Протојереј Игнасио Миранда у интервјуу за „Живот Цркве" говори о свом путу ка православној вери, духовним учитељима и личностима које су обележиле његово сазревање, вишегодишњем свештеничком и мисионарском служењу у Средњој Америци, као и о садашњости, изазовима и будућности православне мисије у Латинској Америци.

Оче Игнасио, пре свега желим да Вам захвалим што сте се љубазно одазвали нашем позиву за разговор за портал „Живот Цркве". Велика нам је радост и част што имамо прилику да Вас представимо нашим читаоцима, те Вам у име целе редакције упућујем искрену благодарност. Потичете из традиционално римокатоличке земље каква је Костарика. Како је изгледао Ваш пут ка Православљу и на који начин сте дошли до тога да постанете не само православни хришћанин, већ и православни свештеник?

— Добро јутро, Марјане. Заиста је велика радост и благослов бити данас овде са Вама. Мој пут ка вери, као што сте добро рекли, почиње у Римокатоличкој цркви. Од детињства сам био прислужник у олтару. Кроз близак однос са свештеницима постепено се у мени рађала и мисао о свештеничком позиву. Током младости одлазио сам на духовне сусрете и повремено посећивао Богословију. Свештенство ме је привлачило и озбиљно сам размишљао о том путу. Међутим, по завршетку школе и одоласку на универзитет, постепено сам се удаљио од црквеног живота, без неког посебног разлога. Касније сам основао породицу, што је у Римокатоличкој цркви значило и крај могућности да постанем свештеник.

У међувремену сам завршио студије грађевине, а потом постао професор математике. Док сам предавао на универзитету, упознао сам једног студента са којим сам, због језичких питања повезаних са математиком, започео разговор о грчком језику. Управо ми је он први пут говорио о Православној цркви. О Православљу нисам знао готово ништа и у први мах сам помислио: „Још једна протестантска заједница." Опростите на искрености. Иако сам тада још увек био римокатолик, већ сам био прилично удаљен од активног црквеног живота, али протестантизам ме никада није привлачио. Ипак, тај младић је наставио да ми говори о Православљу, а ја сам почео да истражујем. Позвао сам једног пријатеља, римокатоличког свештеника који је добио разрешење од свештеничке службе (враћен у ред лаика) и потом се оженио, и упитао га: „Сантјаго, говорили су ми о Православној цркви. Шта је то заправо?" Он ми је одговорио: „То је истинска и канонска Црква." Тада сам га упитао: „А зашто ми то никада ниси рекао?" А он ми је на то рекао: „Зато што ме никада ниси питао." Тако је, заправо, започело моје интересовања за Православну цркву. Било је то негде око 2000. или 2002. године — не сећам се тачно.

Наставили смо да се интересујемо за Православље и да га постепено упознајемо. Током тог периода дошао сам у контакт и са једном заједницом Руске заграничне цркве (ROCOR) у Костарики. Ипак, наш пут се временом више везао за Антиохијску патријаршију, пре свега због језика и блискости. Парохије Антиохијске патријаршије у Латинској Америци богослуже на шпанском језику, док су у заједницама Руске заграничне цркве службе углавном биле на црквенословенском језику. Поред тога, митрополит Антоније (Чедаруи) налазио се у Мексику, а у Сан Педро Сули, у Хондурасу, постоји велика антиохијска заједница стара више од шездесет година. Тако смо постепено успоставили везу са том заједницом и временом отпутовали у Хондурас.

Тај младић који Вам је на универзитету први говорио о Православљу — да ли је и он био православан или је био боготражитељ?

— Био је боготражитељ. У Хондурасу су нас веома срдачно примили. Са њима смо провели Страсну седмицу и празник Васкрсења Христовог. У то време сам већ радио као професор, тако да сам морао да узмем одсуство и све организујем како бих могао да будем тамо. Следећег децембра, 2005. године, нашли смо се у Мексику. Тамо смо примљени у Православну цркву кроз Свету Тајну Миропомазања. Од тог тренутка започео је и период мог богословског образовања и припреме, мада не у континуираном облику, јер сам имао породицу и бројне обавезе. Одлазио сам повремено у Хондурас, враћао се, а истовремено сам похађао и онлајн курсеве православног богословља које организује Универзитет Баламанд у Либану.

Тако је протекао период од 2005. до 2008. године, а 1. јануара 2008. митрополит Антоније рукоположио ме је у чин ђакона.

Али, да се вратим мало уназад - све то је за мене представљало дубоко и драгоцено искуство, нарочито сусрет са православном палестинском заједницом која нас је примила у Хондурасу и са којом смо временом изградили блиске духовне и братске везе. Већ као ђакон одлазио сам у Хондурас да служим у Цркви. Иако је у Костарики постојала заједница Руске заграничне цркве, због језика, културе и начина живота осећали смо већу блискост са Антиохијском патријаршијом. Постојала је нека посебна отвореност и осећај духовне близине који је тешко у потпуности објаснити.

_{Фото: протојереј Игнасио Миранда са митрополитом Антонијем Чедуруием (из личне архиве)}

Да, разумем Вас.

