^{Да ли постоји много хришћанских цркава или је истинска Црква једна?} 

Свештеник Питер Џексон — некадашњи протестантски мисионар и преводилац више књига Светог писма на језик народа Коги у Колумбији, а у време овог интервјуа (1997) студент Богословије Свете Тројице — говори о свом путу ка Православљу. Интервју је за лист „Православна Рус" водио Р. Шолков.

Р. Шолков: Реците нам нешто о себи.

Свештеник Питер Џексон: Од рођења сам био евангелистички протестант. Моја породица је похађала баптистичке и презвитеријанске цркве, а моји родитељи су чврсто веровали у концепт „невидљиве Цркве", односно у уверење да на земљи никада није постојала једна Црква која би могла да се назове једином истинитом Црквом, која поседује пуноћу Истине. По њиховом схватању, било је довољно „веровати у Христа" и похађати ону цркву која је човеку „најпогоднија". Међутим, никада нисам могао да разумем зашто постоји толико различитих такозваних цркава, од којих свака тврди да своје учење заснива на Светом писму.

Када сам имао дванаест година, у нашу заједницу дошли су проповедници који су се бавили мисионарским радом у Колумбији и превођењем Светог писма за домородачке народе. Пошто су ме језици одувек занимали, тај рад ме је снажно привукао. Запрепастила ме је чињеница да у свету постоје хиљаде језика на које Свето писмо још није преведено. Почео сам да учим грчки и јеврејски, како бих се припремио за рад на превођењу Библије на такве језике, а на универзитету сам студирао лингвистику. Касније сам се придружио протестантској мисији за превођење Библије (Wycliffe Bible Translators), како бих стекао још темељније образовање за тај рад.

Док сам се обучавао у мисији Виклифових преводилаца Библије, упознао сам своју будућу супругу Стилијану. Данас имамо два сина, Николу и Венијамина. Стилијанини родитељи били су протестантски мисионари у Колумбији још од времена када је она имала пет година. Проповедали су Јеванђеље међу полудивљим племеном Коги. Веома су се обрадовали када смо им се супруга и ја придружили у том мисионарском раду. Они нису имали времена да се баве превођењем, па сам, по нашем доласку, почео да учим и шпански језик, који се говори у Колумбији, и језик народа Коги, како бих на њихов језик превео Нови завет и Књигу Постања. Поред тога, морао сам да осмислим и писмо за језик Коги, јер они до тада нису имали сопствени писани језик.

Како сте открили Православље?

— Као мисионар стекао сам велико искуство. Евангелисти непрестано понављају да сви исповедају једну исту веру, али свака деноминација има сопствени систем веровања. Тако сам у Колумбији видео да су мисионари пред римокатолицима показивали привидну благонаклоност, док су се иза њихових леђа међусобно мрзели. Свака деноминација поучавала је у складу са својим вероисповедним учењем, а истовремено су сви тврдили да сви протестанти, ипак, верују у исто. То ме је навело на дубоко размишљање: како можемо домородачким племенима проповедати једну веру, ако ће једна група постати баптисти, друга лутерани, а трећа пентекосталци? Открио сам да сваки преводилац Библије, хтео то или не, преводи текст у складу са богословским схватањима сопствене деноминације. При томе су говорили да ће то „помоћи Индијанцима да боље разумеју Библију". Али који је онда превод Библије исправан? Како уопште можемо проповедати саборност? Где је у свему томе Црква?

Док сам преводио Свето писмо са грчког језика, приметио сам да се његово значење разликује од енглеских и шпанских превода. Западно учење о предодређењу (калвинизам), које ме је одувек мучило, уопште није постојало у грчком тексту Светог писма. Међутим, енглески и шпански преводиоци су, свесно или несвесно, уносили ситне измене у значење текста како би му дали западно, па чак и калвинистичко тумачење. Такође сам увидео да ни друга главна протестантска учења не могу бити заснована на Светом писму. То се, на пример, односи на хилијазам или на учење о оправдању само вером, иако протестанти тврде да су и та учења утемељена на Библији.

Зато сам почео да проучавам историју Цркве, како бих открио одакле су та учења потекла и чему је заправо учила рана Црква. Протестанти, међутим, уче да је Бог, после апостола, као да је престао да делује током наредних четрнаест векова.

