Мит, утопију и есхатологију повезује тежња човека да се разабере у простору и времену, односно историји, макар то подразумевало превазилажење и превладавање ових категорија. Такође, ови појмови се никада не тичу (само) појединачног човека, него заједнице, односно човека заједнице или човека као бића заједнице. Човек тако покушава да одреди праву природу, идентитет и смисао заједнице, којим она добија своје испуњење, а које превазилази њу само ако скуп индивидуа, мање-више случајан, узгредан и произвољан. Дакле, само заједница која има порекло и циљ има и смисао, чиме мотивише појединца да себе види као део (члан, уд) њеног тела као целине која га не укида, али га на неки начин (не квантитативно, него квалитативно) превазилази, а да смисао свог појединачног постојања повеже са заједницом којој припада, не одричићи се смисла свог појединачног постојања, али га осмишљавајући у односу према заједници.

           Простор, време и историја су категорије овог света, па и у контексту који подразумева хришћански аскетски појам „света овог“, дакле света у стању палости. Мит, утопија и есхатологија, сваки на свој начин, истовремено прихвата реалност овог света и изражава потребу да се баш у њему разеберемо, а не у некој фантазми, али истовремено тај свет повезују са категоријама вишег смисла, које га на неки начин оправдавају, ако не у садашњем стању, онда макар у перспективи, указујући на његов циљ и испуњење у будућности или на његово порекло, које му на неки начин даје биће, односно суштину.

           Мит је ствар предања и колективног несвесног и он пре свега нуди обрасце који обашњавају поредак света, а самим тим и његово порекло, често пројектујући идеалтипске представе његовог пожељног стања. Оне се обично тичу прошлости, односно онога још старијег од прошлости, можда чак и времена, а свакако историје. Ти обрасци се некад, али не обавезно пресликавају на представу будућег стања света, коме треба тежити, а свакако дају слику поретка који представља критеријум за живот заједнице.

_{Фото: отапање снега, Утопија, Охајо, (1940.), извор: wikimedia.org}

           За разлику од мита, утопија је конструкт и пројекција, и у том смислу се налази на истој идеационој и миметичко-симболичкој равни са идеологијом. Мит може да буде основ за идеолошке конструкције и пројекције, али он сам и по себи није ни једно ни друго. Утопија нуди представу некаквог идеалног постојања заједнице, па чак и људског постојања као таквог (што мит не чини, он се увек тиче конкретне заједнице, која је за њега критеријум и тип људског рода, па и људскости као такве!), који се у принципу и макар потенцијално може достићи људским средствима и у овоме свету, чак и ако не искључује удео некавних других нивоа и облика постојања.

           Есхатологија је, за разлику од утопије, ствар објаве, и она смисао налази с друге стране простора, времена и историје, који их не укида, него их преображава, пресаздава. Она није остварива у свету овоме, али представља његов најдубљи смисао и испуњење. Есхатологија се односи на цело човечанство, све људе, што не значи да није посредована искуством и културним типовима појединачних заједница, почев од Израиља као јеврејског народа до Израиља као заједнице верних, осносно Цркве. Она опет има различите удове, који есхатолошку објаву могу да обликују различитим комуникацијским средствима и културним праксама, изражавајући културно и историјско искуство појединачних заједница, с тим да оно не би смело да се апсолутизује и божанску објаву замени и деформише критеријумима дефинисаним овоземаљским (палим!) претензијама појединачних заједница, чиме би је свели (спустили) на раван мита (паганство!) или утопије (идеологије!).

_{Фото: Страшни суд, грчка икона (око 1700.), извор: wikimedia.org}

           Може се рећи да мит, утопија и есхатологија почивају на сродним импулсима, који можда имају антрополошки корен, па и онај стечен обликовањем људи по „образу“ Божијем, који им макар и несвесно ствара жеђ за истином и истинитим постојањем, али се никако не могу изједначавати и сводити једно на друго. Док мит може бити усвојен а потом преображен есхатолошком објавом, утопија њоме мође бити само развејана и обесмишљена, као свет иманентности и ентропије, при чему је изједначавање и идентификација између утопије и идеологије с једне и есхатологије с друге стране, вероватно највећа опасност за човека, сваку заједницу и људски род у целини, у шта смо се у нашој епохи у више наврата уверили.

др Владимир Коларић, теоретичар културе, за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: фрагмент фотографије Аурелиа Амендолае, Ђулијано де Медичи, погребна капела Медичијевих у Сан Лоренцу (детаљ), Фиренца, вајао Микеланђело, извор: backend.univie.ac.at