— Након рукоположења у чин ђакона вратио сам се у Костарику. То је било у јануару, а већ у октобру читава наша породица преселила се у Хондурас како бисмо тамо служили Цркви. При тамошњој заједници постојали су храм, билингвална школа и сиротиште, тако да смо у потпуности ушли у живот те црквене мисије. Као ђакон служио сам две и по године, а истовремено сам био и управник сиротишта. Током тог периода заокружена је и моја богословска припрема. Парох тамошњег храма, отац Хорхе Пара, који је завршио богословске студије на Универзитету Баламанд у Либану, наставио је да ме богословски образује и духовно усмерава. Од њега сам се учио и литургијском животу и богословљу. Немам академску диплому из теологије - моје образовање је из области математике, што је сасвим друга област - али све што знам о црквеном животу, богословљу и пастирском служењу примио сам управо кроз ту духовну и практичну школу. Истовремено смо одржавали блиске везе са Мексиком, са митрополитом Антонијем, као и са данашњим митрополитом, тада оцем Игнасиом Самааном, који је заиста изузетан човек.

_{Фото: свештеник Хуан Пења (из личне архиве)}

Да ли су на том путу ка Православљу постојали људи, сусрети или духовна искуства која су оставила посебно дубок траг у Вашем животу?

— Да, посебно место у мом животу имао је отац Хуан Пења, који је од тренутка нашег сусрета постао мој духовни отац и то остао све до пре неколико месеци, када се упокојио у Господу. Могу слободно да кажем да сам, више него кроз академско образовање, истинску духовну припрему и искуство хришћанског живота примио управо од свога духовног оца. Такве личности остављају дубок траг у човеку - оне му показују пут. То је пут који сам и сам настојао да следим у Латинској Америци, утолико пре што је и он био човек овог поднебља. Пре свештеничког позива имао је веома успешну каријеру у Мексику. Обављао је високе државне дужности и био заменик министра саобраћаја. Међутим, оставио је све то и посветио се свештеничком служењу. Своје животно искуство и духовни пут поделио је са мном, а ја сам се у томе дубоко препознао. Управо кроз живот, пример и близину оца Хуана коначно сам се истински заљубио у Православну цркву.

_{Фото: духовни син и отац, презвитери Игнасио Миранда и Хуан Пења (из личне архиве)}

Оче Игнасио, као што сте нам већ објаснили, Православљу сте приступили кроз древну Антиохијску патријаршију - Свету Апостолску катедру која је, од свих Православних цркава, прва дошла у Латинску Америку. Говорили сте нам и о блаженопочившем митрополиту Антонију, као и о свом духовнику, оцу Хуану. Али како је дошло до тога да Вас пут на крају доведе до Српске православне цркве? Како сте пронашли Цркву, односно Патријаршију којој данас припадате?

— Последње године свог служења у оквиру Антиохијске патријаршије провео сам у Гватемали. Тамо сам, поред осталог, био ангажован у једном сиротишту, али и у мисионарском и социјалном раду у једном делу главног града где се налазила парохија Антиохијска црква. У том месту постојала је и школа за стручно оспособљавање младих из социјално угрожених средина, а која је функционисала у сарадњи са градским властима. У том периоду упокојио се митрополит Антоније (+ 2017). Након његове смрти, мати Инес, игуманија манастира Свете Тројице, донела је одлуку да више не остане у оквиру Антиохијске патријаршије. У једном тренутку размишљала је чак и о преласку под јурисдикцију Сиријске, односно сиро-халдејске цркве. Тада сам мати Инес рекао да је у томе не бих могао пратити до краја. Због тога ми је поверила да пронађем канонско решење за нашу заједницу. У том тренутку сетио сам се посете оца Алексиса Пење, Салвадорца који живи у Бразилу и припада Српској православној цркви. Обратио сам се њему, а он нас је готово одмах упутио на блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија. После недељу или две дана након разговора, и пре него што смо званично примљени под омофор епископа Српске православне цркве, митрополит Амфилохије дао је благослов да га помињемо на богослужењима. То је за нас било од суштинског значаја, јер без канонског епископа и његовог благослова није могуће живети пуноћом литургијског живота. Тако смо, и пре званичног пријема, добили благослов да на светој Литургији помињемо митрополита Амфилохија. Затим, после три или четири месеца, почетком децембра, митрополит Амфилохије стигао је у Гватемалу. Отишао сам да га дочекам на аеродрому и потом га допратио до манастира Свете Тројице.

У почетку комуникација није била једноставна - јер, иако је знао енглески, владика није волео да га говори - са мном је разговарао на италијанском, а са мати Инес на француском језику. Тако је започело једно дубоко и незаборавно искуство. Био је то човек огромне духовне снаге. Не мислим толико на физичко присуство, колико на силу и енергију, односно благодат Божију која је из њега зрачила. Иако је имао више од осамдесет година, поседовао је задивљујућу унутрашњу снагу и животност. На празник Светог Амфилохија, 7. децембра, у манастиру је служена Света архијерејска литургија. Тога дана митрополит Амфилохије савио је антиминс Антиохијске патријаршије и предао га једном антиохијском свештенику, а потом отворио антиминс Српске православне цркве, потписао га и оставио нам и Свето Миро. Од тог тренутка постали смо део Српске православне цркве. Искрено говорећи, ни сам у том тренутку нисам знао да ли да будем радостан или збуњен, јер о Српској цркви готово ништа нисам знао. Тада ми је митрополит Амфилохије рекао: „Оче, чекам те у Црној Гори на лето."

