_{Лукијан Богдановић}

^{последњи карловачки митрополит и титуларни патријарх}

           Време управе Карловачком митрополијом њеног последњег митрополита и титуларног патријарха Лукијана Богдановића било је све само не обично. 
           На трон је дошао под несвакидашњим околностима, као тек трећи избор.  
           Заправо, председник угарске владе Шандор Векерле је сматрао да првоизабрани, вршачки владика Гаврило Змејановић, као присталица српских радикала, никако није погодан за патријарха. Векерле је био става да би се избором владике вршачког сукоби само продубили, а јавно је говорио и да патријарх мора знати мађарски језик.  Змејановић га није знао. 
           Бачки епископ Митрофан Шевић је одбио да прихвати патријарашку дужност. Зато је Векерле предложио да се гласа за Лукијана Богдановића, епископа будимског. Ову подршку мађарске владе новом патријарху многи ће замерити.
           У српској штампи у Монархији је често предмет осуде био његов приватни живот, исто као и лојалност угарској влади током балканских ратова. Оптуживан је да хоће да седиште патријаршије премести из Сремских Карловаца у Будимпешту. Заиста, по избору за патријарха, Лукијан Богдановић није журио да се пресели у Карловце; изгледа да их је сматрао за паланку, а напустио је Будим, тешка срца, тек кад је нови владика устоличен. 
           Оно што се за Лукијана Богдановића зна јесте да је био човек лепо образован, хуман и родољубив, а као и његови претходници на првојераршком трону –  добар задужбинар (Слијепчевић, 1991, стр. 195).
           Ауторитет у управљању црквом је, попут свог рођака Георгија Бранковића, кога је на престолу наследио, покушао да изгради на помагању просвете и сиромашнијих ђака. 
           Радикалска штампа, кроз свог првог човека и бритко перо, Јашу Томића, после више од деценије уједања Георгија Бранковића на исте је миздраке недуго по избору дочекала и Лукијана Богдановића. Патријарх и остала висока јерархија су оптужени да су противници народа и слуге власти иако су и сами радикали уско сарађивали са мађарским владајућим странкама. Штавише, Лукијан Богдановић је изабран за патријарха гласовима радикала: правдали су то што је он био мањи противник странке од неких других владика, што су се нагомилали проблеми и послови, те не треба одуговлачити са избором. Tакође, изговор је био и да не желе да патријарх буде наименован од угарске владе као што је био Герман Анђелић. 
           Упечатљиво у вези са односима у епископату је да при избору за патријарха ниједан српски владика није гласао за Лукијана Богдановића (Васин, 2014). 
           Томић је пратио сваки потез патријархов, настојећи на негативном, а „заборавља“ да помене да је Лукијан Богдановић основао Синодални фонд за црквене и просветне сврхе у који је годишње улагао 50.000 круна; да је преуредио Благодејаније митрополита Стратимировића у савремени интернат Стефанеум у којем су бесплатно издржавани сиромашни ученици Карловачке гимназије; да је Свештеничком удовичком фонду прилагао 20 процената свог чистог прихода.
           Као епископ будимски Лукијан Богдановић је одиста био човек од поверења угарске владе, међутим као патријарх је у време балканских ратова „послао у Србију обилну материјалну помоћ“, а уз његово знање и благослов је у Србију пребегло 50 добровољаца, међу којима и брат му (Ракић, 1986, 188).

