За магазин Компас разговор водио Горан Митровић

Актуелна изложба у Галерији САНУ отвара врата дубоке прошлости, али и теме од суштинског јавног интереса. Са једним од твораца ове поставке разговарали смо о благу које је у Београд стигло из Хиландара, судбини несталих артефаката и приватном колекционарству, као и о државном откупу драгоцености на светским тржиштима и болном страдању нашег културног наслеђа

Обележавање 850 година од рођења Светог Саве нулта је тачка нашег овогодишњег културног календара, а велика изложба у Галерији Српске академије наука и уметности (САНУ) круна тог монументалног јубилеја. Кроз пет тематских целина, ова поставка у срцу Београда не осветљава само историјски и духовни лик првог српског архиепископа, већ доноси и непроцењиво благо из ризнице манастира Хиландар које домаћа публика ретко има прилику да види уживо.

У разговору са једним од коаутора ове изложбе, историчаром уметности и редовним професором Филозофског факултета у Београду, др Игором Борозаном, деконструишемо како се визуелни култ Светог Саве трансформисао кроз епохе, од византијског кода до модерног реализма, али и како је уметност чувала српски национални идентитет и онда када државе није било.

Од судбине скривених приватних колекција и државног откупа уметнина на светским аукцијама, па све до културне дипломатије и ожиљака историје, Борозан, који је и дописни члан САНУ, нуди дубок и рационалан поглед на трајање нашег културног бића кроз осам и по векова.

Годишњица рођења Светог Саве није само историјски јубилеј, већ и тренутак дубоког преиспитивања нашег културног идентитета, а изложба чији сте коаутор долази као круна тог јубилеја. Са каквом визијом сте приступили овом пројекту и како се уопште рађа концепт за изложбу која у себи носи тежину осам и по векова нашег духовног и уметничког бића?

– Овде је заиста реч о једном суштинском идентитетском питању које, као и сваки идентитет, у принципу није фиксирано, већ се мења од времена до времена. Аутори ове поставке, коју поред мене потписују и епископ Тихон Моравички и доцент Миљана Матић, те кустос изложбе Жаклина Марковић, као и руководиоци читавог пројекта, управници Галерије САНУ академик Душан Оташевић и Музеја СПЦ јереј Владимир Радовановић, настојали смо да одговоримо на тај изазов. До идеје o сарадњи Галеријe САНУ и саме Академије као кровне научне и културне установе нашег народа и Музеја СПЦ дошло је пре неколико година, како би се у складу са великим јубилејем обележило 850 година од рођења Светог Саве. Самим тим, планирање је било темељно и вишегодишње.

Настојало се да кроз ову изложбу заправо покушамо да приближимо лик и дело Светог Саве савременом посматрачу, а поготово млађим људима. Он је историјски удаљен 850 година од нас, али је кроз црквени живот и црквено предање, као и кроз секуларну традицију и просветни, школски и образовни систем, свесприсутан у нашим животима. Ипак, чинило нам се да бисмо услед те општости закључака о Светом Сави требало да дамо и неки савремени одговор на питање како се његов лик мењао кроз време и ко је заправо био он у историјској парадигми. Потребно је истаћи да изложбу прати и каталог који садржи текстове угледних научника, попут епископа Тихона Моравичког, академика Драгана Војводића, професора Ђорђа Бубала, доцента Миљане Матић и мој. Уредник публикације је Миљана Матић, док је дизајн каталога осмислио Александар Радосављевић.

Поставка је подељена у пет тематских целина. Шта је био највећи изазов у покушају да се 850 година једне тако значајне личности сажме у један простор као што је Галерија САНУ?

