Први и други део

^{Молдавци или Румуни?}

Молдавско црквено питање израста из прошлости. Савремена Молдавија је бивша совјетска република са сложеном историјом. У доба Римског царства овде је била провинција Дакија. Током Велике сеобе народа овде су боравили Готи и Хуни. У X–XI веку територија је била у саставу Кијевске Русије, а потом Галицијско-Волињске кнежевине. Затим је уследило татарско-монголско освајање, период самосталне Молдавске кнежевине (XIV–XV век), постојање у оквиру Османског царства (XVI–XVII век) и постепени прелазак под протекторат Русије. Године 1812. главни део Молдавије, смештен између река Прут и Дњестар, постао је руска губернија – Бесарабија. У најновијем периоду земља је више од сто година била у саставу Русије (1812–1917), 26 година у саставу Румуније (1918–1940, 1941–1944), а последњих нешто више од 33 године постоји као независна држава.

Савремени молдавски менталитет је сложени дериват румунске и руске културе, на чијем је споју настала јединствена молдавска нација. Према попису становништва из 2024. године, већина грађана републике (71,7%) изјашњава се као Молдавци. Само 11% се изјаснило као Румуни. Такође, 5,7% се изјашњава као Руси, 3,1% као Украјинци и 2,4% као Гагаузи.

При томе, држава спроводи активну политику румунизације Молдавије. Током пописа становништва, премијер републике Дорин Речан изјавио је да се сматра Румуном и позвао грађане земље да се изјасне као Румуни, а да матерњи језик наведу као румунски. Сам премијер, као и председница земље Маја Санду, председник парламента Игор Гросу, многи министри и посланици у парламенту из владајуће Партије акције и солидарности изјашњавају се као Румуни и имају румунско држављанство. У 2023. години румунски је законом признан као званични језик земље (фактички се језици не разликују, али је то за грађане који се сматрају Молдавцима ипак био увредљив гест од стране власти).

Парламентарна већина активно агитује за улазак Молдавије у састав Румуније. Слоган такозваних „униониста" је: „Trăiască, trăiască şi-înflorească, Moldova, Ardealul şi Ţara Românească!" („Нека живе и цветају Молдавија, Трансилванија и Влашка!"). „Међу политичком елитом Букурешта постоји вишестраначки консензус у вези са идејом припајања Молдавије Румунији. Могуће су разне нијансе, али нико не доводи у питање сам циљ, на чијем остварењу румунска држава ради доследно и упорно. Академске структуре, повезане са владом и специјалним службама Румуније, развијају различите 'мапе пута' за присаједињење Бесарабије Румунији, израчунавају колико новца треба потрошити на то, унапред планирају које фондове могу добити од Европске уније за овај пројекат, па чак и предлажу својеврсну „soft ethnic cleansing" (меко етничко чишћење) у виду размене и пресељења 'Румуна' и 'не-Румуна' између десне и леве обале Дњестра", напомиње молдавски новинар Дмитриј Чубашенко.

_{Фото: Велика Румунија (административна мапа из 1930. године), извор: wikimedia.org}

У суштини, политичари унионисти поричу постојање самосталног молдавског народа и сматрају да су Молдавци локални „географски" варијетет Румуна. Такозвани „молдовенизам" је у републици признат као идеологија која „прети националној безбедности". У локалним медијима се активно промовише теза „молдовенизам је дело СССР-а", а молдавска нација се описује као „руска измишљотина". Као резултат тога, друштво, укључујући и црквено, подељено је. „Идентитет је питање које у Молдавији још увек није решено", каже отац Виталиј. „Молдавска власт данас очигледно форсира румунски идентитет. Али Црква је ипак конзервативна институција. Огроман број наших људи и даље себе сматра Молдавцима, а тако је и међу свештенством. Међу свештеницима неретко чујем разговоре о томе да је молдавски језик ипак старији од румунског. Етноним 'Румуни' појављује се касно, у XIX веку. А молдавски језик се појављује у XV–XVI веку. Тај спор није завршен..."