А како је Ваша супруга, која је одрасла у породици убеђених протестаната, прихватила пут којим сте почели да идете?

— Она ме је увек подржавала, чак ме је, могло би се рећи, и подстицала. Када смо се венчали, обећали смо једно другом да ћемо у сваком спорном питању које се појави заједно трагати за сагласношћу. Истина је једна, и зато смо о сваком питању разговарали све док не бисмо дошли до заједничког става. Оно са чим нисмо могли да се помиримо било је протестантско учење о Цркви. И Стилијана је одгајана у уверењу о „невидљивој Цркви", али је временом одбацила ту идеју. Била је чврсто уверена да истинска Црква мора негде да постоји. Управо ме је она подстакла да испитам има ли калвинистичко учење упориште у Светом писму. Када сам открио да искривљено учење о предодређењу постоји само на Западу, док источни Свети Оци уче о синергији, односно о сарадњи Божије и људске воље, супруга ме је упитала:

"А шта је онда са Грчком црквом? Можда се у њој налази Истина?"

Одговорио сам јој:

"Која грчка црква? Мислиш на Православну цркву?"

О Православљу нисам знао готово ништа. Одрастао сам у уверењу да је Православље једнако погубно као римокатолицизам, ако не и горе. Зато нисам показао никакво даље интересовање за ту могућност.

У међувремену смо се, међутим, све више приближавали Православљу. Када су нас позивали да проповедамо на различитим скуповима, ја сам говорио о посту и о учењу о синергији. Али то се људима није допадало. Трудио сам се да будем доследан протестант и да све што говорим заснивам искључиво на Светом писму. Ипак, људи су ми одговарали:

"Није важно што за своје речи можеш да наведеш библијске доказе; то једноставно није наше учење."

Било је очигледно да су протестанти, иако су одбацивали црквено Предање, створили сопствено предање. На крају смо схватили да више нисмо протестанти. Али нисмо били ни римокатолици. Ко смо онда били? Где је била наша вера?

Када смо се током одмора вратили у Америку, моја супруга је за десет центи купила половну књигу под насловом „Православна црква". Одмах сам је прочитао и доживео нешто што бих могао да упоредим са ударом грома. До тада ништа нисам знао о седам Васељенских сабора, нити о јересима које су се јављале током историје Цркве. Сада сам читао о обожењу, исихазму, Светом Григорију Палами и Преподобном Серафиму Саровском. Преда мном се отворио сасвим нови свет. Заправо, то није био нови свет, већ изворно и аутентично Предање — апостолска вера. Испоставило се да се Истина налази управо тамо где је нисмо очекивали, али где нас је све време чекала. Тада смо схватили да је Христос заиста саздао Своју Цркву, рекавши апостолу Петру: „на овоме камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16, 18). У то смо поверовали као у неоспорну истину, чак и онда када су се наши рођаци и пријатељи успротивили нашем избору и нашим уверењима.

_{Фото: прота Питер Џексон са својим сетрама по вери из Латинске Америке, извор: chicagodiocese.org}

Када сте постали православни?

— Тек по повратку у Колумбију донели смо одлуку да примимо Православље. Међутим, нисмо могли да пронађемо православну парохију. Постојала је само мала грчка заједница, али без свештеника. Тек годину дана касније упознали смо једног свештеника из Венецуеле, који је пристао да нас крсти. Месец дана након тога вратио се са једним епископом Васељенске патријаршије, који нас је позвао да се преселимо у Аргентину, где би ме припремио за свештеничку службу. Међутим, у то време новине су биле препуне извештаја о сусретима Васељенског патријарха са римским папом.

Шта сте тада знали о екуменизму и модернизму у „званичном Православљу"?

— Већ смо били читали о учешћу „званичних православних цркава" у Светском савету цркава, али су нас наши православни пријатељи у Америци — сви припадници тих „званичних" православних јурисдикција — уверавали да у томе нема никаквог лажног учења ни јереси и да православни, учествујући у раду Светског савета цркава, могу да просвећују инославне. Ипак, сусрет Васељенског патријарха са римским папом дубоко нас је узнемирио, као и вест да је Антиохијска патријаршија успоставила фактичко општење са монофизитима. Због тога сам написао писмо нашем епископу.