– То је заиста био велики изазов, јер Галерија САНУ, као и сваки други изложбени простор, има своје и мане и предности. Она је несумњиво најлепши изложбени простор који имамо у нашој престоници, али опет га треба осмислити. Аутор изложбе мора смишљено некако да га разуме, да уђе у његову просторност и да онда, у замишљеној пројекцији онога што треба добити од изложбених предмета, конципира поставку уколико је то изводљиво, а то је изведено у складу са идејама аутора дизајна изложбе Ђорђа Мандрапе. То уопште није лак посао. Ми као аутори смо се озбиљно мучили са тим, између осталог и због тога што овде није у питању само лик Светог Саве. Изложба у фокусу, наравно, има његов лик и дело, али представља и историјске околности које су се одигравале у његовом времену, као и у потоњим вековима. Она заправо посредно указује и на преображаје и трансформације ликовних поетика српске уметности у трајању од тих 850 година. Тако да смо имали двоструки проблем, који је за нас био тежак, али и изузетно пријатан, јер је велика част бавити се ликом и делом Светог Саве. Изазов је био како све то уклопити, а да изложба задржи јасан фокус, једну праву нит која води од историјског лика и времена Светог Саве до потоњих рецепција његовог лика. Свака генерација и свака епоха је у будућим вековима након његовог упокојења видела Светог Саву у складу са својим друштвеним, идеолошким, политичким, естетским и идејним оквирима времена.

Тако се он, иако статичан као историјска фигура и чврст као историјски лик, истовремено доживљавао као вечно млад и вечно променљив. Постао је рефлексија наших осећања, нашег виђења прошлости и зато је увек негде актуелно савремен. Оно што је било најфасцинантније радећи на овој изложби јесте спознаја да је свих 850 година нашег постојања нераскидиво везано за њега и да нас његов лик и дело константно прате. Зато је ово изложба о Светом Сави, али уједно и изложба о нама у трајању од осам и по векова.

Изложба о Светом Сави се одржава под окриљем САНУ. Колико је за Академију важно да кроз овакве капиталне пројекте отвори своја врата најширој публици и покаже да није „отуђени клуб елитиста“, већ чувар идентитета српског народа?

– Иако у одређеним круговима јавности постоји перцепција о САНУ као о елитистичкој установи, не можемо се са тим сложити. У Академији се током сваке године под окриљем њених одељења одвија велики број научних скупова, конференција и свечаних академија, а њени архив и библиотека су отворени за научну и стручну јавност, док је од великог значаја и рад Аудиовизуелног архива САНУ. Уосталом, ја сам своје најлепше студентске дане провео истражујући управо у библиотеци САНУ. Ипак, највидљивију улогу унутар Академије има њена Галерија, која деценијама привлачи рекордан број посетилаца. Кроз сталне изложбене активности, она испуњава базичну улогу модерних научних и културних установа, а то је деловање у име општег јавног добра. Од епохе просветитељства и утемељења наших најстаријих институција, САНУ има обавезу служења свом народу, кроз просвећивање и подизање нивоа науке, морала и укуса. Галерија САНУ, као и Галерија науке и технике су у том контексту највидљивије споне са публиком. Ако томе додамо и чињеницу да је улаз у галерије САНУ бесплатан, што је готово раритет у Европи где се најчешће улазнице за сличне догађаје скупо наплаћују, јасно је да она делује еманципаторски и цивилизаторски.

Поставка доноси драгоцености из Хиландара, попут игуманског штапа, Карејског типика и чувених икона. Када стојите пред предметима који имају толику духовну, али и материјалну историјску тежину, шта вас као историчара уметности највише фасцинира?

– Будући да је тежиште мог научног интересовања период 19. и 20. века, предмети уметничког и култног карактера из средњег века на први поглед нису примарни предмет мог ужег проучавања.

Међутим, као историчар уметности, али и као поштовалац нашег древног наслеђа, пред тим експонатима осећам нешто сасвим посебно. Верујем да већина посетилаца дели то јединствено осећање када се нађе испред њих, јер они просто зраче оном невидљивом силом, ауром духовног, али и историјског трајања једног великог византијског света и његове уметности која је нестала, али је наставила да живи кроз ове предмете. Поред изузетне уметничке вредности, они носе и огромну историјску тежину. По предању, рецимо, Стефан Немања је преминуо управо испред мозаичне иконе Богородице Одигитрије која је овде изложена. Ту се јасно осећа посебност ауре средњовековних предмета и њихова примарно култна намена. Ово није обична уметничка изложба какве најчешће радимо, где се дивимо делима која од епохе просветитељства и романтизма и Канта имају аутономију посматрања и зависе од субјекције нашег просуђивања. Овде се враћамо у прошлост пре ренесансе и стварања модерног уметничког канона, у време када су религиозни предмети били превасходно у функцији култа, док је лепота извирала из њих, а није долазила као узвишени додатак. Та древност Свете Горе пребацила се у Београд и то је заиста невероватно искуство. Ми који смо учествовали у пројекту имали смо привилегију да то осетимо и током самог распакивања експоната. За мене, упркос досадашњем искуству са великим уметничким изложбама, то је био необичан и огроман доживљај.

