Све више људи осећа се усамљено, чак и унутар породице или заједнице. Односи захтевају пажњу, смирење, преузимање одговорности и труд да би остали живи, док јединство породице може бити нарушено не само великим кризама већ и недостатком дијалога, огорченошћу и ранама које нису исцељене.

О усамљености, породичном животу, формирању адолесцената и улози психотерапије разговарали смо са Думитрином Гаци, попадијом, професорком и системским породичним и партнерским психотерапеутом. Интервју је дат у оквиру рубрике #петакзаживот.

Александра Надане: Ви сте супруга, попадија, психотерапеут и професор. Како се све те улоге преплићу у Вашем животу?

Думитрина Гаци: Заиста имам те четири улоге, али су се оне појављивале једна за другом, у различитим раздобљима мог живота, тако да сам имала довољно времена да их уклопим. Свака од њих додала је нешто значајно начину на који се односим према себи и на који разумем људе, односе и одговорност да будем уз другога. И свака ми је помогла да се још више приближим Богу.

Трудим се да на прво место ставим своју улогу супруге, јер је породица место у којем чувам равнотежу и обнављам снагу. Верујем да, када се породични живот негује, када је однос супружника жив и када обоје воде рачуна о међусобном поштовању и комуникацији и труде се да изграђују љубав, онда могу више и искреније да дају себе и у осталим својим улогама.

Наравно, ни наша породица није била поштеђена изазова. Али Бог је дао да успемо да изградимо заједништво, простор припадања, љубави и узајамне подршке, место на којем се и мој супруг и ја осећамо сигурно. Обоје на своје друге улоге гледамо као на начине на које нас је Бог благословио да сада делујемо у свету. Свако од нас подржава рад оног другог, радује се његовим плодовима и моли се да га Господ просветли да своје дело испуни и да му подари снагу да буде са Њим у свакој од својих улога.

_{Фото: попадија Думитрина Гаци у Тбилисију са иконом свете равноапостолне Нине Грузијске, извор: facebook.com}

^{Усамљеност, један од најдубљих болова}

У ординацију психотерапеута долазе људи са веома различитим животним ситуацијама. Са којим болом се најчешће сусрећете?

— Издвојила бих усамљеност, у њеним различитим облицима, као један од најдубљих и најчешћих болова са којима се сусрећем у свом раду. Може бити реч о стварном одсуству људи из живота оних са којима радим или о њиховом уверењу да их у породици или на радном месту нико не види, не чује, не разуме или не поштује.

Многи људи живе окружени породицом, колегама или заједницом, верују у Бога, а ипак се осећају усамљено. Понекад је та усамљеност позадина на којој се испољавају анксиозност, депресија, сукоби међу супружницима, перфекционизам, тешкоће у односима са другима или исцрпљеност. У другим случајевима она се изражава кроз уверење особе да није довољно добра, вољена, цењена и важна другима.

Друштво нас непрестано подстиче да будемо успешнији, ефикаснији и да желимо све више. Тај притисак да буде „боље" и „више" може нас удаљити и од Бога, и од других људи, и од нас самих. Можемо доћи дотле да више не умемо да останемо са собом и са Господом онда када више нисмо изузетно успешни и да нам буде тешко да затражимо помоћ.

Зато почетак промене наизглед може бити веома једноставан: да признамо да нам је тешко, да допустимо другима да нас виде и да искрено кажемо: „Ово је моја прича, ово су моје ране, ово су моја немоћ и моје границе." То је тренутак у којем остављамо простор Богу да нам помогне – било непосредно, било преко људи који нас окружују.

За друге људе промена може наступити онда када одлуче да више не гледају у себе, него у Господа и у друге људе. Када одлуче да свим срцем поверују да су љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, чињење добра, вера и кротост заиста „плод Духа" (Гал 5, 22), да њих треба тражити од Господа, а не од себе или од других људи. Када поверују у Божије обећање онима који најпре траже Царство Његово и правду Његову – обећање да ће им се „све ово додати" (Мт 6, 33; Лк 12, 31). Када одлуче да теже стицању Духа Светога и да непрестано дарују оно што сами немају и не добијају: лепу реч, помоћ, признање, подршку, љубав.

У друштву се веома много говори о љубави према себи. На основу Вашег искуства, како бисмо могли да изградимо здрав и искрен однос према себи?

— То је веома осетљиво питање и не знам да ли могу у неколико речи да дотакнем оно што је суштинско. Заиста је постало својеврсни клише слушати да треба „да волимо себе", „да постанемо најбоља верзија себе", „да најпре задовољимо сопствене потребе" и томе слично. О томе се толико говори да се понекад све сведе на баналност или нам сами ти изрази постану одбојни.