_{Фото: протопрезвитер Игнасио Миранда са митрополитом Амфилохијем (из личне архиве)}

Да ли сте се одазвали позиву митрополита Амфилохија да посетите Црну Гору?

— Да са великом радошћу. Када сам стигао у Црну Гору, за мене је то заиста било као долазак у Рај. Не толико због саме земље, колико због личности митрополита Амфилохија. Примио нас је као истински отац - са радошћу и љубављу. У нашу част приредио је вечеру на којој су били присутни епископи, свештеници и бројни други гости. Водио нас је свуда са собом, у многим храмовима указивао ми је част да као свештеник први служим, а показао ми је и у свој породични дом у Барама Радовића, где су живели његова сестра и браћа. Говорио ми је о свом детињству и животном путу, водио ме је у манастир Морачу, где је као дечак похађао основну школу. Делећи са мном своја сећања и животну причу, отворио ми је своје срце.

Тај готово једномесечни боравак потпуно ме је преобразио. Тада сам истински разумео оно што је мој духовни отац, отац Хуан Пења, годинама раније покушавао да ми покаже, али што сам тек кроз митрополита Амфилохија заиста доживео. Он је изменио мој живот. Од тог тренутка осетио сам да сам заиста постао православан - или, боље речено, да сам истински пожелео да будем православан. Љубав коју нам је владика Амфилохије показао била је нешто што је тешко описати речима. Мислим да већу љубав никада нисам доживео. И данас ту љубав осећамо, јер му се молимо и призивамо његово молитвено заступништво. Сећам се да ми је, приликом растанка, дао коверат у који је ставио новац — отприлике онолико колико сам потрошио на пут, можда око две и по хиљаде евра, не сећам се тачно. Тај коверат и данас чувам. И нешто необично се дешава: у том коверту увек има новца. Колико год да се испразни, он се поново напуни. Чак сам и сада, за ово путовање, узео из њега приближно исту суму, а унутра је ипак остало нешто новца. Нећу рећи да је то чудо, нити да је митрополит светитељ — не знам. Само сведочим да тај коверат већ девет година никада није остао празан. То је благослов.

Оче, шта је то што је митрополит Амфилохије даровао Латинској Америци? У чему видите његов највећи допринос православној мисији, не само у Костарики већ и широм Латинске Америке?

— Достојанство. То је права реч. У неким другим православним јурисдикцијама човек је морао да дође погнуте главе, да се осећа мањим. Са митрополитом Амфилохијем било је другачије - пред њега сте могли да станете уздигнутог чела. Не у гордости, већ у достојанству. Никада никога није гледао са висине - ни Колумбијце, ни Костариканце, ни Парагвајце, ни Чилеанце. Желео је да све сабере, као што Јеванђеље каже: „Колико пута хтедох да саберем чеда твоја, као што кокош сабира пилиће своје под крила, и не хтедосте!" (Мт. 23, 37). Чак и оне који су били ван Цркве подстицао је да траже Истину, да се припремају и да пронађу канонски пут. Ако бих једном речју морао да кажем шта је митрополит Амфилохије даровао Латиноамериканцима, онда бих рекао — даровао нам је достојанство. Био је истински апостол Православља. По мом дубоком уверењу и искуству, био је просветитељ Латинске Америке, јер нам је донео Истину - не као нешто што се продаје или намеће, већ као дар који се са љубављу нуди човеку.

_{Фото: митрополит Амфилохије и свештеник Игнасио Миранда (из личне архиве)}

Оче Игнасио свештени труд митрополита Амфилохија у Латинској Америци наставио је епископ Кирило, који данас управља епархијом Буеносајреском и јужноцентралноамеричком.

— Заиста смо благодарни Богу на великом дару што у личности владике Кирила немамо само свог епископа, него и истинског духовног оца, који са љубављу брине о свом словесном стаду. У том смислу, владика Кирило је достојан духовни наследник блаженопочившег митрополита Амфилохија. Његови мудри савети, очинска пажња и стална подршка драгоцена су нам помоћ у мисионарском раду, нарочито онда када се суочавамо са изазовима који на први поглед превазилазе наше снаге. Волим да кажем да као математичар лако проналазим заједнички језик са владиком Кирилом, који је и сам завршио студије математике. Сваки сусрет са њим за нас представља радост и охрабрење, било када долази да служи у Костарику, било када ми боравимо у Буенос Ајресу, где се налази седиште наше епархије. И ових дана, упркос бројним обавезама које има због заседања Светог архијерејског сабора у Београду, владика је нашао времена да се сусретне са нама, да чује наше утиске са овог путовања, интересује се за нашу мисију и заједно са нама разговара о плановима за будућност. Таква очинска брига и близина уливају нам снагу и потврђују да у мисији нисмо сами. Благодарни смо и Његовом Преосвештенству епископу костајничком Серафиму, који, иако живи и служи у Сједињеним Америчким Државама, често долази да нас посети и служи у нашем храму, пружајући нам братску љубав и подршку.

