне грађе.”
Сазнајемо како су свирепи били Хрвати и муслимани дерући кожу с живих, черечећи православне Србе – децу, жене, старце.
           “Од муслимана су већа зверства чинили Хрвати (Срби-католици),” мирним гласом убацује риђокоси, “долази сељак с поља – а у пећи – печено дете. Као што су пекли прасад,” исто тако мирно додаје он.
           Сећам се игуманије Симфоре из манастира Текергел (Румунија). У Швајцарској, на богословској конференцији где се она налазила, приказан је документарни филм о рату у Босни – чак су ископавали и темеље срушених Храмова. Али посебно су нас потресле кутије с очима српске деце, кутије с дечјим ушима, кутије с дечјим носевима.
           Момци су видели много тога – крв, смрт. Они су већ прекорачили црту гнева, негодовања, чуђења. Ни ми се више ничему не чудимо. Али одмах сазнајемо гнусно наличје рата у Босни.
           “Освајали су градове,” прича исти уједначени глас, “губили су много људи, али све узалуд: ускоро су добијали налог да напусте град.”
           “Зашто?” наивно питам.
           “Откупљивали су га,” добровољци ме гледају као малоумног, “плаћали су им и узимали град. Иста је ситуација и с Косовом. Оно је унапред продато.”
           Разум одбија да верује у непојамну подмитљивост руководства. Међутим, озбиљна лица мојих сународника ме убеђују да је оно што сам чуо истина.
           Сироти Срби! Куда да беже ако је тако? Иако, шта је ново на овој земљи? Зар није исто то било и у Чеченији?
Остављам им касете, потписујем књигу. Устајемо од стола.
           “На вама је овде двострука одговорност, од вас се дупло више тражи. Оно што Србин може да уради, ви не смете – ви сте Руси. Предствљате Русију. Клањамо вам се у њено име зато што сте у српским рововима бранили и њену част.
Покушавајући да задржим сузе клањам се овим рођеним људима. Видим да се свима црвене очи и да им надиру сузе.
На опроштају помазујем Светим Уљем од Гроба Господњег, благосиљам их, братски се грлимо. Крећемо. Отац Антоније дуго свира момцима који су остали.
           Не могу да дођем себи од ових страшних информација. Сећам се косовских избеглица. Коме су оне потребне? Чак их ни на митинг у Београд нису пустили. Војска је оставила монахе, мирно становништво. Тешког срца, али га је оставила. Ко је сад на Косову? Патријарх, епископи, монаси – Црква. Она је остала верна народу. И народ је то схватио: као у последње уточиште људи долазе у косовске обитељи, Храмове – куда још да иду? (Због нечега се сећам изможденог лица јеромонаха Мирона). Али, да ли ће дуго опстати ова уточишта ако се све паклене силе подигну у рат против Праовславља? На путу је Апокалипса!
           Враћамо се из Црне Горе. Не би било лоше да се смањи брзина, али ћутим: у манастир Милешеву треба да стигнемо пре него што падне мрак. Слушамо касете са српским песмама. Све су оне патриотске, али души највише прија „Тамо далеко”, с њом се и возимо по Србији.
           Хвала Богу, стигли смо пре мрака. Али зашто има толико народа – немамо где да се паркирамо.
           Преко пута манастира за многобројним сточићима седе, достојанствено пушећи, мушкарци. За истим сточићима, такође с цигаретама, црне се расе протојереја. Ходочасници су заузели све клупице, у групама шетају око манастира по унутрашњој манастирској порти.
           „Одакле толико људи?” у недоумици је отац Антоније.
           Недоумица нестаје чим уђемо у Храм – Тројеручица! Атонска икона из Хиландарске српске обитељи. Носе је по целој Србији. Ето, и нас је посетила Милост Божија да целивамо Чудотворну икону. Поред иконе дежура свештеник у фелону. Иза наших леђа одмах се појављује млади ученик богословије, покушава да учини све да се осећамо као код куће. Објашњава да ће четворица српских архијереја и грчки митрополит сутра служити Литургију. Појављује се помало збуњени (због бујице гостију) игуман. Позива нас у митрополитове одаје. Тамо, за округлим сточићима седају за обед. Сви стојећи, весело благосиљају руске ходочаснике (Грк је пружио руку седећи). После благослова старешина градске Цркве води нас у трпезарију, где за постављеним столовима седе свештеници, попадије, деца. Ма колико да смо се опирали – стављају нас на почасна места. Распитују се ко смо, одакле. Говорити без преводиоца значи сводити разговор на примитивни ниво. Под хитно мењам тему: 
           “Протојереј Антоније, с 25 година је постао протојереј.”
           Старији јереји се чуде, дискутују како је то могуће. Нуде оцу Антонију да то каже митрополиту. А ево и њега, ми о вуку, а вук на врата. Сед, висок, једноставан у опхођењу. Пришао је, нашалио се са свештеницима и тихо се повукао.
Размишљамо како и ми неприметно да одемо. Оваква поплава ходочасника – очигледно им није до нас. Захваљујемо се оцу игуману, молимо митрополита за благослов и тихо се крећемо према излазу. Искушенице Татјана и Надежда нас затичу код кола, гурају ам за пут воће, слаткише, гибаницу. Остављамо им светињу, помазујем их и опроштамо се. Пришао је грбави Миланко и замолио да се помолимо за њега.
           Господе, спаси их за њихову доброту и отвореност. Тога имају у изобиљу!
           Отац Антоније је нагазио гас, жели до мрака да обиђе мост који су срушили Американци. Дуго јуримо околним путевима, планинском стазом. Опасно место је иза нас, сад не морамо да журимо. Фарови осветљавају путоказ. До манастира има 2 км. Скрећемо према њему. Идемо шумом у брдо, обилазимо многе кривине – стижемо до капије свете обитељи.
           Манастир Сретење. Тамно је и касно.
           “Како смо започели путовање у Србију,” весело закључује отац Антоније спуштајући седиште, “тако га и завршавамо. Ноћ поред манастира замењује цело правило.”
           Гледам плаве искре свитаца, удишем мирис покошеног сена – лепо је!

