Православно Косово, 2026…

Украјина, Палестина, Кипар, а сада и Косово (поново). Списак православних хришћанских држава и региона који падају у прогон и отворене напоре ка потпуном уништењу све је дужи. Систематски политички и верски прогон православних хришћана је у порасту, што захтева пажњу и интервенцију.

Потпуно игнорисана од стране западне штампе, ситуација на Косову се поново распламсава, а једна од водећих личности канонске Православне цркве, један митрополит, описује је као гору од ситуације у Украјини. Дуга, погрешно схваћена историја Косова, која сеже до времена Светог, славног и победоносног великомученика Лазара, кнеза српског (Свети великомученик кнез Лазар), добија још једно поглавље додато несрећним и трагичним догађајима из деценије 1990-их. Непријављене тензије су ескалирале до те мере да један истакнути украјински архијереј преноси и оштро апелује: „Срби на Косову веома страдају — убиства, насиље, одузимање цркава. Ситуација је много гора него у Украјини. Све књиге које се пишу не би биле довољне да опишу оно што се дешава на Косову! Њима не треба чланак, њима је потребна међународна јавност и помоћ.“

Овај апел јасно захтева пажњу дипломатског кора и политичких тела у иностранству. Експлицитна мисија КФОР-а (Косовске снаге УН) је да обезбеди слободу кретања и одржи сигурно и безбедно окружење на Косову. То се односи на све који тамо живе, али влада у Приштини сада класификује косовске Србе као „странце“ према новом „Закону о странцима“. Овај закон ограничава кретање Срба и протеже се на одузимање црквене имовине, ентитета, власничких листова, и резултирао је насиљем и убиствима косовских Срба.

Аутори српског веб-сајта https://zivotcrkve.rs/ послали су следећи извештај и апел:

^{Ризици и претње Српској православној цркви на Косову и Метохији}

Положај Српске православне цркве на Косову и Метохији представља један од најсложенијих, вишедимензионалних и најексплозивнијих етно-конфесионалних чворова на модерном Балкану. У мају 2026. године, Свети архијерејски сабор СПЦ издао је програмско саопштење у којем изражава изузетну забринутост за опстанак српског народа и несметано функционисање црквених, образовних и здравствених институција у региону. Ова изјава, потврђујући непоколебљиву духовну бригу за древни трон Пећке патријаршије и Епархију рашко-призренску, била је реакција на радикалну промену стратегије власти у Приштини.

Дубока анализа тренутне ситуације, правних иницијатива косовске владе и међународне реакције показује да су претње постојању Српске цркве и српског културног наслеђа на Косову и Метохији добиле системски карактер. Ако су у периоду од 1999. до 2004. године доминирали методи директног физичког уништавања светиња и отворени терор, до 2026. године главни инструментаријум косовских власти преселио се у правну, административну и историографску сферу. Посебно место у овом арсеналу заузима спровођење контроверзног „Закона о странцима“, као и циљана државна политика присвајања српског средњовековног наслеђа у циљу конструисања новог „косоварског“ или „илирско-албанског“ историјског идентитета.

У пролеће 2026. године, почетак строге примене „Закона о странцима“ постао је кључни фактор у дестабилизацији положаја српске заједнице и структура СПЦ на Косову. Овај нормативни акт, формално усвојен још 2013. године, ушао је у фазу активне и масовне примене 15. марта 2026. године. Закон регулише улазак, кретање, боравак и запошљавање лица која немају држављанство самопроглашене "Републике Косово". Међутим, у специфичним реалностима региона, он се претворио у инструмент демографске манипулације.

Административно етничко чишћење

Суштина проблема лежи у чињеници да десетине хиљада косовских Срба, који вековима живе на овој територији, не поседују косовска документа због низа непремостивих административних баријера које је створила Приштина. Према логици новог закона, свако лице које не поседује косовску личну карту правно се класификује као „странац“ у сопственој домовини. Косовске власти су успоставиле строга правила: држављани Србије се класификују као странци ако нису рођени на територији Косова или нису имали пријављено пребивалиште у региону пре 10. јуна 1999. године.

Политиколог Огњен Гогић и градоначелник Северне Митровице, Милан Радојевић, директно су окарактерисали примену овог закона као облик „административног етничког чишћења“.

За Епархију рашко-призренску СПЦ, примена „Закона о странцима“ представља директну егзистенцијалну претњу. Значајан део свештенства, а посебно монаштва које служи у древним манастирима Косова и Метохије (Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија, Свети Архангели, Драганац), родом су из централне Србије, Републике Српске или Црне Горе.

Дуги низ година ови клирици су живели и обављали своју службу на Косову без потребе да прибављају локална документа. Од 15. марта 2026. године, они су званично пребачени у статус „странаца“. Према косовском законодавству, они су дужни да се редовно пријављују полицији, ограниче дужину свог боравка (обично до 90 дана) и подносе захтеве за дозволу привременог боравка.

