Флорин и Паул пристали су да говоре о зависности која им је украла године живота, у нади да ће њихово сведочење спречити друге да направе први корак ка зависности коју они, без оклевања, називају „паклом“. Искусили су зависност од коцкања и на сопственој кожи спознали да се иза сваког апарата или сваке онлајн опкладе не губи само новац. Коцкање уништава и разара породице, полако гаси радост живљења и доводи до тога да коцкар, мало-помало, изгуби самога себе.

У све већем броју места у Румунији власти су донеле одлуку о забрани коцкарница са „слот-машинама“, у народу познатим и као „апарати“. Флорин (30) и Паул (38) не само да подржавају ову иницијативу већ сматрају да је неопходно регулисати и онлајн коцкање. Када би се они питали, забранили би све врсте игара на срећу. „Нека буде сасвим јасно: нема среће, постоје само губици“, кажу обојица у глас. А губитке су обојица и те како осетила. Пристали су да, уз очување анонимности, говоре о мукама кроз које су годинама пролазили управо зато да би „млади, тинејџери, двапут размислили пре него што закораче у пакао“.

„Моја несрећа била је што сам добио већ на првим опкладама“

Зависност од коцкања не почиње губитком, већ готово увек добитком: сумом новца која делује лако достижна, попут обећања да постоји брз пут до бољег живота, често праћеног илузијом да играч држи све под контролом, а не апарат. Флорин је имао око 19 година када је први пут ушао у коцкарницу: „Друштво ме је довело тамо. Био сам са друговима и ушао сам више из радозналости, да видим шта се дешава. Нисам чак ни знао како се игра. Један пријатељ је рекао да ће ми он дати новац, играо сам његовим новцем на апаратима и то је било све. Није ми се допало.“ Тада се извукао. Две-три године касније, један колега са посла позвао је Флорина у казино: „Објаснио ми је како се игра, уложио сам малу суму и добио отприлике онолико колико бих зарадио за дан или два рада. Учинило ми се привлачним. У својој глави сам пронашао начин да брзо и лако дођем до новца, само седећи на столици и притискајући неколико дугмади.“

И за Паула је почетак био готово исти, само што су у његовом случају игре на срећу биле спортско клађење. „Имам 38 година и кладим се већ 18 година, још од студентских дана у Јашију. Живео сам у студентском дому, а и моји цимери су се кладили. Моја несрећа била је што сам добио већ на првим опкладама. У почетку су то биле мале суме, а касније сам имао неколико добитака од којих сам могао да живим скоро два месеца. Потичем из дисфункционалне породице, са оцем алкохоличарем и много оскудице, а ти добици су ми пружали привидну слободу. Била је то тренутна радост и осећај испуњености због тога што могу сам да се издржавам.“

„Више се нисам коцкао да бих добио. Коцкао сам се да бих заборавио“

Дани и недеље пролазили су под опсеном „среће“, а коцка их је немилосрдно увлачила у своју замку. Обојица су се надала да ће љубав победити зависност, а када су упознали жене које ће им касније постати супруге, радовали су се што ће имати за кога да се боре. Али није било тако. „Упознао сам своју будућу супругу и више нисам мислио на коцкање. Био сам срећан што сам је упознао, уживали смо у младости“, прича Флорин. „Међутим, у једном тренутку она је одлучила да се растанемо, да прекинемо везу. Као да ми се небо срушило и уточиште сам потражио у коцкању. Немојте ме погрешно разумети, она није била крива. Ја сам тада осећао да ћу заборавити патњу ако одем да играм на апаратима.“

Почео је да се коцка све чешће, да лаже и манипулише људима које је волео. „Губио сам новац и стално се враћао да играм како бих га повратио – само ми је то било у глави. Прокоцкао бих бакшиш, плату и, што је још горе, звао сам мајку и говорио јој да не могу да саставим крај с крајем од плате, да је живот у граду скуп, да немам шта да једем. Лагао сам је и манипулисао њоме, говорећи да ми је боље да одем у иностранство него да се овако мучим. Мајка ми је, можете замислити, само да не бих отишао међу туђинце, слала храну и новац. Храна ме уопште није занимала, могао сам данима да не једем. Али са новцем бих одлазио право у коцкарницу“, каже Флорин.