    _{Фото: епископ Кирило са епископом Осијом, оцем Игнасијем и народом (из личне архиве)}

Оче Игнасио, данас сте присуствовали светој Литургији коју је служио Његова Светост патријарх српски господин Порфирије. Међутим, ово није Ваш први сусрет са нашим патријархом. Имали сте прилику да га упознате и у Аргентини, приликом његове посете поводом освећења храма Свете Тројице у граду Ресистенсији, када је са групом српских архијереја боравио у Латинској Америци. Шта бисте нам могли пренети о том сусрету? Шта за Вас значи сусрет не само са предстојатељем Српске православне цркве, већ и са духовним оцем српског народа, али и многих Латиноамериканаца који су прихватили Православље под окриљем Српске патријаршије?

— Када патријарха Порфирија посматрате кроз све његове титуле, може Вам се учинити да је далеко, као да постоји много степеника које треба прећи да би му се човек приближио. Али када га лично упознате, тих степеника више нема. Он је човек близак људима, човек који не поставља баријере. У томе ме веома подсећа на блаженопочившег митрополита Амфилохија. Сећам се да нам је, после вечерње службе у манастиру Светог Саве у Буенос Ајресу, упутио неколико речи које су остале дубоко урезане у мом срцу. Рекао нам је да се осећа ближим једном православном Латиноамериканцу него Србину који није православан, односно није верујући човек. Потом је додао да ДНК који нас повезује није биолошки, већ духовни. У Цркви нема Латиноамериканца, Србина, Руса или Грка - сви смо деца Божија. Такође нам је упутио једну веома снажну поруку. Рекао је да се вера једног народа мери монасима које тај народ има. Позвао је све свештенике и све наше заједнице да васпитавају људе за монашки живот и за светост. Говорио је да данас углавном образујемо људе да постану успешни професионалци, али да ретко васпитавамо људе да постану светитељи. Зато морамо променити свој поглед на свет и поново дати првенство духовном животу. За мене је он, наравно, патријарх, предстојатељ и глава наше Цркве, Српске православне цркве. Али, изнад свега, он је истински пастир.

Сећам се једног догађаја из Аргентине. Отац Стефан, секретар епархије, позвао је, током нашег боравка у Ресистенсији, руског епископа и грчког митрополита на свечаност у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Међутим, пошто нису служили заједно због прекида евхаристијског општења међу њиховим патријаршијама, настала је незгодна ситуација - отац Стефан више није знао како да поступи, кога да не позове и како све то да разреши. У себи сам помислио: „Сада патријарх мора да реши ово." Када сам стигао у Буенос Ајрес, видео сам да је то учинио на најбољи могући начин. Пошто нису могли да служе заједно, патријарх је једноставно рекао: „Служићу само ја." Тако су и епископ и митрополит остали по страни, а како је храм био мали, служио је само патријарх. За мене је то био пример не само интелигенције, већ истинске мудрости — како никога не повредити, а ипак наставити путем мира и љубави.

И данас сам то поново осетио у храму Светог Саве. Ја сам, у суштини, нико и ништа, али су ме пронашли у цркви, позвали, дали ми епитрахиљ, могао сам да се причестим. А када је патријарх на крају излазио, поздравио сам га, а он ми је рекао: „Welcome, welcome." Сећа се човека, препознаје га и поздравља. Он није неко ко живи затворен у некаквој недостижној висини, далеко од људи. Напротив — близак је. Његова рука је испружена свакоме ко жели да је прихвати. За мене, и за све нас, патријарх Порфирије представља наставак онога што смо научили од блаженопочившег митрополита Амфилохија. И зато видимо да то није била случајност, нити нешто везано само за једног човека. Не — таква је Црква. Црква је управо таква. Ако ме питате шта је за нас патријарх Порфирије, онда бих рекао: отац. Прави отац. Неко ко нас, где год да нас види, препознаје, чува, воли и брине о нама. Разумемо да има безброј обавеза и да не може свуда стићи, али знамо да нас види и да зна ко смо и да се моли за нас.

_{Фото: отац Игнасио и његова попадија са патријархом Порфиријем (из личне архиве)}

Оче, шта нам можете рећи о животу православног свештеника у Костарики и о Вашој парохијској заједници? Да ли је она превасходно састављена од потомака православних досељеника или од људи из локалног становништва који су прихватили Православље? Такође, колико је у мисији православног свештеника у Латинској Америци важна подршка породице? На који начин присуство и учешће чланова свештеничке породице, а нарочито матушке, обликује живот парохијске заједнице? И, коначно, реците нам нешто о храму у којем служите, о богослужбеном језику, као и о свему што сматрате важним када је реч о Вашој данашњој заједници.