Култ Светог Саве међу Србима је опстајао и трансформисао се под Османлијама, током Велике сеобе, па све до обнове модерне државе. Како се кроз те епохе мењао начин на који смо визуелно представљали утемељитеља наше духовности и просветитељства?

– Лик Светог Саве се константно мењао и прилагођавао историјским околностима. До Велике сеобе 1690. године, Срби су углавном живели на својим древним територијама и баштинили ликовни израз проистекао из византијске цивилизације. То је био вредносни и културни свет који је наука дефинисала као „византијски комонвелт“. Наше искуство било је обележено симбиозом српског и византијског средњовековног стила, са извесним каснијим прерадама. Одличан пример за то је сјајна икона са житијем Светог Саве и Светог Симеона, рад зографа Јована из манастира Морача из средине 17. века, чија је реплика изложена у САНУ, а која приказује преображај позновизантијског стила са благим прожимањем барока. Међутим, до радикалнијих преображаја долази тек након 1690. године, када се кроз Велику сеобу српски народ и црква сусрећу са потпуно другачијим цивилизацијским кодом, најпре са барокном поетиком, затим са просветитељским утицајима, па све до деветнаестог и првих деценија двадесетог века. Ликовна поетика се мењала у складу са актуелним европским стремљењима која су прожимала наше културно тло, будући да су се наши уметници махом школовали у западним центрима. Тако добијамо представе Светог Саве у духу академског и идеалистичког реализма, или пак назаренске ликовне слике. То иде све до протосимболистичких решења Ђорђа Крстића и надасве познатих дела академског реализма Паје Јовановића и Уроша Предића, која одговарају концепту који у науци називамо „религиозна слика као историјска истина“. У свим тим формалним трансформацијама, условљеним естетиком епохе која није заобишла српски народ након његовог умрежавања у европски културни систем, лик Светог Саве је остао непромењен у једном: увек је био духовна, морална и идентитетска кота, главно сидро и ослонац.

Често заборављамо да визуелна уметност кроз историју није била само естетски украс, већ и најмоћнији медиј тог времена. Како је визуелни култ Светог Саве обликовао национални идентитет Срба у тренуцима када нисмо имали сопствену државу?

– То је изузетно важно питање на које се одговор чини логичним, али крије један дубоки историјски парадокс. Уметност, уз писану и изговорену реч, јесте најмоћније средство у очувању идентитета једне националне заједнице. Управо је уметност одржала култ Светог Саве живим у најтежим временима.

Као што знамо, његове свете мошти су спаљене, чиме је он остао без свог материјалног тела. У хришћанској традицији, тело и мошти светитеља су основни предуслов за установљење и ширење култа. Међутим, овде се дешава чудесан преокрет. У тренутку када тело физички нестаје и дезинтегрише се, оно бива мултиплицирано кроз огроман број ликовних представа. Тај драматичан чин уништења заправо је поспешио продукцију његовог лика. Када Срби током Велике сеобе прелазе у Јужну Угарску, они не носе његове мошти, али са собом носе његове слике и живо сећање на њега. То сећање се онда масовно умножавало кроз уметност, која је преузела улогу главног чувара свести о Светом Сави. Кроз визуелне медије он је не само преживео, већ је обезбедио стално присуство у народу, што се касније крунисало и уобличавањем монументалног храма Светог Саве као врхунског архитектонског и уметничког дела. Можемо рећи да смо по оваквом општенационалном развоју култа након уништења светитељевог тела заиста редак, па и јединствен случај у историји.

