Блаженопочивши патријарх Илија II је 2011. године упутио молбу премијеру Турске Реџепу Тајипу Ердогану за предају Грузијској Православној Цркви њених некадашњих храмова рекавши: „Турска власт је издала декрет о предаји цркава нацијама којима су припадале. На основу овог налога храмови су већ предати Грцима, Јерменима и Русима, али нама још увек нису.“

У питању су древни храмови Ошки, Хандзта, Ишкани, Хахули, Отхта, Ардашени и други. Без обзира на то што се ови историјски називи данас не могу наћи на карти Турске, они указују на то да су на овој територији некада живели Грузијци. Храмови су саграђени у периоду Х-XV века и представљају доказ за то да је Грузија у средњем веку била моћна и развијена православна држава. Сви ови храмови се налазе у историјској области Тао-Кларџети и били су важни духовни и културни центри.

_{Фото: карта Тао-Кларџетија са ширим окружењем, извор: wikimedia.org}

Историјски подаци сведоче да су картвелска племена овде одавно живела, а можда су ту и настала. У VIII веку пре Хр. на овом подручју се налазило царство Дијаоха које су нападали цареви Урарте. Затим су у овим пределима ратовали Кимеријци. По речима Ксенофонта у V веку пре Хр. ту су се настанили Скити. После 190. године по Хр. у близини је формирана Велика Јерменија која је сто година касније освојила ову територију давши јој јерменски назив Тајк. Касније, 387. године Јерменију су поделили Рим и Иран. Средином V века овај део је ушао у састав Иберије и свети Грузијски цар Вахтанг Горгасал је овде изградио неколико тврђава. Потом је Јерменија успела да поврати ову област, али није могла да учврсти своју власт због арапских најезди.

Крајем VIII века грузијски кнезови су успели да се ослободе Арапа и да на обали реке Чорохи створе независну државу чији је главни град био Артануџи. Управо у ово време почиње златни век области Тао-Кларџети, пошто се тада, нарочито у Х веку граде главни храмови и манастири.

Године 1014. ово подручје је прешло под власт Византије, али га је Грузија повратила 1074. године, у време напада Селџука. За време грузијског златног века територија је поново ушла у састав Грузије, а после монголске најезде цео југозапад Грузије се одвојио добивши назив кнежевина Самцхе. Занимљиво је да су кнезови Самцхеа градили храмове на северу својих поседа, али не и овде.

Средином XVI века су дошли Турци који су 1551. године освојили Артануџи, а двадесет година касније и све остало.

_{Фото: Артануџи (некадашња престоница Багратиона, сада турски Ардануд), фотографија Димитрија Јермакова из 1877-1878. године, снимак екрана е-публикације; из другог угла види овде (1911.)}

Руска армија је 1877. године освојила овај део Турске, који је ушао у састав Кутаиске губерније као Артвински округ. Артаани је ушао у састав Карске области.

У фебруару 1921. године Турци су увели војску на ову територију и влада РСФСР ју је у Москви у марту признала за Турску. Становништво је делимично напустило овај крај, али су многи остали.

Једна од најпознатијих је саборна црква Светог Јована Крститеља у Ошкију (на грузијском: ოშკის წმინდა იოანე ნათლისმცემლის სახელობის ეკლესია, на турском: Öşk Vank, Çamlıyamaç). Сам назив Ошки је повезан са једним од картвелских језика – зано-чанским, а реч „шка“ на мегрелском означава средину, место на средини. То је прва од четири такозване грузијске „велике саборне цркве“, поред Светицховелија, Баргатовог храма и Алавердија. Од целокупног манастирског ансамбла сачували су се само сама црква, здање богословије и мале цркве. Данас је то територија североисточне Турске – Ерзерум.

Премда се манастир у низу извора назива јерменским, натписи који су се сачували на грузијском недвосмислено сведоче о томе да су храм саградили владари Тао-Карџетија из династије Багратиони – Баграт еристав над ериставима (тј. кнез над кнезовима) и Давид III  Куропалат, као и да се неимар који је приказан на једном од стубова јужне галерије звао Григол (Глигорије).

Манастирски комплекс је саграђен у периоду 963-973. године и посвећен је Светом Јовану Крститељу. Обухвата цркву, трпезарију и просторију за преписивање рукописа. Ошки је био изузетно важан центар знања у старој Грузији. Управо овде је 978. године настао драгоцени споменик старогрузијске књижевности – „Ошки кодекс“ – први потпуни превод Библије на грузијски језик.

Ошки храм је фрескописан 75 година после завршетка изградње, тј. 1036. године, што је потврђено у једном од натписа. Нажалост, сачували су се само остаци фресака, од којих се већи део налази у олтару. То су биле фреске на монументалне теме.

_{Фото: Ошки храм, фрагмент фреске Распећа у јужној апсиди (1036.), извор: atinati.com}

Ова црква је једна од највећих са основом у виду крста и куполом у овом региону. Остала је значајна све до XV века.