—  Служим у храму Владимирске иконе Мајке Божије, који припада Руској заграничној цркви. Они су у једном тренутку остали без свештеника, док ми, као српска парохија, немамо сопствени храм, па је временом настала једна лепа симбиоза на добробит свих. Када сам пре осам година дошао, већину верника чинили су Руси, уз понеког Костариканца. Данас је ситуација другачија, већину заједнице сада чине Костариканци који су прихватили Православље - отприлике између шездесет и седамдесет процената — док руска заједница и даље чини значајан део парохије, око тридесет до четрдесет процената верника. Црква је у међувремену доживела изузетан раст. Када сам дошао, недељом нас је на богослужењу било свега десетак, а данас се сваке недеље окупља око педесет верника. Морали смо чак и да проширимо црквену салу, али ни сада више немамо довољно простора после Литургије, па размишљамо како даље да организујемо живот заједнице. Посебно је приметан долазак младих. Не знам да ли је то случај у читавом свету, али бар у Америци, укључујући и Сједињене Државе, види се снажан повратак младих Цркви. Исто се дешава и код нас. Постојао је извесни прекид међу генерацијама, јер су Руси, као што знате, веома строги у васпитању деце и често постављају високе захтеве. Тако је временом настала нека врста празног простора, чим би се осамосталили, многи млади Руси више нису желели да имају било какве везе са Црквом. Међутим, ту празнину постепено су испунили млади Костариканци који су прихватили Православље. И оно што је посебно занимљиво јесте да то нису случајни људи који долазе из знатижеље, већ углавном млади универзитетски образовани људи, међу њима има адвоката, инжењера, архитеката, физичара, математичара. Они не долазе у Цркву само повремено, већ се истински везују за њу и живе црквеним животом.

_{Фото: митрополит Николај Олховски у парохији оца Игнасија (из личне архиве)}

Данас већ имамо и прву генерацију Костариканаца рођених у Православљу. Имамо десеторо или петнаесторо деце која су крштена одмах по рођењу, тако да сада постоје и Костариканци који су православни од самог детињства. За мене је то велика радост. Наша заједница је скромна и малобројна. Неки кажу да смо мањина, али ја понекад у шали кажем да смо „нано-мањина", нешто заиста веома мало. Ако бисмо били крајње оптимистични, можда у читавој земљи има око пет стотина православних. Реалније је, ипак, говорити о две до три стотине верника. Отворили смо и српску мисију. Парохија у Сан Хозеу припада Руској заграничној цркви, у којој служим, мада нисам њен старешина. Међутим, у приморској области Гванакасте, са благословом Његовог Преосвештенства епископа Кирила, основали смо мисију која припада Српској православној цркви. Тамо већину верника чине Руси, нисам у могућности да стално будем присутан, али ћу сада моћи да одлазим отприлике на свака два месеца и помогнем развоју те заједнице. Управо тамо се налази и пројекат о коме ћемо касније говорити. Православље у Костарики данас постаје све видљивије. Присутни смо у медијима, националне телевизије долазе да снимају прилоге и интервјуе, људи све више сазнају да постојимо. Организовали смо и различите добротворне догађаје за прикупљање средстава који су привукли пажњу јавности. Многи људи из различитих крајева земље најпре долазе из радозналости - да упознају нашу храну и културу - али тако откривају и саму Цркву. И управо зато наша заједница непрестано расте. То није процес акултурације, јер не желимо да Костариканци изгубе сопствени идентитет. Напротив, желимо да науче православни начин живота, а да притом остану оно што јесу - Костариканци. И управо зато је читав тај процес био веома леп и природан. Млади су се постепено укључивали у живот заједнице, а временом су управо они постајали они који дочекују нове људе и настоје да им пренесу оно што су сами примили.

_{Фото: парохија оца Игнасија Миранде (из личне архиве)}

Колика је у свему томе улога и заслуга Ваше породице?

— Што се тиче моје породице, увек говорим - и не кажем то зато што ми Ви сада постављате ово питање - да шездесет процената мог свештенства и мог хришћанског живота чини моја супруга. Када сви оду, она је та која остаје уз свештеника. Она носи терет свакодневице, пружа емоционалну и физичку подршку, пролази кроз тешке и непријатне тренутке и дели са мном све оно што свештенички живот носи. Она је један од темеља живота наше православне породице. Без разумевања и подршке моје супруге, ја не бих могао да функционишем, јер би то био још један терет придодат свим онима које свештеник ионако носи. Моја супруга пева у хору, као матушка пече просфоре, украшава храм цвећем и организује трпезу љубави. Она нема формалну црквену службу, али је један од стубова наше парохијске заједнице. Треба поменути и то да је матушка помогла у редакцији и језичком уређивању превода „Охридског пролога" на шпански језик. Она не воли да се о тим стварима говори, али је заједно са мати Инес радила на коректури, редакцији и припреми штампе књига које издаје православни Универзитет при манастиру Свете Тројице у Гватемали. Отац Стефан нас је замолио да помогнемо у лекторисању превода "Охридског Пролога", и она се и ту несебично укључила. Матушка је заиста права ризница дарова, у једном тренутку исправља текстове и уређује књиге, а већ у следећем ушива рупу на кошуљи.

Оче Игнасио, који су данас највећи изазови и тешкоће са којима се суочава православна мисија у Костарики?