Према мишљењу оца Виталија, идеологија „румунског света" распрострањена је искључиво у уским круговима, а у њеној основи је пре жеља за дистанцирањем од Русије него дивљење самој румунској култури: „'Румунски свет' је оно што влада у срцима универзитетских људи. Што се тиче Цркве, та идеја је распрострањена у градским храмовима, где је концентрисана наша молдавска интелигенција. Али ови људи то често не могу јасно да формулишу. Обично се све своди на то да смо ми 'румунски свет' јер 'нисмо руски свет'. Они могу да говоре да припадају румунској култури, али јој реално ни они сами не припадају."

„Молдавци су веома добар, једноставан народ", каже отац Виталиј. „С обзиром на то да је Молдавија одувек била аграрна земља, код нас се и даље чува наслеђе сељачког духа са његовом добром једноставношћу. Сходно томе, Молдавци носе печат земље, топле сеоске културе. Одрастао сам међу њима и веома их волим. Наше свештенство је део нашег народа са свим његовим манама и врлинама. Ми, свештеници, ипак не долећемо овамо из свемира. И када видим да је неко од младих Молдаваца одједном почео да сматра себе Румуном, имам осећај као да су 'капнули Шанел у купус-чорбу'. То понекад изгледа помало смешно, посебно од стране свештенства. Поједини образовани свештеници могу да копирају румунски акценат... Али реално, не видим да 'румунски свет' овде, у Молдавији, постоји као неки велики културни садржај. Они могу да посећују неке догађаје у знак сећања на румунске писце, неке акције. Али још увек није сазрела генерација људи која би се срасла са румунском културом тако да постане део тог културног 'стабла'. Тако нешто засад не видим ни близу." „Са тугом гледам на наше људе који су се прогласили Румунима и тиме заправо говоре о својој молдавској 'недовољности'. Као да су раније били наказе, а сада су постали људи", резимира свештеник.

Према речима оца Виталија, један од аспеката поделе између свештенства које је отишло у раскол и оног које је остало у Православној цркви Молдавије јесте питање румунског и молдавског идентитета: „Тема Бесарабијске митрополије се, наравно, храни новим идентитетом, осећајем припадности румунском свету. Онај ко се осећа Молдавцем – хиљаду посто неће отићи у 'бесарабијску' цркву. Наравно, све се дешава на свету. Али у целини, питање идентитета је веома важно". Према његовим запажањима, занесеност идеологијом „румунског света" у Бесарабијској митрополији понекад доводи њено свештенство до изнуђеног оправдавања румунског фашизма: „Бесарабијска митрополија сада покушава да 'роди' нову историју православља у Молдавији. А за то јој је потребно да створи слику прошлости која није повезана са бившим 'старијим братом', односно са Русијом и Руском црквом. Отуда и тежња ка херојима 'румунског света'. А ти хероји су углавном били Хитлерове слуге. Али Бесарабијска митрополија је принуђена да учествује у хероизацији те спорне прошлости. У Молдавској митрополији тога нема. Чак и молдавски антисемитизам у црквеној средини има сасвим подношљив ниво. Молдавци су у целини веома далеки од фашистичких идеја". При томе, сматра свештеник, чак ни свештенство Бесарабијске митрополије не треба жигосати као „фашисте до сржи" – пре се ради о људима који су подложни коњунктури: „Прелазак (из канонске у расколничку структуру, прим. ред.) углавном чине два типа људи. Први су они који имају неке проблеме са својим црквеним руководством. Други су они који из сујете трче за некаквим привилегијама и новцем. У суштини, по својој култури, то су они исти наши рођени Молдавци, међу њима нема фашиста. Једноставно су се благо 'разболели'. Они могу почети да изнуђено оправдавају румунске хероје баш као што обични Украјинци често изнуђено оправдавају Бандеру. Као, 'па он нас је спасавао од Москве'. Али то је максимум. Рекао бих да су они, наравно, мало умазани тим срањем, али то не дотиче дубину њиховог срца. Они су принуђени да певају те песме како би некако оправдали свој прелазак. Како би некако показали браћи Румунима да смо на истој страни. Али они немају фашистичке идеје".

