Дошло неко такво вријеме да помени постају духовне смотре.

Мене вјероватно не би препознао био сам дијете и младић за вријеме његовог архипастировања. Некада једино дијете у Саборној цркви Светог арханђела Михаила, као при дочеку руског патријарха, мученика и вјеродржца, Пимена, тамо негдје почетком седамдесетих.

Но, јучерашњи помен који је у Цркви Светог Марка одслужио патријарх Порфирије, силно ме је подсјетио на духовни живот у вријеме Блаженопочившег патријарха Германа. Колико смо се промјенили у епископату, клиру, као вјерни народ Божији, у првом реду?

Овдје ме не занимају политичке околности патријарховања Свјатејшег Германа, многи о томе имају нека новинска предзнања, написане су и озбиљне и документоване студије о томе, али такве књиге у нас се слабо читају.

Па, како смо се измјенили за ових 35 година од упокојења патријарха Германа? Иде се масовније на црквене службе, прије свега на недјељне и празничне литургије, али благољепије на њима је, чини ми се смањено. То би ожалостило патријарха Германа који је много држао до богослужбеног поретка. Као и цио епископат во времје оно.

Друго, око Цркве су се окупљали „обични људи“ предратна господа, али и мајстори и радници у, тада смањеном, приватном сектору, сељаци, наравно. Данас многи радници иду недјељом да раде, кажу лакше прођу кроз превоз. Срећом, „обични људи“ су и данас најбројнији на литургијама и патријарх Герман би их сигурно препознао.

Он је био домаћин, који је дозивао у Цркву, бринуо се на примјер колико је јаја офарбано и колико подијељено по београдским црквама за Васкрс.Претходно, Плаштаница је морала да буде добро украшена, богослужења Великог Петка и Велике Суботе брижљиво су његована. Сада, хвала Богу, има доста омладине у току Великог Поста на Покајном канону Светог Андреја Критског, у оно доба ређе се одржавао. Патријарх Герман је подстицао великопосне Духовне академије недјељом поподне по београдским храмовима. На њима су наступали пробрани хорови и бесједили најбољи бесједници. Сјећам се једном је бесједио професор прота Лазар Милин у малој Цркви Светог Саве. Пита он вјернике: „ Да су сада пред  вама Христос, Маркс, Мухамед, Буда, коме бисте поверили своје дете?“ - „Христу!“, повикаше вјерници. „Па, где су онда ваша деца на веронауци?“, запита прота Милин. (И тада је могла да се држи веронаука у школи, али су се родитељи слабо одазивали на њу.)

Зато се масовно читало Светосавско звонце, Православни мисионар, Православље… Касније и неки епархијски листови. Епископат је имао проблема са Удружењем православног свештенства СФРЈ, партијске трансмисије у Цркви. Они су издавали Весник (имало је и ту шта да се прочита, највише текстови Божидара Ковачевића којем је ваљда једино ту било дозвољено да се оглашава). Издавали су и свој мали Календар као противтежу Синодском, од кога се претежно издржавала Црква. Народ је волео те мале џепне календаре, и сада им не замјерам што су служили као оријентација за четири поста и причешћа годишње. У праву су ови нови по том питању, али ја са Цветајевом волим да узвикујем: „Живјели стари!“

Патријарх Герман је окупљао око себе народну интелегенцију, благонаклоно гледао на угледне српске свештенике и тај дух се ширио кроз све епархије.

И волио је да цитира Шантића:

„Наше племе пропаднути неће,

Наши двори пусти остат’ неће!“

Пред  тим стиховима могла би да почне права духовна смотра у помен патријарху Герману.

Александар Живковић

Извор: zurnal.me

_{Насловна фото: прослава осам векова манастира Студенице 1986. године, извор: wikimedia.org (Миомир Магдевски), овде у формату 800х500рх}