Проблем се погоршава чињеницом да у косовском законодавству не постоје јасни правни механизми за легализацију монаха и свештеника. Монаси немају стандардне уговоре о раду који су потребни за добијање радне визе, а статус манастира у косовском правном систему не пружа могућност издавања позивних писама за „стране стручњаке“. Ово ствара ситуацију дубоког правног вакуума, чије су последице катастрофалне по Цркву.

Тиме приштинске власти добијају дискреционо право да одбију издавање боравишне дозволе или забране улазак било ком клирику под измишљеним изговорима. Како је приметио протојереј Велибор Џомић, закон дозвољава полицији да депортује свештенике, претварајући их у илегалне мигранте.

Закон такође чини легални долазак нових искушеника, богослова и монаха из других крајева Србије у косовске манастире практично немогућим, што ће временом неизбежно довести до њиховог природног пражњења и замирања богослужбеног живота. Једнако значајна је и немогућност слободног кретања свештенства широм региона. Ово ће критично ограничити пастирску бригу о удаљеним српским енклавама, лишавајући вернике духовне подршке.

У свом званичном саопштењу, Епархија рашко-призренска упозорила је да ће ригидна примена ових правила без прелазног режима довести до непредвидивих последица, позивајући међународну заједницу да спречи правни хаос.

Историјска манипулација и ревизионизам

Овоме се додаје и проблем историјске манипулације.

У априлу 2026. године избио је велики скандал када је званични музеј града Пећи организовао едукативну екскурзију за студенте архитектуре из средње техничке школе „Шота Галица“ (Рифат Ђота) у Пећку патријаршију — историјско духовно седиште српских патријараха. Током екскурзије, археолог, запослен у музеју, одржао је предавање студентима у којем је тврдио да Пећка патријаршија има искључиво „албанско-византијско порекло“ и да су Срби само „систематски трансформисали прве романичке и византијске цркве у рашко-српске“.

Институт за српску културу нагласио је да овакво „испирање мозга“ омладине подиже генерације убеђене у своје легитимно право да „врате“ туђе наслеђе, што носи ризик од насилних испада у будућности.

Други пример: у званичној бази података косовског Министарства културе, омладине и спорта, Црква Богородице Љевишке (која се налази у Призрену, изграђена у четрнаестом веку, под заштитом УНЕСКО-а и тешко оштећена током погрома 2004. године) званично је класификована као објекат који има „илирски и дардански идентитет“. Осим тога, косовски туристички водичи редовно добијају инструкције да страним туристима говоре како су српски манастири албанско наслеђе које је СПЦ привремено окупирала.

С друге стране, утицајни косовски медији активно емитују идеје присвајања. Лист „Коха Диторе“ је у више наврата објављивао чланке у којима се директно наводи да споменици попут Грачанице или Дечана нису сведочанство српске културе, већ представљају „древно албанско наслеђе узурпирано од стране Срба“. Штавише, у марту 2025. године на телевизији КОХА, професор Јусуф Буџови дао је нечувену изјаву да је недовршену Цркву Христа Спаситеља у центру Приштине требало срушити одмах после рата. Епархија рашко-призренска окарактерисала је ову изјаву као отворен позив на уништавање верских објеката и очигледан говор мржње који подстиче нетрпељивост у нестабилном региону.

Како примећују српски историчари (посебно Дејан Ристић), логика овог процеса носи огромне ризике. Док се материјална штета од физичког вандализма може санирати, промена идентитета објекта културног наслеђа је неповратан губитак. Уклањање ознаке „српски православни“ из званичне међународне и домаће номенклатуре омогућава косовским властима да формално преузму ове објекте под своју бригу као „државну имовину Косова“, дефинитивно искључујући Српску православну цркву из њиховог управљања.

Проблем вандализма

Подједнако је важно бавити се проблемом вандализма.

Да би се спречило даље уништавање српског наслеђа, усвојен је Закон о специјалним заштићеним зонама (Закон бр. 03/L-039) у оквиру Ахтисаријевог плана. Овај акт је осмишљен да заштити кључне српске манастире и археолошке споменике од индустријске и комерцијалне градње, крчења шума и изградње неодобрених путева стварањем заштитног радијуса (од 50 до 100 метара и више) око објеката СПЦ. Међутим, косовске општине систематски, демонстративно и некажњено крше овај закон.

Најеклатантнији пример вандализма били су догађаји око древног (из тринаестог века) пећинског манастира Светог Петра Коришког, који се налази на листи педесет посебно заштићених објеката у оквиру Специјалних заштићених зона (СЗЗ). Општина Призрен (преко Дирекције за економски развој и туризам), без обавештавања СПЦ и игноришући међународне институције, ангажовала је локалну албанску компанију EUROVIA да изгради пут све до светитељеве пећине.