Како у ери дигитализације и брзих информација можемо да комуницирамо традицију млађим генерацијама, а да она не делује анахроно или архаично? Да ли ова изложба, кроз мултимедијалне садржаје, успева да премости тај јаз?

– Када радите изложбу, основна поента је да не стварате херметички затворена дела, већ да успоставите живу комуникацију са потенцијалним реципијентима. Никада не можете унапред и до краја знати каква ће бити реакција публике, али свака изложба мора бити сведок свог времена. Зато је наша намера била да пронађемо праву меру. Нисмо желели да направимо конзервативну поставку која би за савременог, а нарочито младог посматрача, деловала замрзнуто у прошлости. С друге стране, требало је задржати баланс и не отићи у другу крајност – створити потпуно дигиталну варијацију на тему Савиног живота и дела. Тиме би се изгубило оно што је најважније, а то је аура самог уметничког дела која мора да остане у основи сваке музејске поставке. Трудили смо се, дакле, да помиримо та два света, а публика ће пресудити колико смо успели. Имали смо на уму млађе генерације које су вичне дигиталним технологијама, па тако имамо и холограм поред којег посетиоци могу да се фотографишу са Светим Савом. Морате задржати традиционални концепт уметничког дела и историјског контекста, а затим га осавременити и приближити младима.

Свети Сава је парадокс наше историје: он је међу најстаријима од нас, а кроз наша непрестана виђења и интерпретације, он се стално подмлађује и остаје вечно присутан.

Свети Сава се данас често користи у политичком, просветном и свакодневном дискурсу, понекад и на површан начин. Колико је наша данашња перцепција њега блиска историјској истини, а колико је производ раније утврђених представа?

– Данас смо, кроз дигиталне мреже и телефоне, сви на неки начин постали јавне личности, а у јавном простору свако од нас у историју уписује своја тренутна осећања, често са жељом да мења садашњост и пројектује будућност. Свети Сава је нулта тачка наше историје, најпознатије име у нашој традицији, култури и колективном памћењу. Самим тим, он је по природи ствари најизложенији различитим тумачењима. Она су углавном позитивна, али сведоци смо и оних других. Зато лик Светог Саве није статичан, свака генерација и сваки појединац га види на сопствени начин. Ми смо се на овој изложби чврсто држали критичко-научних утемељења историјских наука и историје уметности. Тежили смо замишљеном научном идеалу да понудимо што конкретнији и веродостојнији историјски лик Светог Саве, очишћен од различитих идеолошких, митолошких, надисторијских, дневнополитичких или ангажованих наратива и уплива. Верујем да смо успели да понудимо један рационалан, историјски приступ, у оној мери у којој човек може да остане потпуно рационалан када се бави тако грандиозним фигурама наше прошлости.

Како оцењујете тренутни однос нашег друштва према културном наслеђу? Да ли га се сетимо само у јубиларним годинама, попут ове, или постоји континуитет у свести о његовом очувању?

– То је веома комплексно питање на које је тешко дати јединствен одговор. Ми смо народ са изузетно великом традицијом, дубоком духовношћу, културом и уметношћу. Међутим, у данашњим реалним оквирима, ми смо сразмерно мањи народ на европској мапи, а историјски дисконтинуитети и сталне друштвене промене кроз које смо пролазили не олакшавају задатак да се традиција и јубилеји одржавају увек са истом пажњом и на највишем нивоу. Ипак, чини ми се да упркос свим манама и недостацима успевамо да у великој мери очувамо историјску свест и сећање, управо кроз достојно обележавање великих годишњица и прослава у оквирима онога што нам је као средини дато. Можемо у целини бити задовољни радом научника, културних радника и музејских установа. Ти људи често раде у крајње неповољним околностима, али и даље обављају изузетно ваљан посао. Увек, наравно, може и мора бити боље, али дуг према нашим великанима из културе, науке и просвете враћамо у мери која нам дозвољава да будемо генерално задовољни.

Сведоци смо да Министарство културе последњих година активно откупљује вредна дела српских аутора и историјске предмете на светским аукцијама. Како гледате на овај тренд „повратка националног блага“ кући?