— Ми сами смо и највећи изазов и највећи ресурс. Све зависи од наших сопствених граница и од начина на који живимо и деламо. Бог нам је већ даровао живот, дао нам је руке и ум да бисмо могли да стварамо, да се боримо и да носимо одговорност. У јеванђелској причи једноме је дао пет таланата и он их је умножио, док је други свој један талант закопао у земљу. Тако је и са нама. Црква нам је дала оно што нико други не може да нам да - благодат свештенства. Шта бисмо више могли да тражимо? Од тог тренутка на нама је да развијамо Цркву, заједницу и дарове које нам је Бог поверио, јер је то наша одговорност. Изазова има много, заиста много. Али највећи изазов је, у суштини, унутрашњи и духовни. Потребно је изаћи из оних тесних оквира који спутaвају мисао и сужавају могућности. Морамо научити да гледамо даље од сопствених ограничења. Јер ако стварам само у границама својих могућности, онда у суштини храним сопствени его, јер сам то „ја" изградио. Потребно је имати пројекте који превазилазе наше снаге, како бисмо могли да препознамо благодат Божју која кроз њих делује. У супротном, то би била „благодат оца Игнасија", а не благодат Божја.

Оче Игнасио, говорите о пројекту који сваки свештеник има у својој парохији или епархији. Ви имате један занимљив пројекат. Шта нам можете рећи о њему и које су његове основне идеје?

— Да, Марјане. Црква треба да расте, Црква треба да шири поруку Господа нашег Исуса Христа и Његово Јеванђеље. Али, истовремено, Црква мора и да живи, мора да гради, мора да плаћа рачуне за струју и воду. Зато смо дошли на идеју и уверили се да је потребно да изградимо један центар који ће нам омогућити да испуњавамо ову мисију Цркве, али и да обезбедимо средства за њене материјалне потребе. Дакле, у северозападном делу Костарике постоји једно велико туристичко подручје које посећује велики број туриста. Тамо долази и много православних верника из Сједињених Америчких Држава, Канаде, Европе, Русије, па чак и из Србије. Због тога планирамо да на том месту изградимо капелу, резиденцијални објекат, салу и конференцијски центар у коме ће се проповедати Јеванђеље, али и организовати летњи кампови. Желимо да тај центар буде место где ће људи моћи да се крсте, венчају, да долазе у оквиру верског туризма, да учествују у Светој литургији и примају Свете тајне. Истовремено, они који желе да помогну Цркви имаће прилику да то учине. Такође бисмо желели да овај простор буде доступан и за активности компанија, као и других хришћанских заједница, попут Католичке цркве. Наравно, не у смислу да у нашој капели служе своја богослужења, већ да могу да организују духовне обнове, семинаре и друге духовне активности. То се односи и на компаније и на Католичку цркву, али и на људе из иностранства који би, на пример, желели да се венчају у Костарики, јер тамо има много прелепих плажа и природних лепота. Остварењем овог пројекта обезбедила би се средства за издржавање мисије Српске православне цркве у Костарики и Никарагви, како би она постала самooдржива.

Шта за Вас значи посета Србији, њеним историјским манастирима и храмовима, као и успостављање дубље духовне везе са Србијом и Српском православном црквом?

– Знате, није исто стајати на градским зидинама и ходати улицама самога града. Да би човек разумео шта је Српска православна црква, мора да буде у Србији. Мора да буде на Косову, у Дечанима, мора да буде овде. У супротном, човек само тумачи оно што мисли да Српска православна црква јесте. Али када дођем у Србију, више ми није потребно никакво тумачење, јер сада познајем, сада живим то искуство. Једна особина Српске православне цркве коју увек истичем јесте њена отвореност. Ја сам Латиноамериканац, не говорим српски језик, али се никада нисам осетио као странац. Никада нисам био искључен. Нико ми никада није рекао да, ако желим да служим, морам да знам српски. Служио сам Литургију на свом језику и свуда сам примао братску љубав верника, очинску љубав игумана, епископа и митрополита, па чак и Његове Светости патријарха Порфирија, са којим сам имао прилике да се више пута сусретнем. Зато данас више него икада осећам да живим православље по типику Српске православне цркве. Не може се бити „српски православан" у етничком смислу; човек је православан по Предању и богослужбеној пракси Српске православне цркве. За мене је лично велики Божји благослов што сам могао да дођем у Србију и да изнутра упознам зашто је Српска православна црква управо таква каква јесте.

_{Фото: отац Игнасије Миранда саслужује митрополиту Теодосију у Дечанима (из личне архиве)}

Оче, недавно сте посетили манастире Црну Реку и Високе Дечане и боравили сте на Косову и Метохији. Шта нам можете рећи о свом боравку на Косову? Какав је утисак на Вас оставило та света земља, њени манастири и светиње које су толико значајне не само за Српску православну цркву, већ и за васељенско Православље? Како сте се осећали тамо и коју духовну поруку ћете понети са Косова у Костарику, са те земље која је за нас Србе толико значајна због своје историје и духовности?