Извођење радова обављено је уз најгрубље прекршаје. Употреба тешке грађевинске механизације довела је до поткопавања стенског темеља. Значајан део брда је ископан, стварајући трајну опасност од клизишта и потпуног урушавања споменика при најмањим падавинама или сеизмичким активностима. Јединствене средњовековне фреске су додатно оштећене, грађевински отпад и депоније земље су хаотично разбацани по целом археолошком комплексу, а албанска застава је провокативно подигнута изнад испоснице. Епархија је апеловала на мисије ЕУ, ЕУЛЕКС-а, ОЕБС-а и КФОР-а да интервенишу, истичући да извођач радова није имао лиценце за рад са историјским наслеђем, те да акције општине представљају чин намерног уништавања.

Слични покушаји изградње транзитних саобраћајница и инфраструктурних објеката стално се бележе око манастира Дечани и Долац, што представља директно кршење чланова 5 и 6 Закона о СЗЗ.

Поред административног вандализма, интензивиране су провокације усмерене на директно заузимање светог пространстава. У јулу 2025. године догодио се инцидент без преседана на рушевинама српског православног манастира Богородице Хвостанске (Хвостанска Студеница). Католички свештеник Фрањ Кољај, у пратњи групе етничких Албанаца, илегално је ушао у Специјалну заштићену зону и ту одржао црквену службу без дозволе СПЦ. Током мисе, Кољај је одржао запаљив, политизован говор у којем је историјски документовани православни манастир назвао „етничким албанским и илирским“, отворено подстичући мржњу према Србима и муслиманима. Епархија рашко-призренска и Министарство културе Србије оштро су осудили овај чин историјског ревизионизма, наглашавајући да су овакве акције усмерене на присилно утапање српског наслеђа у измишљени косовски наратив.

Још један инструмент притиска су поступци агресивних маргинализованих појединаца. Албански држављанин Никола Џуфка, који себе лажно назива „православним епископом“ (али није признат ни од једне канонске цркве), организовао је серију провала у празне српске цркве. У јулу 2025. године, по трећи пут је обио браве на вратима Цркве Светог Архангела Михаила (четрнаести век) у селу Ракитница код Подујева, покушавајући да тамо одржи илегалну црквену службу и прогласи цркву албанском.

Ситуација је ескалирала до те мере да је Мисија ОЕБС-а на Косову била приморана да изда посебно саопштење изражавајући дубоку забринутост због Џуфкиних поступака и позивајући косовске органе за спровођење закона да обезбеде владавину права и заштиту верских заједница од оваквих задирања.

У светлу великих сукоба, не престаје ни континуирани свакодневни терор. Према америчким извештајима о верским слободама и Косовској полицији, годишње се забележи на десетине инцидената против објеката СПЦ. Током 2025-2026. године забележено је 26 озбиљних напада на цркве и гробља. У фебруару 2026. године, починиоци су маљевима развалили врата Цркве Светог Димитрија у Добротину и Цркве Свете Недеље у Горњој Гуштерици, претурајући по олтарском простору у потрази за прилозима. Паралелно са тим, оскрнављени су гробови на гробљу у Скуланеву (посебно гроб Ивице Талића, са којег су поцепане српске заставе). Како истиче локално свештенство, овај вандализам има тежак психолошки утицај, застрашујући преостале парохијане и стварајући атмосферу тоталне беспомоћности. Локална полиција традиционално класификује ове инциденте као обичне пљачке, негирајући етнички мотив и остављајући починиоце некажњенима.

Недостатак правних гаранција

Комплекс горе описаних претњи своди се на фундаментални недостатак решења по питању дугорочних гаранција за статус Српске православне цркве на Косову и Метохији.

Према такозваном Ахтисаријевом плану (2007), који је чинио основу уставног оквира самопроглашеног Косова, СПЦ је требало да добије најшире институционалне гаранције: признање као јединствене и засебне верске заједнице, неповредивост имовине, ослобађање од пореза и стварање Специјалних заштићених зона. Формално, нека од ових права су уграђена у косовско законодавство.

У пракси, како примећује истакнути српски интелектуалац, исламолог и дипломата Дарко Танасковић, косовски закони се поштују само селективно, а сама СПЦ се налази у позицији „ни на небу ни на земљи“. Најважнија препрека је недостатак пуног статуса правног лица за верске заједнице на Косову. Закон о верским слободама Косова гарантује равноправност свих традиционалних конфесија, али не пружа механизам за њихову званичну регистрацију као правних лица. Због тога су верске заједнице (укључујући и СПЦ) лишене могућности да у потпуности заштите своја имовинска права пред судовима, отворе корпоративне банковне рачуне или запосле особље у име Цркве. Годинама се нацрти измена и допуна овог закона намерно блокирају у Скупштини Косова, чиме се Црква лишава правног субјективитета.