Према речима оца Виталија, сам румунски свет притом не жури да рашири своје руке према Молдавцима: „Бесарабија је за Румуне – 'комад румунске земље који им је одузет'. Ми смо за Румуне из Централне Румуније некакви 'другоразредни своји'. Они су спремни да нас прихвате, али само као Румуне, а не као Молдавце". Отац Анатолиј Журавељ се слаже и прича да је у стварности савременом Молдавцу тешко да се прилагоди у Румунији: „Четири године сам учио у лицеју у Румунији и тамо су ме сматрали Русом. Иако сам завршио лицеј пре 17 година. Сада је, вероватно, све још више замагљено... Уопште, ако Молдавац оде у Румунију, тамо га сматрају Русом. Иако смо у Русији ми – Молдавци. По менталитету нисмо ни Румуни, ни Руси". „У Румунији Молдавца могу питати: 'Како је тамо код вас, у Москви?'. За њих је Молдавија – неки 'Сибир' – каже отац Анатолиј. – Румуни се плаше Руса, а преко тога и Молдаваца. А Молдавци у Румунији често прелазе на руски језик када желе да их Румуни не разумеју. Хтели ми то или не, ми смо ипак део руске културе захваљујући језику. То је истина, чак и ако је за неке то скандалозна истина. Има Румуна који управо то цене код Молдаваца. Сматрају да је то нека занимљива, оригинална 'фора' молдавског народа. То треба да промовишемо, то треба да ценимо. Могли бисмо бити мост између Румуније и Русије. А можда тако и јесте, али тајно, духовно. Јер сви смо ми браћа у Христу, и већ смо сједињени кроз нашу заједничку веру. У идеалним условима, наша Молдавска црква би могла да постане мост између Букурешта и Москве. Али за сада то не успева".

Отац Анатолиј напомиње да становништву Молдавије у целини није својствен национализам и да молдавски национализам не постоји у природи: „Молдавија је мала, али вишенационална земља. У црквеној средини код нас нема молдавског национализма, постоји само румунски национализам". „Румунска патријаршија је ипак веома националистички настројена, и то је њихова очигледна грешка у Молдавији", примећује отац Анатолиј. „Они стално говоре о Румунима. Али према последњем попису становништва, људи који се изјашњавају као Румуни код нас у Молдавији нема ни осам одсто. Предност Московске патријаршије за нас је у томе што овде можемо остати оно што јесмо, Молдавци".

Отац Виталиј Шинкар такође сматра да су перспективе Румунске патријаршије у Молдавији мале управо због њене националистичке усмерености: „Они су Црква свог народа. Румунска застава им виси на свакој црквеној згради. Они осликавају храмове фрескама у бојама своје тробојке. Они немају претензију на 'васељенскост'". Према речима оца Анатолија, код већине локалног свештенства речи о величини „румунског света" пре изазивају одбојност и само одбијају већину молдавских свештеника од Румунске патријаршије: „У суштини, то је јерес етнофилетизма. Они имају чак и термин 'црква рода'. У последње време се у Бесарабијској митрополији он ређе користи. Али у самој Румунији је то веома распрострањено. Чак и саборни храм у Букурешту називају 'црква спасења нације', али би тачнији превод био 'црква спасења рода'".

Нови румунски архијереј, епископ Нектарије, према утиску неких мојих саговорника, осетио је ова расположења. „Чини ми се да је доласком новог митрополита Нектарија Бесарабијска митрополија почела да мења свој дискурс", каже свештеник из Кишињевске митрополије. „Односно, почео је да говори не толико о 'румунском свету', већ о томе да сви будемо заједно – и Молдавска митрополија и Бесарабијска...". Међу молдавским свештенством постоји мишљење да је пред новог епископа у РумПЦ већ постављен задатак да уједини Кишињевску и Бесарабијску митрополију у једну „општемолдавску" или „бесарабијску" црквену структуру. Ипак, то су нагађања која још увек нису поткрепљена чињеницама.