И Паул је проналазио оправдања, а потом се надао да ће његова супруга бити трачак светлости који ће га водити кроз таму: „Када сам упознао супругу, помислио сам да ће она испунити ту празнину коју сам осећао. Мислио сам да ћу се, ако већ нисам био способан да се борим због себе, борити због ње. Нисам успео. Проналазио сам свакакве изговоре: да ме супруга не цени, да шеф виче на мене, да не волим свој посао. Бежао сам у свој свет, у оно што ми је доносило тренутно задовољство – у коцкање.“

Уследиле су године током којих се коцкање претворило у бекство од стварности. Стварности обележене траумама из детињства. „Био сам једини у породици који је студирао. С једне стране, желео сам да помогнем породици, а с друге да свима покажем да сам успео. Коцкање ме је удаљило и од породице и од пријатеља, а у мени се гомилало све више фрустрација.“

„Супруга ми се порађала, а ја сам био за коцкарским апаратима“

Од готово 12 година проведених у зависности, Флорина највише боле сећања на тренутке када су му се рађала деца. „Једно време нисам играо, а онда сам поново почео, иако је моја супруга била трудна са нашим првим дететом. Дошао је дан када сам је одвезао у породилиште да се породи. Враћао сам се кући када сам срео неке пријатеље. Остао сам с њима пола сата да прославимо тај догађај, а онда сам отишао. Право у коцкарницу. Моја супруга се порађала, а ја сам на апаратима губио сав новац који смо оставили по страни за излазак наше девојчице из породилишта и за куповину свега што је било потребно. Можете ли да замислите какав је шок доживела када сам јој рекао да сам изгубио сав новац!? И ја сам био сломљен. Осећао сам се као последњи човек.“

Супруга му је опростила. Потом му је опростила поново. И поново. Иста прича поновила се и приликом рођења другог детета, иако се Флорин чак заветовао Богу: „Обећао сам Му да, ако ми подари сина, више никада нећу ући у коцкарницу.“ У коцкарницу заиста више није ушао, али је сатима играо онлајн. „Више нисам одлазио у коцкарнице у граду, да ме неко не би видео и рекао супрузи. Али сам играо онлајн. Много. Веома много“, признаје Флорин.

У покушају да престане да се коцка, са супругом је отишао у иностранство, најпре у Холандију, а потом у Енглеску. Надао се да ће, променивши средину, променити и своје навике. Међутим, и тамо су постојале коцкарнице, а и тамо је налазио „добронамерне“ пријатеље који су му нудили новац за коцкање. И поново је подлегао искушењу. „У почетку сам добијао новац и био сам веома срећан. Месец дана касније прокоцкао сам и новац за храну и новац за кирију. Вратили смо се у земљу.“

„Господе, узми ме, јер више не желим да им наносим зло“

И у Пауловој породици зависност је донела године патње и пребацивања, која су га враћала у време детињства. Заслепљен страшћу, живео је само за коцкање и више није јасно видео чак ни сопствену децу: „То је као потпуна магла и све чега се сећам јесте патња: супруга је викала на мене, а ја на њу и на децу. Поново сам проживљавао оно што се дешавало у нашој кући када сам био мали: свађе, оскудицу, фрустрације. Ако сам у детињству сањао да имам оно што имам сада, сада сањам да могу да се радујем ономе што имам. За сада још не могу, има још много тога на чему треба да радим, али се надам да ћу успети.“

Зависност од коцкања обојицу је довела до ивице очајања. Годинама су покушавали да сами престану, давали обећања и заклињали се; било је чак и краћих периода током којих се нису коцкали, али су се неизоставно враћали старој навици. Флорин каже да, иако је знао да уништава своју породицу, више није могао да се заустави:„Био сам свестан да то што радим није добро, да ризикујем да останем и без супруге и без деце, али нисам могао да се одупрем. Чинило ми се да сви моји проблеми налазе решење пред коцкарским апаратима.“

Уследили су кредити, дозвољени минуси на картицама, готовински кредити, позајмице од небанкарских финансијских институција и приватних лица. Био је презадужен, „заложио сам чак и бурму“, а тада, каже Флорин, први пут више није размишљао о новцу, већ о смрти: „Тада ми се први пут јавила и помисао на самоубиство. Молио сам се: ‘Господе, узми ме, јер више не знам шта да радим. Не желим више да наносим патњу деци и супрузи.’ Једноставно више нисам могао да поднесем самога себе. Нисам имао новца да деци купим најосновније ствари, али сам за коцкање увек налазио новац. Једноставно сам мрзео себе због свега што сам радио.“

Паул описује исти силазак у понор. Дошао је до „самог дна“, како кажу коцкари, када се и њему смрт чинила као једини излаз: „Мислио сам да ме нико не разуме, да нико не зна кроз шта заиста пролазим. Било је тренутака када сам седео за воланом аутомобила и нисам размишљао ни о чему другом осим о томе како би било да ударим у дрво и ослободим се тог терета коцкања који више нисам могао да носим.“