_{Фото: епископ будумски Лукијан Богдановић, извор: serbdiocese.hu}

           Непомирљива завађеност стално је озлеђивала ране српског политичког и црквеног тела. Додуше, изгледа да и патријарх Лукијан, сматран слабијом личношћу од свога претходника, по осећају много ближи престоници него маленим Карловцима, није умео да споји и помири српску политику и цркву у Царству.
           Патријарх Лукијан Богдановић је у лето 1913. године боравио у Бад Гаштајну на лечењу. Ту ће га и затећи удес који је узбуркао духове и разјарио машту. Последњи пут ће бити виђен 19. августа по старом или 1. септембра по новом календару.  Потом је, како пишу и новосадска Застава и загребачки Србобран, „нестало српског патријарха“. 
           Његов изненадни нестанак ће имати дивовски одјек у јавности, праћен неукусним сензационализмом на листовима штампе. 
           Најпре се огласила новосадска Застава, лист Радикалне странке. Под насловом Трагедија патријарха Лукијана Богдановића, Застава у свом јутарњем издању наводи да су сви изгледи да је код патријарха наступило снажно душевно помрачење, те да је сам себи одузео живот. Лист доноси причу да је патријарх Лукијан признао да му је живот дојадио и да је он већ „чедо смрти“. Даље се наводи да родбина свјатејшег сматра да су га жалосне прилике у српској цркви душевно скрхале, а да су нарочито заболели напади радикалске штампе због укидања српске црквено-народне аутономије.  Напослетку, у тексту се вели да га је у провалију одвело непоштовање калуђерског завета да живи у сиромаштву („Трагедија патријарха Лукијана Богдановића“, 1913). Вечерње издање истог листа ставља наводе неких мађарских новина, уз ограду да вест није вероватна, да је патријарх жртва некакве јужнословенске завере, те да су га завереници напали и убили.
           Уз опис патријарховог чудног душевног стања иде и објашњење да су га неки туристи десетак дана раније нашли онесвешћеног у планини и довели у хотел.
           У следећем броју Заставе се већ наводи да је Лукијан Богдановић био душевно растројен, али да није починио самоубиство. Такође, ту је вест да је првојерарх патио од несанице и да је користио веронал , као и да је у планини нађен његов шешир и станиол од чоколаде. Недоумицу подстиче визиткарта на име извесног Винка Карловца која је уз шешир пронађена. Закључак је да је ипак посреди несрећа. 
           Исте новине преносе да вест о патријарховом нестанку јавља и бечки Neue Freie Presse који изражава и сумњу да је убијен. Штавише, један бечки полицајац поставља питање коме би одговарало убиство српског патријарха.
           Радикали једнако истрајавају у оцени да је дошло до душевног расцепа јер је немогуће бити одан домовини а веран српству. Ово се нарочито истиче у ауторском тексту Јаше Томића Ко је одгурнуо патријарха Лукијана у провалу. Томић мисли да није у питању убиство, али му је свакако јасно да црква не може да прихвати да свештеник сам себи узме живот: патријарху Лукијану се помрачио ум и он је већ дуже времена „тражио сам своју смрт“. Ипак, одбија да су радикали својим нападима допринели патријарховој смрти или растројству, а оптужује његову околину да су га саветима довели до издаје,  што овај није могао да поднесе. Наглашава и да је Лукијан Богдановић био мађарофил, те да се залагао за увођење мађарског језика у основне школе.
           Званична комисија која је послата у Бад Гаштајн је пописала све патријархове ствари нађене у хотелу, као и на месту погибије. Место је и фотографисано, те се тврди да је сасвим искључено да је српског првојерарха неко убио.
           Штампа Срба у Аустроугарској која се бавила патријарховим нестанком мало је рећи да му није била наклоњена.  Ипак, Застава преноси, иако са заједљивим опаскама, шта је др Отон Шварцер, лични пријатељ Његове Светости, изјавио за бечки Цајт. Шварцер вели да је Лукијан Богдановић као будимски владика био весео, задовољан и шаљивџија, и да је волео друштво. Као патријарх пак био је озбиљан, неодлучан и тражио је самоћу. Одговоран положај је донео његовој мирољубивој души процеп. Напрасна болест и смрт мајке су такође силно утицали на њега. Везано за догађаје у Гаштајну, Шварцер верује да се патријарх стидео своје прве залуталости коју није умео да објасни – подеране хаљине и изгубљен шешир. Поново је, и то сам, отишао у планине, не само тражећи мир већ и да докаже да му се то више неће догодити и да није болестан. Но, опет се јавила болест и несвестица, па је пао у набујали поток. Лукијан Богдановић је, по њему, нема сумње, жртва заморених живаца („Нестанак патријарха Лукијана Богдановића“, 1913).