– Као историчар уметности, морам бити дубоко задовољан када се било које вредно дело нађе у нашим музејским установама, јер је то у природи мог посла и то је увек велика ствар. Када говоримо о самој стратегији, ствар је прилично јасна: ако бирамо између тога да се неко капитално дело налази у иностранству у приватним рукама и потпуно недоступно јавности, или да се врати у земљу и учини доступним за проучавање, истраживање и естетско уживање публике, неминовно се намеће закључак да је овај поступак више него добар. Поента уметности и јесте у томе да буде јавна и доступна. Уметност је по својој природи национална, али чим носи високу вредност, она аутоматски постаје и универзална категорија. Наравно, увек остаје потреба за пажљивим и планирањем од стране стручних комисија и експерата који треба да процене шта је од примарног значаја за који музеј и шта нам је стратегијски најпотребније. Посматрано са кровне позиције, можемо бити изузетно задовољни када се дело за које нисмо знали, или смо мислили да је неповратно изгубљено, поново нађе у нашим музејима.

Где је данас граница између приватног колекционарства и јавног интереса када је у питању културна баштина једног народа?

– Овде ћу се позвати на речи једне моје уважене колегинице која је једном приметила да „свако уметничко дело на крају заврши у музеју“. То је углавном историјска истина. Породице и приватне колекције по природи ствари настају и нестају. У једном тренутку су финансијски моћне, али већ друга или трећа генерација неретко распродаје те уметнине и оне поново мењају власнике док не дођу до јавних збирки. Зато не смемо занемарити нити пропустити да похвалимо приватни сектор и домаће колекционаре.

Кроз своје аквизиције и куповине, које не морају увек бити мотивисане чистом филантропијом, и често нису, они ипак успевају да сачувају благо од потпуног нестајања. До тренутка док та дела не пређу у музеје, много је боље да она постоје у јавном простору и макар у приватној сфери, него да им се заметне сваки траг.

Које је то капитално дело српске уметности које се налази у иностранству, о којем маштате да се једног дана врати у Србију?

– Дело за које постоје озбиљне индиције да је ван земље, а које сам лично имао прилику да видим пре неколико деценија, јесте монументална слика „Васкрсење Лазарево“ Уроша Предића. То је можда једно од најлепших Предићевих дела које сам икада видео уживо. Он га је насликао као крсну славу за Воју Маринковића, вишеструког министра, председника владе и једну од најутицајнијих политичких личности у међуратној Србији и Југославији. Слика је монументалних димензија и поседује фасцинантан, необичан колорит. Њена мања верзија била је изложена пре неколико година у Галерији Матице српске и у Галерији САНУ током велике ретроспективне изложбе о Предићу. Али ова велика, примарна верзија је нешто чега се сећам са посебном сетом. Како време пролази, у мојој меморији она делује све лепша и важнија. Постоје дискретне индиције да се налази код једног приватног власника у Европи, те у мени живи дубока нада да ће се та слика једног дана појавити у јавности и постати део нашег музејског фонда.

Пуно нашег културног блага је и даље ван домашаја јавности, у приватним колекцијама или архивима широм света. Постоји ли неко дело или историјски артефакт за који се у круговима историчара уметности зна да постоји, али му се изгубио траг, а који би за нашу културу био раван проналаску “Светог грала”?