Помисао на његово двоје деце и жеља да не понови грешке свога оца зауставили су Паула да своју намеру спроведе у дело: „У једном тренутку прибраности схватио сам да за њих не бих био ништа другачији од онога што је мој отац био за мене. Мислим да је у мени прорадио последњи остатак поноса и постао сам свестан да ће и они патити због свог оца, као што сам и ја патио због свог. Тада сам рекао: ‘Стоп! Потребна ми је помоћ!’“

О истини и исцељењу, паду и поновном устајању

Флорин и Паул кажу да је исцељење почело онога дана када су престали да скривају истину, али ни тада резултати нису дошли одмах. „Током Васкршњег поста отишао сам код духовника и затражио помоћ, свестан да сам нећу успети. Свештеник ми је дао летак са бројем телефона групе Анонимних коцкара. Али рекао сам себи да ћу се још мало коцкати, само док се не извучем из дугова. Међутим, само сам још дубље потонуо“, каже Флорин.

На крају га је супруга навела да затражи помоћ: „Позвала је наше кумове и рекла им да више не може сама да носи тај терет. Кумови су ми рекли да, ако не позовем групу и не затражим помоћ, више нисам њихово духовно чедо. Осетио сам велики стид пред њима и отишао на састанке групе Анонимних коцкара ‘Чудо’ у Ботошању. Тамо је била једна особа коју сам познавао. Поново сам хтео у земљу да пропаднем од стида. Али примили су ме срдачно и нико ме није осуђивао. Упознао сам људе који су прошли кроз исти пакао кроз који сам и ја прошао. Рекао сам себи: ако су они успели, можда ће и мени Бог помоћи да успем.“

Истога дана Флорин је учинио нешто што никада раније није: „Дошао сам кући и први пут током 11–12 година зависности био потпуно искрен према својој супрузи. На једном листу папира записао сам све дугове и све зло које сам учинио.“

Флорин је потом још једном посрнуо. Био је то тежак пад, каже, због једног „репа“ који је оставио на крају списка. Чинило му се да је реч о небитном дугу са којим ће моћи сам да изађе на крај, али га је управо он још једном одвео у пакао. Сада апстинира од коцкања и налази се у процесу опоравка од 8. октобра 2025. године, а пре свега осећа олакшање што више не носи терет лажи и маски. „Ово су најлепши месеци у мом животу. Осећам се као испуњен човек, радујем се деци и супрузи. Дванаест година живео сам само за своју зависност. Никада није било новца да нешто урадимо заједно, на пример да одемо на одмор. Благодаран сам Богу и људима из групе за подршку, јер сам тамо почео да гледам на свет другим очима и научио да будем искрен према себи и према људима око себе.“

„Зависност од коцкања је пакао“

Паул данас говори о ономе што током година зависности више није ни видео ни осећао: „Био сам потпуно отупео, ништа ми није доносило радост, а сада осећам да поново живим. Већ скоро две године не коцкам се и започео сам процес опоравка. Одлазим на сусрете са људима из заједнице, где могу да будем оно што јесам, без икакве маске и без страха да ће ме неко осуђивати. Временом сам схватио да опоравак значи много више од самог престанка коцкања. Успео сам да опростим свом оцу, али најтеже ми је било да опростим самом себи. Ако раније нисам желео ништа друго осим да се коцкам, сада свим срцем желим да се радујем тренуцима које проводим са своје двоје деце. Желим и да моја супруга у мени види човека на кога може да се ослони, да види оно што нас повезује.“

Сведочења Флорина и Паула не говоре само о паду, већ пре свега о снази да се после пада поново устане. Иако су прошле године, на крају су схватили да се зависност не може победити без туђе помоћи и да први корак ка слободи заиста почиње онога тренутка када човек скупи храброст да каже: „Потребна ми је помоћ!“

Обојица, такође, желе да млади, пре него што уложе макар и један леј, на основу искустава других схвате да је „зависност од коцкања пакао“. „Оног тренутка када оствариш први добитак, то је као да си истовремено добио и затворску пресуду. Млади треба да пронађу друга интересовања и да се клоне коцкања, јер је то место пропасти, а никако забаве. Срећа не постоји. У свему постоји само воља Божја, чак и онда када је ми не разумемо. Оно што траје стиче се поштеним радом. У казину, на коцкарским апаратима, осим новца, губиш и душевно здравље, губиш пријатеље, породицу, кућу, оно од чега живиш... а пре свега губиш самога себе.“

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"