           У наредним бројевима Заставе, радикали су већ уверени да се патријарх оклизнуо и пао у Аху, набујали поток. Додуше, препричавају да Пестер Лојд, лист на немачком језику у Угарској, описује начин на који би неки зликовац могао да убије српског патријарха, али држи да по свој прилици не може бити реч о атентату. Верују да је у лутању патријарх Лукијан несрећним случајем пао у Аху.
           Ни гласило Либералне странке, Браник, није остало без текста у вези са патријарховим ишчезнућем. У броју 167 од недеље 25. августа 1913. године, по старом календару, стоји да се Новим Садом пронео страшан глас да су у купатилу Гаштајн патријарха убили и поробили. Лукијан Богдановић, „телесно оронуо и душевно силно утучен“ је наводно сам самцит после ручка 19. августа отишао да се шета „и од то доба га је нестало“. У чланку такође пише да се нешто раније приликом сличне такве шетње Његова Светост вратио „искрвављен по лицу и с поцепаним оделом и усплахиреним лицем“. Уз осврт на патријархово здравље у последње време, вели се да је он крив за укидање српске црквено-народне аутономије, да је у новчаним невољама, те да је човек веома мекане нарави, што „престоничке господске гладнице“ умеју да користе. Ипак, пише даље, као људи морамо дубоко жалити ако се шта десило патријарху.
           У броју Браника од следећег дана већ се наводи неколико могућности развоја догађајâ: да су нашли патријарха и да је жив; да се оклизнуо на прелазу, јер је ограда била поломљена, те да се сурвао у брзу и мутну воду; штавише, и да је из политичких разлога убијен. Ову последњу је изрекао министарски саветник Павле Јовановић – то би било јер су радикални Срби озлојеђени на свог патријарха због губитка аутономије. Аутор чланка се овоме чуди јер сматра да међу Србима нема склоности за политичке атентате на црквене великодостојнике. Такође, слути да је патријарха рђаво душевно расположење довело до катастрофе, а то је због веће близине његове пештанским пријатељима него народу.
           На исти чланак се надовезује и пренесен став из мађарског листа Az Ujság да је патријарх починио самоубиство, што наводно и његови рођаци потврђују. 
           Браник од среде 28. августа још не може „метнути крст“ пред патријархово име, али сматра да је цео случај под велом тајности, која ће се тешко моћи дознати. Ипак, кроз цео текст је јасно да патријарха Лукијана сматрају трагичним јер није стајао на страни свога народа, што је истовремено и упозорење епископату да не сме постати оруђе у рукама владе против народа.
           Наредни број истог листа већ потврђује да патријарх сигурно више није жив: из Гастајна је јављено да су пронађени делови одеће који носе његов монограм, а он је по свему судећи пао у поток са једног узвишења од више метара; да ли је то учинио хотимице или у помрчини и изморен, то се вероватно никад неће поуздано дознати. Занимљив је навод да ће се тиме бавити друштва код којих је Лукијан Богдановић био осигуран.  Патријархови рођаци и пријатељи су пак сигурни да није подигао руку на себе, као и да над њим није извршен политички злочин.
           У тексту, по свему судећи Михаила Полит-Десанчића, вође српских либерала, у 171. броју Браника аутор је већ потпуно сигуран да патријарх Лукијан Богдановић није више међу живима. Прави везу са српском патријаршијом из средњег века па до тадашњег времена; става је да су Срби доласком у Хабзбуршку монархију са Чарнојевићем погрешили. Пита се, узимајући у обзир победничку Србију из балканских ратова, како би према великој, поново успостављеној, српској патријаршији изгледала „ова наша мала и јадна патријаршија у Карловцима“. Намеће се закључак да после смрти Лукијана Богдановића у Угарској не треба да буде у Карловцима српски патријарх већ само карловачки архиепископ и митрополит. Уосталом, ни угарски устав не признаје звање српског патријарха.
           И загребачки Србобран, лист Српске народне самосталне странке, се од почетка бавио судбином несталог патријарха. Имајући извор у једном епископу, лист не прихвата да су нервоза и душевна растројеност узрок несреће, али не одбацује могућност несрећног случаја. О убиству са предумишљајем тешко да се може говорити.
           Шаренилу тврдњи о начину кончине патријарха Лукијана Богдановића придружујемо и ставове пештанских новина. A Nap тврди да га је убио један сељак из јужне Угарске јер је овај превише друговао са Мађарима и био им пријатељ; Az Est пише да је патријарх био замишљен, да ни са ким није разговарао, те да се јасно видело да му је психа била оболела; Pesti Hirlap износи причу о загонетном мушкарцу и жени са којима се срео патријарх, а што га је нарочито онеспокојило. И бечки Die Zeit извештава да се не може тврдити да је патријарх убијен.