Илустрација потпуне парализе косовског правног система у погледу права СПЦ је вишегодишња сага о двадесет четири хектара земље која припада манастиру Високи Дечани — објекту светске баштине УНЕСКО-а.

Историјски гледано, манастир је поседовао више од 700 хектара земље, коју је илегално национализовао југословенски комунистички режим после Другог светског рата. Република Србија је 1997. године манастиру вратила само мали део — двадесет четири хектара суседног пољопривредног земљишта и шума. Међутим, општина Дечани (у потпуности под контролом косовских Албанаца) одбила је да призна ову чињеницу након завршетка сукоба 1999. године, покушавајући да илегално пренесе земљиште на фиктивна друштвена предузећа „Илирија“ (која поседује хотел) и „Апико“ (фабрика меда).

После исцрпљујућих правних битака које су трајале 16 година, Врховни суд Косова је 2012. године потврдио легалност права манастира. Уставни суд Косова је 20. маја 2016. коначно потврдио ову одлуку.

Упркос неопозивој природи пресуде највишег суда, локалне власти у Дечанима (превођене градоначелником Башкимом Рамосајем) и централна влада Аљбина Куртија отворено су саботирале њено спровођење скоро 8 година. Курти је јавно назвао одлуку Уставног суда „апсурдном“, тврдећи да је земљиште манастиру дао „Милошевићев режим“, чиме је поткопао темеље владавине права у сопственом естаблишменту.

Решење проблема уследило је тек у марту 2024. године и није имало никакве везе са тријумфом правде. Куртијева влада је наредила да се манастирска земља упише у катастар искључиво под колосалним међународним притиском. Спровођење пресуде су амбасадори земаља Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Италија) и специјална известитељка Дора Бакојани поставили као ултимативни услов за пријем Косова у Савет Европе, о коме се не може преговарати. Како је аналитичар Аљен Мета тачно приметио, пренос земљишта била је цинична политичка погодба повезана са посетом специјалног изасланика САД Габријела Ескобара и покушајем Приштине да смањи међународни притисак у вези са другим питањима (на пример, забраном српског динара).

Овај случај непобитно доказује да правне гаранције за СПЦ на Косову не функционишу аутоматски кроз државне институције. Оне се остварују искључиво под снажним спољнополитичким диктатом. Без сталне међународне интервенције, косовски правосудни и административни систем ради искључиво на кршењу права Цркве.

Политичко понижавање и закључак

Отворени презир Приштине према правима Српске цркве достигао је врхунац када су власти почеле да користе слободу кретања архијереја као инструмент политичког понижавања и уцене.

Дана 13. маја 2024. године, без претходне најаве и објашњења правних разлога, косовске власти забраниле су улазак на територију региона Његовој Светости Патријарху српском Порфирију и седморици епископа СПЦ који су га пратили.

Патријарх се упутио у историјску резиденцију српских архијереја — Пећку патријаршију — како би извршио свечано отварање редовног заседања Светог архијерејског синода и Сабора. Возила вишег свештенства зауставила је полиција на административном прелазу Мердаре. Како је саопштио директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић, забрана је стигла само 13 минута пре очекиваног преласка границе, што указује на намерну намеру премијера Куртија да патријарха изложи вишесатном чекању и јавној увреди. Патријарх Порфирије, познат по својим миротворним апелима за суживот Срба и Албанаца, био је приморан да се врати у Београд и отвори Сабор у Храму Светог Саве на Врачару.

Овај инцидент без преседана изазвао је оштру међународну реакцију. Председавајући Делегације Европског парламента за односе са Србијом, Лукас Фурлас, упутио је оштро писмо руководству ЕУ (Урсули фон дер Лајен и Роберти Мецоли), називајући поступке Приштине „провокативним“ и директним кршењем основних европских вредности и бриселских споразума о слободи кретања. Епископи СПЦ у Северној Америци (посебно епископ Лонгин) упутили су званичан протест америчком сенатору Дику Дурбину, захтевајући да америчка администрација стане на пут верској дискриминацији од стране косовских власти.

Срби на Косову апеловали су за помоћ мимо самог објављивања овог или било ког другог чланка — они траже суштинску интервенцију. Недавни догађаји и балканска историја служе као упозорење околним државама Шенген зоне, Европској унији и другим западним владама и њиховим савезницима, да би игнорисање оправданог апела косовских Срба, заједно са именованим клирицима и званичницима, могло довести до понављања балканских ратова и погоршања постојећих околности у источној Европи. Штавише, православни свет треба да предњачи у спречавању још једне трагедије која се већ описује као гора од ситуације у Украјини.

Х. Дејвид Солс

Извори фото: orthochristian.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"