– Ако говоримо у пренесеном значењу, прави српски „Свети грал“ је тешко именовати као један јединствен предмет. Због наше бурне прошлости, ратова, разарања и великих сеоба, свесни смо да су неповратно нестали бројни предмети из средњег века, пре свега они из домена примењене уметности о којима данас знамо изузетно мало. Међутим, када говоримо о периоду 19. и 20. века постоји још неколико капиталних дела за којима лично веома жалим. Прво је изузетно сложен и комплексан портрет краља Петра који је урадио Ђорђе Крстић, а за који из сачуваних описа верујемо да је био савршено изведен. Друго је макета коњаничког споменика краљу Милану Обреновићу, рад чувеног Антоана Мерсијеа, једног од највећих француских вајара 19. века. Та макета је стигла у Београд и споменик је требало да буде подигнут на Калемегдану. Да је реализован, то би био најмонументалнији коњанички споменик у нашој средини. Нажалост, након Мајског преврата 1903. године, макети се губи сваки траг и ми не знамо да ли она и данас негде постоји. Такође бих издвојио и један скупоцени артефакт о којем управо пишем научни рад. Реч је о репрезентативном поклону који је кнез Милан добио од београдске општине поводом свог пунолетства 1872. године. Овај предмет је израђен у угледним минхенским радионицама према идејном решењу водећег уметника тог доба Стеве Тодоровића. Визуелни извори и сачуване скице сведоче да је то био раскошан артефакт, дубоко прожет националном и династичком идеологијом. С обзиром на то да није био малих димензија, претпостављамо да није уништен и надамо се да се налази у некој приватној колекцији у земљи или иностранству.

Познато је да се једно од најважнијих сведочанстава наше писмености и уметности, 166. страница Мирослављевог јеванђеља, и даље налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Да ли верујете да ће се та страница икада трајно вратити тамо где припада или је њена судбина да остане сведок наших историјских лутања?

– То је питање на које немам једноставан одговор и ставови се разликују од стручњака до стручњака. Када говоримо о културном наслеђу, морамо направити јасну дистинкцију. Ако се неки наш вредан артефакт налази у иностранству у приватним рукама, потпуно сакривен од очију јавности, ту нема никакве дилеме и потребно је учинити све да се он врати у Србију. Међутим, ако су предмети попут те чувене 166. странице Мирослављевог јеванђеља јавно изложени и доступни у великим светским музејима и библиотекама, поставља се легитимно питање: да ли је апсолутно све потребно вратити у земљу и затворити у национални трезор? Присуство наших врхунских културних домета у глобалним центрима има огромну улогу у нечему што се зове културна дипломатија и културна пропаганда. Све велике нације то раде. То је најбољи начин да се свет упозна са нашом писменошћу, уметношћу и духовношћу. Повукао бих паралелу са Италијом. Да ли је за промоцију њихове културе боље што се култна „Мона Лиза“ налази у париском Лувру пред милионима посетилаца, или би њена рецепција била мања да је остала у неком малом италијанском месту? Са тог становишта, сматрам да предмети који се налазе у водећим светским институцијама заправо врше трајну и непроцењиву мисију промоције српске културе на глобалној сцени.

Често жалимо за стварима које су у иностранству, али шта је са оним што је уништено овде? Када помислите на случај Народне библиотеке страдале у бомбардовању 1941. године или паљења манастира кроз историју, за којим визуелним или писаним спомеником који је неповратно изгубљен највише жалите?

– Нажалост, историја људске цивилизације није само историја стварања, већ и историја рушења и растакања. Када су у питању уметнички предмети, по природи ствари увек највише страдају они који су највидљивији, а то су јавни споменици. Они директно репрезентују идентитет једне заједнице, града или државе, и зато су у временима идеолошких и ратних преврата први на удару. У том контексту, као парадигму свесног уништења, издвојио бих Карађорђев споменик који се некада налазио на Калемегдану, на месту данашњег Споменика захвалности Француској. То је било комплексно дело вајара и сликара Пашка Вучетића. Тај споменик је само један од мноштва примера ако помислимо на огроман број споменика посвећених краљу Петру и краљу Александру Карађорђевићу који су систематски уништени широм Србије и Југославије након 1945. године. Иако су неки од њих у новије време реплицирани или обновљени, наша споменичка култура новијег периода претрпела је стравичне, ненадокнадиве губитке. Међу њима су била врхунска остварења најбољих српских и југословенских вајара тог времена, попут Радете Станковића, Лојза Долинара, Франа Кршинића, Рудолфа Валдеца и многих других. Губитак тих изворних споменика остаје мој трајни професионални и лични жал.

Разговор водио: Горан Митровић

Извор: srpskikompas.rs

Насловна фото: проф. др Игор Борозан на конференцији за медије поводом изложбе "Свети Сава", фрагмент изворне фото са: spc.rs