Његов одговор нас је запрепастио. Грубо нас је укорио што се усуђујемо да сумњамо у патријарха и написао да му је жао што су нас „обманули фанатици", мислећи при томе на истински православне. Међутим, ми тада нисмо познавали ниједног истински православног верника, нити смо икада раније чули за њих. Ми смо се једноставно противили екуменизму, јер он одбацује јединственост Светог Православља и самим тим противречи одлукама Васељенских сабора. Штавише, епископ нас је обавестио да Васељенски патријарх није желео да успостави општење само са монофизитима и римокатолицима, већ чак и са свим монотеистичким религијама. То више није било Православље! Сачувао сам то писмо како бих га једнога дана показао својим „православним" пријатељима екуменистима. Екуменизам-модернизам није само пролазна појава која ће ускоро ишчезнути. Он представља највећу опасност нашег времена.

Како сте дошли у додир са истински православним хришћанима и како је то утицало на Ваш живот?

— Већ сам био почео да пишем различитим православним јурисдикцијама, молећи их да нам помогну да оснујемо православну парохију у Колумбији. Убрзо након нашег крштења добили смо писма од епископа Илариона и оца Луке. Обојица су припадали Руској Заграничној Цркви (РЗЦ). И један и други примили су нас са истинском хришћанском љубављу, а истовремено су нам саветовали да темељније проучимо питање екуменизма. Владика Иларион није рекао ништа ружно о оном епископу из Васељенске патријаршије, већ је само нагласио да нас Свети Дух води правим путем. Када смо пажљиво проучили литературу Руске Заграничне Цркве и других истински православних јурисдикција, јасно смо увидели разлику између њихове духовности и лажне духовности „православних" модерниста. Тада смо донели одлуку да приступимо Руској Заграничној Цркви.

Сада студирате на Богословији Свете Тројице. Какви су Ваши планови за будућност?

— Иако православни храмови већ дуго постоје широм Латинске Америке, изненадило нас је што у Колумбији нема ниједног православног храма, иако тамо живе православни хришћани. С друге стране, многи наши пријатељи и познаници у Колумбији показују велико интересовање за Православље. То је римокатоличка земља, али су протестанти многе привукли себи. Верујем да већина римокатолика никада не би прешла у протестантизам да нису приметили како се њихова црква све више удаљава од Истине. Људи нам говоре да желе да пронађу ону изворну веру која је некада живела међу древним светитељима. Зато сматрамо да је Колумбија, као и читава Латинска Америка, велико поље жетве које чека своје посленике.

Шта бисте желели да поручите нашим читаоцима који нису православни?

— Жалости нас што се управо у време када се Православље поново рађа у Русији појављују многа лажна учења која загађују духовни живот руског народа. Бог је један, Црква је једна и Истина је једна. Саветовао бих читаоцима који нису православни да темељно проуче учење Православне Цркве. Ниједна друга црква нити вера не може за себе тврдити да је истинска Црква. Немојте се удаљавати од Православља зато што у њему видите људе слабе вере. Истина се не сме напустити због грехова појединих људи. Грешника има свуда, али истински светитељи налазе се једино у Православљу. Не бојте се да постављате питања и да тражите Истину. Тада ћете и ви моћи да кажете заједно са нама: „Видесмо Светлост истиниту; примисмо Духа небескога; нађосмо веру истиниту."

† † †

„Али ако вам и ми, или анђео с неба, проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, да буде анатема! Као што смо и раније рекли, тако и сада опет говорим: ако вам ко проповеда Јеванђеље друкчије него што примисте, да буде анатема." (Свети апостол Павле, Посланица Галатима 1, 8–9)

_{Фото: прота Питер Џексон са сабраћом клирицима и лаицима на теру по Латинској Америци, извор: archive.eadiocese.org}

Превео са руског Г. Спрукстс, према тексту објављеном у листу „Православна Рус", бр. 8 (1997), стр. 11–12, 14_.

Напомена редакције: Свештеник Питер Џексон данас је старешина храма Светих Теодора у Вилијамсвилу, недалеко од Бафала, у савезној држави Њујорк.

Извор: orthodoxinfo.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: прота Питер са својом протиницом Стилијаном, извор: eadiocese.org