^{„Руски свет" – токсичан појам?}

„Руски језик се у Кишињеву слободно чује на улицама. На свакодневном нивоу не осећамо притисак. Али, наравно, садашња власт је отворено русофобска. Руски телевизијски канали су код нас, наравно, затворени. Интернет канали су под сталним притиском. Али осећај да је ова власт већ на издисају је свеопшти. Чекамо резултате парламентарних избора", прича отац Виталиј.

Према речима свештеника, Молдавија се данас, на овај или онај начин, објективно све више удаљава од руског света: „Молдавија је већ сада ментално веома далеко од Русије. Нажалост, морамо констатовати ту чињеницу. Другачији, нови живот је пустио дубоке корене. Код нас је сада већ у принципу немогућа, на пример, партија са промосковском оријентацијом. Само старији људи, условно преко 45 година, још увек виде потребу за подршком односима и јачањем веза са Русијом. А млади нараштаји већ сматрају румунски свет својим. Што мање млади знају руски језик, то мање њихово срце гледа према Русији. Узгред, руски филм нас још увек држи. Јер Молдавци не воле да гледају филмове са титловима, како је то уобичајено у Европи. Они не воле да читају, они желе да слушају. Након што су у нашим биоскопима почели да приказују филмове са титловима, људи су једноставно почели мање да иду у биоскоп. И руску музику Молдавци веома воле, она се чује код нас на свим свадбама и на свим телефонима."

Како истиче отац Виталиј, антируска пропаганда у Молдавији нарочито је појачана након почетка СВО РФ у Украјини: „О рату се у јавном простору говори непрестано. И чак и код умерених Молдадаваца већ је негде у срцу урезано да је 'Русија агресор'. Већ дуги низ година код нас је немогуће добити спонсорску подршку ни за шта руско, ни за какве пројекте повезане са руском културом. Руско позориште је принуђено да маневрише, да 'продаје себе' како би преживело. Била је једна ужасна прича када су поставили представу са русофобним садржајем (реч је о 'Машинерији Чехова' – прим. аут.). На ту представу су одмах дошле председница земље и цео државни врх. Свако 'подилажење' се региструје. Нарочито се цене Руси који су прешли на 'праву' страну. На пример, наша руска новинарка Наталија Давидович – она сада учествује у свему томе, пише о 'руском фашизму'... Сада је ова пропагандна машина мало 'успорила' због Трампа. Али видећемо како ће се све то завршити."

Према речима оца Виталија, у Кишињевској митрополији нема јединства у оцени тренутне политичке ситуације и свега што је повезано са деловањем РФ на међународној арени: „Код нас у митрополији има свештеника различитих политичких ставова. Има оних који лако са амвона могу изговорити у проповеди неласкаве речи о Русији и о Путину. То су свештеници лојални нашем митрополиту и они не желе да пређу у Бесарабијску митрополију – али далеко од тога да гаје љубав према Русији, а њихови ставови су далеко од 'рускомировских'. Сам израз 'руски свет' сада је токсичан. Веома је тешко сада изговарати тај израз у Молдавији. Иако Молдавци несумњиво представљају део тог огромног руског света. Ћирилица постоји у Молдавији више од хиљаду година, а латиница постоји за сада тек сто година", – примећује отац Виталиј. Ипак, како сматра свештеник, у молдавском црквеном свету чува се пијетет према Руској цркви и руској црквеној традицији: „Код нас се, на пример, веома поштује царска породица, у многим молдавским храмовима постоје њене иконе. Исто је, узгред, и у Румунији. Ако уђете у румунску црквену продавницу, тамо ће на свакој полици бити Јован Кронштатски, царска породица, Серафим Саровски. Они преводе на румунски практично сву руску православну литературу која излази. Док се у Русији готово ништа румунско не издаје. То је зачуђујуће. Румуни веома поштују руске светитеље, упркос томе што према савременој Русији имају веома хладан однос". При томе, према најновијој румунској црквеној историји, а посебно према недавно канонизованим румунским новомученицима, према речима оца Виталија, верници у Молдавији показују мање интересовања: „Румунске канонизације се уопште не тичу наше парохијске стварности. Оне не улазе у наше календаре и не дотичу наше парохијане. То занима узак круг интелектуалаца повезаних са Румунијом. Неки молдавски свештеници, који су завршили румунске богословије и занимају се за историју, путовали су у Румунију на те канонизације. У Румунској цркви то заиста има карактер општег друштвеног расположења. Али за наше парохијане то је исто што и догађаји негде веома далеко".