Храм Бана (ბანა) је изграђен око 900. године у области Доњи Тао (Тајк). Представља један од образаца грузијске архитектуре и изграђен је по узору на познати јерменски храм Звартонц у близини Јеревана. У грузијским хроникама из XI века наводи се да је храм изграђен за време иверског цара Адарнаса IV (888-923) између 881. и 923. године.     

Помиње се у „Житију Григорија Хандзтелијског“, подвижника из IX века, које је написао Георгије Мерчуле у Х веку. Сматра се да назив „Бана“ потиче од речи „банак“, тј. „логор“. 

Био је то један од главних царских храмова династије Багратиони и културни центар у области Тао. У њему је 1027. године крунисан грузијски цар Баграт IV и венчао се с Јеленом, сестричином византијског цара Романа III Аргира 1032. године. У XV веку су грузијски цар Вахтанг IV (1442—1446) и његова супруга Сити-хатун сахрањени у Бани. Храм је служио и као резиденција грузијског епископа до XVIII века, чија је епархија обухватала Таоскари, Панаскерти и Олтиси. Након што је кнежевина Самцхе у XVI веку потпала под власт Турака храм Бана је постепено напуштен. Богослужења у њему су се обављала све док ова територија није припала Отоманском царству у XVI веку. Касније, за време Кримског рата Османлије су га претвориле у тврђаву. Практично потпуно је уништен 1877-1878. године, за време Руско-турског рата.

_{Фото: остаци храма Бана, снимак екрана}

Храм је први пут описао и нацртао немачки ботаничар Карл Кох 1843. године, а реконструкцију његовог изгледа први је извршио руски архитекта Анатолиј Калгин 1907. године.

_{Фото: реконструкција храма Бана од стране руског архитекте Анатолија Калгина 1907. године, извор: wikipedia.org}

Манастир Ишхани, Ишхан (груз. იშხანი, арм. Իշխան) је манастир у области Горњег Таоа. Око 830. године су га основали рођаци преподобног Григорија Хандзтијског и свети Сава Ишхнели на месту где се налазила ранија црква из 630-их година коју је саградио јерменски католикос Нерсес III Тајеци (Тајски). Сматра се да је храм разорен средином VIII века за време најезде Арапа под вођством Мервана Глувог. Пет натписа на грузијском језику на јужној фасади указују да је црква обнављана од 917. до 1032. године. Као и црква Бана, храм у Ишханију је био округлог облика, али је у IX веку његов облик промењен и за основу је узет тлоцрт крста. Од првобитне цркве се сачувала само апсида.

Богослужења су се у манастиру одвијала до XVIII века, а у време Руско-турског рата служио је за смештај турских војника. Западни део храма је претворен у џамију, која је била отворена до 1983. године. Турско Министарство културе и туризма је Ишхани 1987. године уврстило на списак националних културних споменика.

_{Фото: манастир Ишхан, јужни тимпан, извор: sobory.ru}

Манастир Хахули (на грузијском ხახული) или Хаху (на јерменском  Խախու) је један од важних манастира у Тао-Клаџетију. Налази се у данашњој Турској у селу Багбаши (на турском Bağbaşı), у области Ерзерум и данас се користи као џамија. Био је то један од важних центара грузијске културе. У њему су се школовали многи грузијски учени људи и богослови као што су Василије Хахулски, Јован и Давид Тбилиски и Георгије Мтацминдски.

Манастир Хахули основао је цар Давид III Куропалат између 961. и 1000. године. У периоду XI-XIII века манастир је представљао важан књижевни центар, а касније је заједно са околином прерастао у економски развијени центар са 300 села и 30 мањих феудалаца.

Турци су ову област запосели 1578. године и од тада су у њему прекинута богослужења.

_{Фото: Хахулски триптих, снимак екрана е-фото}

У манастиру се налазио Хахулски триптих у којем се садржала „Хахулска икона“ Пресвете Богородице. За време цара Давида Градитеља (1073-1125)  икона је однета у манастир Гелати. За време владавине царице Тамаре (1160-1213) за икону је направљена златна риза с драгуљима. Икона је била необична по томе што је била скоро у потпуности порцеланска. У време док је Грузија припадала Руском царству гроф Василиј Левашов, губерантор Кутаисија је инсценирао крађу иконе која је однета за Русију и делимично распродата. Левашов је за Гелатски манастир наручио златну копију. Оригинал се дуго времена налазио у приватним колекцијама, а затим је доспео у Ермитаж. Икона је 1923. године враћена у Грузију и сад се налази у Музеју уметности.

На територији Турске има преко 30 древних грузијских манастира, који се налазе у прилично жалосном стању. Турска власт је 2013. године почела да врши реконструкцију Ишханија, али су радови обустављени због тога што се представници Грузије нису били задовољни њиховим квалитетом. У медијима се наводи да планирано да се конзервација грузијског храма из Х века Нука Сакадари у турској провинцији Артвин изведе 2027. године (више о томе овде).

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: Ошки храм, гравира из часописа "Le Tour du Monde", настала према цртежима Теофила Дерола, који је током седамдесетих година 19. века путовао по Турској и Грузији, бележећи, између осталог, средњовековне грузијске споменике на територији Османског царства (1875-76), извор: wikipedia.org