Жан-Клод Ларше говори о филавтији [самољубљу] као страсти, али каже да постоји и „врлински облик филавтије, који припада човековој природи и који Христос помиње када говори о првој заповести: 'Љуби ближњега свога као самога себе' (Мт 19, 19; 22, 39; Лк 10, 27)". Врлинска љубав према себи састојала би се у томе „да волиш себе као Божије створење, створено по Његовом образу, дакле да волиш себе у Богу и да волиш Бога у себи" (Терапија духовних болести, издавачка кућа „Софија", 2001, стр. 124).

_{Фото: насловна страна корица књиге "Терапија духовних болести" Жан-Клод Ларшеа, извор: librariasophia.ro}

Према томе, свакако можемо имати здрав и искрен однос према себи, али, као што видимо, позвани смо на много више од тога.

Док не достигнемо тај степен врлинске љубави према себи о којем говори велики француски теолог, могли бисмо барем да настојимо да се ослободимо погрешних уверења о себи, патолошког осећања кривице и обезвређивања самих себе (што често мешамо са смирењем). Могли бисмо да бринемо о свом телу као о „храму Духа Светога" који је у нама и којега имамо од Бога (1 Кор 6, 19), водећи рачуна о томе шта, како и колико једемо, колико се крећемо, колико времена проводимо пред екранима заборављајући на себе, шта и како говоримо, како се представљамо пред другима, да будемо достојанствени и одговорни, као и о томе колико током дана остајемо са Господом у свом срцу.

^{Испуњене породице умеју да поправе нарушене односе и поново се повежу}

Ви сте и породични и партнерски психотерапеут. У чему је „тајна" функционалних породица?

— Одговорила бих да је то прихватање живота у Христу, али бисмо тиме искључили многе породице које нису у Цркви, а ипак су истински испуњене и достојне дивљења по начину на који живе, воле и делују у свету.

Зато бих рекла да свака породица има своју „тајну" и своје ресурсе. Наравно, савршене породице не постоје, већ само људи који успевају да препознају сопствене грешке и ограничења, да поправе нарушени однос и поново се повежу. Повезаност у породици не настаје нити се одржава сама од себе. Потребан је свестан, одговоран и непрестан труд сваког њеног члана.

У свакој породици долази до неспоразума, незадовољства и тренутака у којима неко посрне или повреди другога. Разлика је у ономе што се дешава после тога. Можемо остати заробљени у болу, гордости и уверењу да „ЈА имам право", или можемо настојати да поправимо оно што је међу нама повређено, свесни да у једном односу постоје две стране и да свака на свој начин доприноси томе да сукоб ескалира.

Испуњене породице умеју да разговарају, да буду благодарне, да усаглашавају своје различитости, да признају сопствене грешке, да затраже опроштај, да поправе оно што се може поправити и да се поново повежу. Одликују их реализам и расуђивање.

А у хришћанској породици свему томе придружује се и вера у Бога. Молитва, учешће у животу Цркве, исповест и причешћивање Светим Тајнама, као и свест да се у сваком тренутку налазимо у Божијем присуству, представљају веома снажан ослонац и чврсту заштиту наше породице.

Који проблем најчешће разара јединство породице?

— Ретко се дешава да само један проблем има снагу да разори јединство породице. Чак и када изгледа да се породица распада зато што се догодило нешто веома озбиљно, откривамо да, заправо, супружници или никада нису успели да заиста постану једно, или је њихов однос током времена већ био озбиљно нарушен ситницама које су се понављале, занемаривале и никада нису исправљене. Недостатак присутности, времена проведеног заједно и разговора, давање предности другим стварима науштрб односа међу супружницима, нагомилана огорченост, занемарени и непрерађени болови, честе критике, сарказам, потреба да се по сваку цену буде у праву и, пре свега, губитак правца и заједничке визије брака – све су то капи које доприносе томе да се чаша напуни.

У свом раду често сусрећем људе који о свом животном сапутнику говоре као о противнику. Чини се као да је свако саставио сопствени досије грешака и мана оног другог. Однос је постао бојно поље и ниједно од њих двоје није спремно да преговара, да учини корак ка опроштају и помирењу.

Као породични и партнерски терапеути, радимо са односом, а не са појединцима одвојено. Нисмо ту да бисмо утврђивали ко је у праву, нити да бисмо „поправљали" једног или другог. Настојимо да разјаснимо динамику између њих двоје и да им помогнемо да свој однос граде на другачији начин, како би се та динамика променила набоље.

Међутим, људи тешко превазилазе бурне реакције и огорченост. Потребно је време да постану спремни да свој однос негују као живи организам који пати. Шта год да друга страна учини, чини се да то није довољно да се њен „дуг" избрише и да се крене ка новој етапи односа. Нажалост, често нису спремни да у терапији раде довољно дуго да би прошли кроз тај дебели слој бола и преузели одговорност за неговање свог односа.

А када у породици има деце, у њиховом животу видимо последице атмосфере у којој живе код куће и утицај који тежак однос међу родитељима има на њих.