           6. јул. Уторак. Буди ме ударање у било. Одмах затим, у јутарњи дремеж се улива благовест звона. Време је за устајање. Идемо да се умијемо на манастирском извору. Монахиње истерују овце. Чуде се кад нас виде. Кад су сазнале одакле смо, позивају нас да једемо пред пут. Као увек, прво идемо у Храм, целивамо иконе, затим – у трпезарију.
“Колико година сте у манастиру?” пита отац Антоније монахињу Нину, која нас храни с осмехом.
           “19. У манастиру сам од 15 година.”
           Да, овде не шкртаре с цифрама. У Србији има мало монаха, али су то монаси. Бог зна њихово скривено, али оно што се нама открива је на висини. И овде остављам своју (већ претпоследњу) касету, иконе. Топло се опраштамо, илазимо.
           Две врсте касније је мушки манастир Свете Тројице. На малој ливади седобради игуман у белој кошуљи мокрој од зноја коси траву. И овде имамо шта да научимо.
           “Јединствен народ!” одлучно каже отац Антоније. “Јединствен!”
           Возимо се према граници. У врелом граду на раскршћу свих путева тражимо пошту. Зовемо преводиоца, молимо да се захвали игуманији, сестрама, професору Недељковићу, писцима, свима онима које смо срели у нашем ходочашћу у овој многострадалној земљи.
           Српска граница је иза нас. Јуримо по бугарским пространствима. Молим оца да пусти нашу песму. Звучи попут валцера. Леп мушки глас дубоким гласом пева:

Тамо далеко, далеко од мора,
Тамо је село моје, тамо је Србија.

           Мој неуморни возач је утихнуо, а ја осврћући се назад, скоро плачем у свом маниру:
           “Тамо је моја Србија!”

6. јул 1999.г. Пут Ниш - Софија

О Сербия! Душа моя готова
В дружине братской за свободу стать:
Кто разлучит нас от Любви Христовой,
Когда нас убивают за Христа?

О, Србијо! Душа је моја спремна
У дружини братској за слободу да се бори:
Ко ће нас раздвојити од Љубави Христове,
Кад нас убијају за Христа?

Јеромонах Роман (Матјушин)

Извор и фото: rus-sky.com, са руског превела и за ову прилику уступила порталу "Живот Цркве": Марина Тодић