У исто време, према запажањима оца Виталија, антируска пропаганда у Молдавији се данас на овај или онај начин преноси на московско црквено руководство: „Са почетком СВО главна тема је то што руски патријарх 'благосиља рат'. Ова верзија се бескрајно понавља у медијима, да је Руска црква дискредитовала себе учешћем у братоубилачком рату. И, наводно, ми, Молдавци, шта ми имамо од руског патријарха?". Негативан став према патријарху московском расте и међу младим свештенством које је завршило школовање у румунским богословијама: „Румунија данас нуди огроман број бесплатних места на својим универзитетима, богословијама, академијама за наше момке. То је образовање веома високог нивоа. Мора се рећи да је Румунска црква заиста развијена у том погледу. По броју монаха, по народној религиозности, по побожности, она је прва у свету. Тамо је у многоме другачије него у Русији. У Русији је талас атеизма оставио свој печат на друштво. И ти младићи који су тамо завршили школовање, враћају се овамо и питају се: а зашто код нас овде стоји натпис 'Руска православна црква'? Назив 'Московска патријаршија' – звучи много правилније у Молдавији, – напомиње свештеник. – Зато што то једноставно указује на то где се налази патријарх. Омладина данас често не зна руски језик. Наравно, то им отежава разумевање зашто је то тако... Мада, чак и у њиховој ситуацији, већина њих не види мотиве зашто бисмо требали да изађемо из Руске цркве. Нема никаквих разлога за то".

Према речима оца Анатолија, власти Молдавије воде циљани рад на усађивању русофобије, али све док старији Молдавци чувају знање руског језика, блискост између Руса и Молдадаваца се одржава: „Ми смо билингвални. Сада власт покушава то да уништи. Руски језик се уклања из школског програма. Све се ради како би млађа генерација заборавила руски језик. Руски језик у јавном простору замењују енглеским. На пример, на свим државним институцијама раније су постојала два натписа – на молдавском и на руском. А сада је други натпис већ на енглеском. Отвореног угњетавања рускоговорећих, каквог има у Украјини, хвала Богу, код нас још увек нема, и у Кишињеву се руски говор слободно чује. Постоје појединачни националистички испади. Русофобија се активно намеће кроз медије и државни апарат. Али мислим да једноставност и мирољубивост молдавског народа не дозвољавају да се развије баш украјински русофобни сценарио".

Према запажањима оца Анатолија, због сукоба између две митрополије и због тога што је русофобија почела да продире у свештенство, дошло је до одлива рускојезичних становника републике из православних храмова: „Проблем је у томе што због свега што се дешава људи постепено постају индиферентни према вери. Када виде све те црквене сукобе, они се тиме саблажњавају и губе поверење у Цркву уопште. Веома много људи, посебно рускојезичних, одлази у секте. И то је такође резултат те русофобске политике и русофобске реторике појединих наших свештеника. Јер када чују да су Руси – „окупатори" и да сви треба да заборавимо руски језик – то им тешко пада и они одлазе".

Анастасја Коскело

Извор: s-t-o-l.com, превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: Молдавци, из отворених извора