Наше професионалне улоге, као и наше улоге родитеља, синова, браће и друге, ослањају се на наш брачни однос. Пожељно је да управо то буде однос у којем задовољавамо своје потребе за приврженошћу, допуштамо себи да будемо рањивији и аутентичнији и учимо да изграђујемо љубав.

_{Фото: Думитрина и Еуген Гаци код Хозевитског манастира, извор: facebook.com}

^{Здрава породица почиње да се гради пре дана венчања}

Имате искуства у образовању и психотерапији. Ако бисмо адолесценте могли да научимо само једној ствари која би им касније помогла да изграде здраве породице, шта би то било?

— Веома је тешко издвојити само једну ствар. Размишљајући сада о адолесцентима које сам током година упознала, рекла бих да је веома важна способност да чују глас своје савести, тај унутрашњи радар који их, што је више повезан са Богом, усмерава да доносе мудре одлуке и одупру се притисцима споља и изнутра.

Тај истанчани слух потребно је увежбавати, иначе ризикујемо да глас савести помешамо са гласом страха, кривице, жеље да удовољимо другима или са сопственим нагонима.

Здраву породицу одликују емоционална зрелост, одговорност, способност за разговор и праштање, постављање граница и остајање уз другога и онда када постане тешко. Зато је важно да адолесценти науче да препознају уз које људе могу да напредују, где је потребно поставити границу, када греше и како да исправе грешку, када треба направити компромис, а када нема места преговарању.

Здрава породица не почиње на дан венчања, већ много раније – оним што је млада особа видела у свом дому, начином на који се према њој поступало у детињству, начином на који је научила да бира, да каже „не", да призна сопствене грешке, да поштује границе другога, да не меша љубав са емоционалном зависношћу и да не остаје у неком односу само из страха да би иначе била сама и патила.

Адолесцент који научи да слуша своју савест имаће веће изгледе да, када за то дође време, изабере животног сапутника водећи рачуна о његовом карактеру, а не само о физичкој привлачности или друштвеном одобравању. Моћи ће да препозна да ли друга особа дели сличне вредности, да ли је одговорна, да ли поштује друге људе, да ли уме да преузме одговорност за своје изборе и грешке, да затражи опроштај, да разрешава сукобе и да настави да воли и онда када се чини да је оног другог тешко волети.

Укратко, било да то називамо критичким мишљењем, расуђивањем, трезвеношћу или мудрошћу, тај унутрашњи радар, повезан са Богом, чини ми се као драгоцен ослонац за једног адолесцента, као што је то и за свакога од нас.

_{Фото: психотерапеутска радионица Думитрине Гаци са попадијама Алба-јулијске архиепископије, извор: facebook.com}

^{Терапијски однос пре технике}

Шта бисте поручили психотерапеутима који су на почетку свог пута и настоје да разумеју проблеме људи и како могу да им помогну?

— Сматрам да сам и ја сама још увек на почетку пута и надам се да ћу сачувати свест о томе да је сваки дан у ординацији нови почетак. Да је потребно да сваком човеку који одлучи да ради са мном приступим са истом пажњом, молитвом и смирењем као на почетку.

Као психотерапеути, неопходно је да наставимо сопствени терапијски рад, да имамо супервизију и интервизију и да непрестано учимо.

Међутим, колико год да учимо и колико год едукација да прођемо, у ординацији остајемо сами са особом која је пред нама: ту смо само са оним што смо од наученог успели да усвојимо и применимо, са оним што јесмо као људи и са мером у којој смо развили способност да призивамо Бога и прихватимо другога не покушавајући да га променимо, да га „поправимо". Важно је да останемо отворени и заинтересовани, смирени и свесни да не морамо имати све одговоре.

Пре сваке технике, наше главно средство остаје терапијски однос. Технике су, наравно, веома корисна средства у раду са људима, али веома често најдрагоценије што човек може да добије у терапији јесте искуство да буде саслушан без осуђивања, да буде прихваћен са молитвом, поштовањем и одговорношћу и да му се помогне да открије да, упркос свим својим ранама, у себи има снаге и могућности које још није препознао.

• Кратка биографија: Думитрина Гаци (1980) клинички је психолог, системски породични и партнерски психотерапеут и професорка. Завршила је Факултет за психологију и педагошке науке Универзитета „Александру Јоан Куза" у Јашију, као и мастер студије „Клиничка процена, саветовање и породична и партнерска психотерапија". Едукована је у области системске породичне и партнерске психотерапије и има приватну психотерапијску праксу у Јашију. Већ 23 године ради у просвети, што јој је омогућило дугогодишњи рад са адолесцентима и младима и непосредно упознавање са емоционалним изазовима својственим том животном добу. Удата је за свештеника и лекара др Еугена Гација.

Извор и насловна фото: basilica.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"