– Марјане, бићу искрен, пре овог путовања тема Косова и Метохије ми је готово досадила. Стално сам слушао: Косово, Косово, Косово... и нисам разумео зашто се о томе непрестано говори. Међутим, сада, када сам провео пар дана на Косову и Метохији, када сам био у Пећкој патријаршији, у манастиру Високи Дечани и у Призрену, сада разумем зашто постоји та потреба да се непрестано говори о Косову и Метохији. Јер Косово и Метохија представљају идентитет, колевку наше вере и духовности. И сам сам, иако сам тамо боравио кратко, осетио шта значи бити мањина, шта значи бити хришћанин у мору људи који размишљају другачије од нас. Осетио сам и ону неизвесност и стрепњу шта би могло да се догоди ако човек каже нешто што некоме не одговара или се не изрази на начин који је прихватљив за друге. Зато сматрам да је за сваког Латиноамериканца који припада Српској православној цркви готово неопходно да упозна ова света места, јер ће тек тада моћи јасније да схвати њихов значај. То није само етничко питање; то је духовно и идентитетско питање. Није реч само о географији или национализму, већ о стварности која одређује српски народ, како у његовој вери, тако и у његовом укупном идентитету.

_{Фото: игуман дечански Сава Јањић и отац Игнасио Миранда (из личног архива)}

Оче, рекли сте нам да сте служили Свету литургију на шпанском језику у манастиру Високи Дечани.

– Да. По благослову Његовог Високопреосвештенства митрополита Теодосија саслуживао сам са браћом свештеницима и имао сам благослов да јектеније које су ми припадале произнесем на шпанском језику. За мене је то велика част. Не знам да ли је неко пре мене служио на шпанском у тим светињама. Не могу да кажем да сам био први, други или трећи – то заиста не знам. Али за мене је то врхунац мог припадања Српској православној цркви, да сам на тим светим местима, која имају тако велики историјски, духовни и идентитетски значај, могао да произнесем део Свете литургије на шпанском језику и тако тај језик постане део њиховог литургијског живота. Да, прихваћен сам онакав какав јесам. Нисам морао да се одрекнем свог идентитета да бих постао део нечега. Напротив, управо у тој различитости постао сам део једне целовитости.

Данас смо сведоци појаве једног новог феномена, који бисмо могли назвати латиноамеричким Православљем. По Вашем мишљењу, које су главне особености Православља у Латинској Америци и шта га чини посебним?

– Ми у Латинској Америци, како је говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије, имамо духовни позив. Латиноамериканац верује у Бога, потребан му је Бог. Наши народи су углавном сиромашни, па су зато њихове наде увек усмерене ка Богу. Међутим, можда нисмо увек добили најбоље објашњење Ко је заиста Бог. Зато је прво што људе привуче Православној цркви – а касније то разумевање постаје много дубље – управо њено Предање, њено историјско богатство и целокупна духовна баштина православног хришћанства. Живимо у времену у коме је све постало релативно, када више готово да нема правила, када је све дозвољено и када више не постоје јасне границе које човеку говоре: „Ја припадам овоме" или „припадам ономе". Данас се често чује да смо сви исти, да је довољно само „мир и љубав". Али то је празно. Људи у томе не налазе оно што траже. Православље је, по мом мишљењу, једино светло које човеку може дати сигурност. Јер када дође олуја, колибе од сламе ветар лако одува, али ако се човек ухвати за стену која је одувек ту, онда има чврст ослонац. Зато је Православна црква данас посебно важна за младе и за све оне који искрено трагају за истином.

Ипак, морамо бити веома опрезни да Православље не постане само још један пролазни тренд. Данас постоје разне моде – некада је то New Age, некада јога, сутра нешто треће. Зато морамо пазити да они који траже веру не прихвате Цркву као привремено уточиште које је тренутно у моди. Црква мора бити спремна за овај талас заинтересованих људи и да им пружи јасан, благонаклон, али истовремено чврст одговор о томе шта је Православна црква. Она није егзотична верзија римокатолицизма или протестантизма. Она је оно што јесте сама по себи – Црква која је настојала да што верније сачува апостолско Предање још од дана Педесетнице. То је оно што се данас дешава са Православљем у Латинској Америци. А ми свештеници, нарочито у нашој Буеносајреској епархији, морамо бити свесни да можда нисмо они који су посејали семе, али свакако јесмо они који су позвани да ту лозу негују, како би у своје време и на прави начин донела добре плодове.

Оче Игњатије, с друге стране, како један Латиноамериканац – било да је из Костарике, Колумбије, Мексика или неке друге земље – може да усклади православну веру са сопственим националним идентитетом?

– Веома лако, веома лако. Ја сам прешао у Православље. Рођен сам у римокатоличкој породици, у њој сам васпитан. Био сам министрант у Римокатоличкој цркви, па чак, иако нисам био богослов, често сам боравио у Семинарији. Када сам упознао Православну цркву и постао православан, нисам имао осећај да сам нешто изгубио. Напротив, имао сам осећај да сам се нечему вратио. Јер Православље у себи носи пуноћу хришћанског живота. Зато, ако не тражимо неки пролазни тренд, већ истински тражимо Бога, наћи ћемо Га у Православној цркви. Наћи ћемо Га у литургијском животу Православне цркве. Будући да је Латиноамериканац већ прошао тај први део пута, када упозна Православље оно се природно уклапа у његов живот. Наравно, увек је потребно исправљати недостатке и отклањати погрешна схватања која човек понесе из ранијег искуства. Али Православље се веома добро уклапа у начин живота Латиноамериканца, јер он има ту унутрашњу отвореност и дубоку потребу за Богом, потребу да Га упозна и да живи са Њим. Зато је Латинска Америка плодно поље за Православље. Али, за то су потребни труд, жртва, средства, а пре свега добро осмишљен и повезан мисионарски пројекат. Не можемо све препустити појединцу, свештенику или монаху да сам одлучује шта ће и како ће радити. Потребно је да се на нивоу епархије, односно митрополије, израде јасни планови рада, са одређеним правцем и ресурсима, макар они били ограничени, како би се мисија развијала организовано. То не значи да се до сада радило неуређено, већ да увек можемо да радимо боље.