           Међу извештајима има и тако бизарних и невероватних, пример је Az Újság који наводи да је у карловачки двор дошла једна врачара која је изјавила да су патријарха убила три господина и једна жена. Иста каже да се убицама у траг може ући по једној мрљи од крви („Палчика Јовановић и врачара“, 1913).
           Извор дописнику дотичног листа био је Павле Јовановић, министарски саветник. Био је важна личност у вези са пословима црквено-народне аутономије. Њега и радикалска и либерална штампа често назива Палчиком. Као да се у том надимку назире поруга јер је сматран мађарским човеком, а на мађарском је Павле Пал, па још и Палчика у деминутиву. Може бити да га и нису сматрали Србином или бар не православним.  
           И Застава и Браник га убрајају у оне који су патријарха усмеравањима гурнули у издају. Мотив за такве погубне савете Његовој Светости је, по њима, користољубље. Штавише, већ од самог патријарховог нестанка штампа нагрђује Палчику Јовановића.
           Како је већ јасно да је патријарх Лукијан покојни, новосадски радикали све чешће помињу сазивање новог изборног црквено-народног сабора. Уверавају да је Лукијан Богдановић незаконито изабран, а да је за опрост неког дуга од стране владе Калмана Тисе основао православно мађарско владичанство (Васин, 2013, стр. 293).  
           Конфузији доприноси и одлука Синода, јер још нема званичне потврде о смрти, да се патријарх позове да се врати у року од шест месеци и шест дана, у супротном би био биран нови првојерарх. Јаша Томић је то сатирично описао како „патријарха полиција тражи као мртвог, а црква као живог“ (Васин, 2013, стр. 294). 
           За привременог управитеља Митрополије је именован најстарији епископ по посвећењу, владика пакрачки Мирон Николић. Он је имао да управља њоме до проналаска патријарха Лукијана. Ову одлуку Синода ваљало је јавити и свештенству, које је било обавезно да и даље у литургијама помиње патријарха Лукијана Богдановића, па и да се моли за његово оздрављење. Дат је и текст молитве.
           Потом, како то већ бива, поведено је питање оставштине покојника: „Кроника шкандала“, како пише Застава („Писмо из Будимпеште“, 1913) – извесна госпођа Милана Стојић захтева повраћај преко 200.000 круна које је, тврди, позајмила Лукијану Богдановићу пре његовог одласка у Бад Гаштајн. Потом иста госпођа тражи још 300.000 круна на име помоћи за васпитавање своје кћери Вере. И опет веле да су га дугови отерали у „самоубијство“.
           Бечке новине јављају да је полиција понудила 1.000 круна награду ономе ко у Гаштајнској Ахи пронађе леш патријархов. Потом бележе и мишљење да по већим купкама (бањама) постоји међународна дружина која вара људе, одведе их на згодно место, убије, опљачка, али вешто заметне траг; српски првојерарх Лукијан би могао да буде жртва једне такве преваре. 
           Па и разне се сензационалистичке и бизарне вести ређају у којима је „свакако љубав играла главну улогу“ у нестанку патријарха: београдска Правда добија извештај из Будимпеште да је патријарх Лукијан „стругнуо“ у Америку у друштву једне жене, да је понео 17 милиона круна и да сад тамо живи. Један пак свештеник прича да је видео патријарха у Трсту („Шта је с патријархом Лукијаном?“, 1913). У анонимном писму које Застава тврди да је добила, стоји да је патријарх Лукијан Богдановић у Акрону у америчкој држави Охајо, те да је са њим нестала и једна 29-годишња девојка из Пеште („Шта је са патријархом Лукијаном?“,  1913). 
           Да црква још поуздано не зна шта јој се десило са предстојатељем, сведочи и наредба епископске конференције, коју преноси Богословски гласник, да се на свакој литургији после читања Еванђеља узносе молитве да Господ Бог открије цркви да ли је патријарх Лукијан Богдановић жив или не. Молитва у првој јектенији је да Господ Бог јави цркви где је патријарх отишао; у другој да Бог сачува душу патријархову ако га је позвао преда се, и да се његово тело пронађе и у гроб положи; у трећој се пак моли Бог да цркву избави од невоље и сумње, да владикама јави неизвесно и тајно, те да спасе цркву и људе од бриге и невоље…(„Молитве за патријарха Лукијана“, 1913).

Наставља се

_{Фото: патријарх Лукијан у Сремским Карловцима, извор: eparhijasremska.rs}

Тихомир Гајски, историчар, за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: фрагмент слике Уроша Предића "Патријарх Лукијан Богдановић обраћа се Светом Николи", 1910. уље на платну (Српска патријаршија, Београд), извор: wikimedia.org