Оче, можемо ли рећи да је Латиноамериканац веома религиозан човек? Познато је да гаји нарочиту побожност према Пресветој Богородици. Скоро свака земља Латинске Америке има своје велико Богородичино светилиште – било да је реч о Богородици Гвадалупској или некој другој њеној икони или кипу. Такође, ми који смо имали прилику да живимо или путујемо по Латинској Америци приметили смо радост која краси Латиноамериканца. А знамо да Православље значи живети у непрестаној радости Васкрсења. Ако се сетимо речи Светог Серафима Саровског, који је људе поздрављао речима: „Христос васкрсе, радости моја", шта можемо у том смислу рећи о Латиноамериканцу?

– Мислим да је Латиноамериканац кроз историју био припреман да прими Православље. И дозволите ми да то поново нагласим: Православље мора доћи на уређен и транспарентан начин. Разговарао сам о томе током нашег путовања од Дечана до Београда са монахом Језекиљем. Говорили смо о потреби да и у Латинској Америци заживи монашки живот, али тај монашки живот мора да извире из самих корена – из Дечана, из Црне Реке – јер мора постојати непрекинута веза са извором. Ако ту везу прекинемо, онда нећемо преносити Православље, већ сопствено виђење Православља. У том случају мисија међу Латиноамериканцима биће осујећена или искривљена, јер неће остати верна свом циљу. Али ако успемо да успоставимо непрекинуту линију од извора до Латинске Америке, онда ће Латинска Америка, која се до данас назива Новим континентом, постати нови континент православне вере. Верујем да све православне јурисдикције, не само Српска православна црква, већ све помесне Цркве, треба да постану свесне да Латинска Америка вапи, позива и моли да буде поучена и истински евангелизована у православној вери, али на исправан, јасан и чист начин – са самог извора. Ако погледамо мисију Свете браће Кирила и Методија, видећемо да они нису дошли да наметну своју културу народима којима су проповедали. Напротив, полазећи од онога што је већ постојало и ослањајући се на изворно Предање Цркве, преобразили су то у православни начин живота. Исто тако, ако се сетимо мисије руских монаха на Аљасци, они су најпре научили језик домородаца и тек онда проповедали Јеванђеље Алеутима и Ескимима, полазећи од њихове културе и начина живота. Тако и ми, полазећи од сопственог идентитета Латиноамериканца, треба да помогнемо да се у њему поново пробуди онај православни дух који је Бог одувек положио у сваког човека. Јер Бог нас никада не напушта, али Црква, као Мајка, мора да пође у потрагу за својом децом и да се стара о њима. Латиноамериканац је, како каже Свети апостол Павле, „земљани сасуд", али управо сасуд створен да у себе прими дарове Духа Светога. Данас је одговорност на нама, на Цркви, да тај дар Духа Светога правилно донесемо и положимо у те латиноамеричке сасуде.

Оче, наш портал „Живот Цркве", као свој мали допринос великом мисионарском делу Православне цркве, отворио је рубрику на шпанском језику, у којој већ објављујемо текстове на шпанском. На тај начин желимо да позовемо сву браћу из Латинске Америке, Шпаније и читавог шпанског говорног подручја да својим текстовима допринесу овом пројекту. Тако бисмо заједно створили платформу са поузданим ресурсима, где би свако ко је заинтересован за питања вере и Православља могао да пронађе квалитетне текстове и да их чита. Хвала Вам на овом разговору. Желимо Вам много успеха, не само у Вашем мисионарском раду, већ и у пројекту који сте представили, јер ће он имати велики значај за Православље у Латинској Америци и за будуће генерације православних хришћана. Тај центар биће место где ће људи моћи да живе своју веру, да се окупљају и да међусобно деле своје духовно искуство.

– Хвала Вам много, Марјане, што сте нам овим интервјуом пружили прилику да покажемо да и ми постојимо, да и ми тежимо спасењу и да, свако према својим могућностима, предано радимо на остварењу тог циља. Такође желим да вашем порталу „Живот Цркве" пожелим Божију помоћ и благослов у даљем раду и труду на добробит наше Православне Цркве. Још једном Вам хвала што бројним текстовима и прилозима српским читаоцима приближавате живот и мисију Православне Цркве у Латинској Америци.

Разговор на шпанском језику водио и на српски превео: др Марјан Алексић

_{Насловна фото: протојереј Игнасио Миранда и Марјан Алексић у манастиру Војловица (из личне архиве)}