Први део

           Као изузетно образован човјек и одличан бесједник, еп. Николај је остављао снажан утисак приликом разних црквених и националних свечаности. На Видовдан 1932, на Кајмакчалану, одржао је бесједу у славу жртава палих за отаџбину и нацију у присуству „националних синова и старих ратника”.¹ Свједок бројних бесједа еп. Николаја, прота Радослав Петковић нарочито је издвојио ову бесједу: „Говорио је сат и по, а сав народ који га је слушао плакао је као мало дете, јецао, ридао. Плакали су и Французи који нису добро знали наш језик, сем нешто научених речи у заједничкој борби. Владичине речи су одјекивале као јерихонска труба и ехо њихов је постепено јењавао тек од Влашких колиба па негде до самог ʼЈелакаʼ, да би као дим ишчезао чак тамо негде изнад Црне Реке.”² Епископ је учествовао и у прослави стогодишњице скопске Саборне цркве Св. Богородице, 3. и 4. децембра 1935. године. Прослава, какву „Скопље од Душанова времена не памти” обухватала је бројне приредбе, а еп. Николај је бесједио увече 3. децембра, након бдења. Од црквених лица били су присутни патријарх Варнава (Росић) и шест епископа.³ Хришћанско дело је оцијенило да је овај „изванредно важан и мушки говор Преосвећеног Николаја” представљао „право откривење” за многе, а нарочито за велики дио мјесне интелигенције која је први пут слушала славног бесједника. Писало је да је епископ убиједио многе припаднике интелигенције како „наша црква није анахронизам већ жива духовно морална сила првога реда”, савладавши у њима тако „ранији индиферентизам”.⁴ У опширној споменици штампаној поводом прославе јубилеја, нашла се друга епископова бесједа, под насловом „О слави слушкиње Господње”.⁵ Прота Радослав Петковић је записао да, када би епископ Николај служио у сједишту епархије, у Битољу, црква би била препуна, а својом појавом и нарочито бесједничким даром и ту је привлачио многе интелектуалце који прије њега нису долазили у цркву или су долазили веома ријетко. Убједљивост и садржајност својих бесједа епископ је постизао тако што их је претходно писао и учио напамет. Слушаоци су увиђали разлику у случајевима када се претходно није припремао да бесједи.⁶ У неким приликама еп. Николај је критиковао највише црквене и државне власти. Милан Јовановић Стоимировић је описао једну мучну ситуацију која се збила маја 1934, на вечери у скопској митрополији, након оштре бесједе еп. Николаја у цркви Св. Богородице у којој је критички алудирао на краља и патријарха. Према оцјени Јовановића Стоимировића, однос између еп. Николаја и патријарха Варнаве није био добар. Патријарх није трпио еп. Николаја, свјестан да је ипак он први човјек Српске цркве: „Али он није могао са њим да се носи у интелектуалним висинама којима је кружио охридски орао, него га је пресретао и мучки нападао одоздо.”⁷

           Епископ Николај је узео активно учешће у разговорима и приближавању између Српске цркве и Бугарске цркве након што је, усљед ратних сукоба у Првом свјетском рату, дошло до дужег прекида односа међу њима. Послије рата представници двију цркава су се сусрета ли на конференцијама Свјетског савеза за међународно пријатељство помоћу цркава који је окупљао представнике 48 нација, махом протестантских и православних. Први споразум између двије цркве постигнут је 1920, а југословенска делегација (југословенски Национални савјет поменутог Савеза) посјетила је 1934. Софију. Поред еп. Николаја и свештеника Ахила Карадинчевића из Охрида, делегацију су чинили епископ бачки др Иринеј (Ћирић), народни посланик др Војислав Јанић и протојереј Миливоје Петровић. Након заједничког богослужења у манастиру Св. Јована Рилског донесена је Рилска резолуција, која је требало да буде „не само база за црквено приближавање и дефинитивно измирење, него и база за регулисање, готово, свих политичких односа између Југославије и Бугарске”. Бугарски Национални савјет узвратио је посјету 5. септембра 1936. и био примљен од највишег црквеног и државног врха Југославије. Посјета је укључивала и Битољ, а завршена је 12–14. септембра у Охриду, у манастиру Св. Наума, гдје је донесена нова, Охридска резолуција. Документ се завршавао позивом: „Срби и Бугари су једнокрвна и једноверна браћа. У прошлости вековима су живели као рођена браћа. Тако треба да буде и у будућности. Они морају створити вечан савез љубави и братства. Рушиоци ове братске љубави у прошлости увек су рђаво пролазили и губили. Зато обадве сестринске православне Цркве, српска и бугарска, не треба никада да благосиљају братоубиствену борбу међу браћом”.⁸ Рилски и охридски састанак су били међу најважнијим у погледу црквеног, али и политичког приближавања двију цркава и двију земаља у том периоду.⁹ Октобра 1936. еп. Николај је добио одликовање од њемачке владе. Након свечаности освећења њемачког војничког гробља у Битољу, 25. октобра 1936, њемачки посланик у Југославији Виктор фон Херен предао је одликовања своје владе за неколико најзаслужнијих људи за извршени посао. Највише одликовање, орден Црвеног крста првог реда, добили су еп. Николај и генерал Ђорђе Аранђеловић.¹⁰ Земљиште за гробље је дала општинска власт. Са православне стране обред је вршио викарни епископ Јеротеј уз асистенцију битољског свештенства, а свој обред су вршили и римокатолици, евангелисти и муслимани.¹¹ Упадљиво је да је једини представник високог клира СПЦ био умировљени епископ Јеротеј (Гавриловић), док еп. Николај није присуствовао чину. Није познато да ли је и када еп. Николај преузео одликовање, али постоје свједочанства о томе да се оно касније налазило уз њега.¹² 

_{Фото: откривање чесме у дворишту Богословије у Битољу 1935. године, извор: wikimedia.org}

           За Охридско-битољску епархију у вријеме еп. Николаја од значаја је била патријархова посјета Македонији, новембра 1936. Након посјете Прилепу патријарх је стигао у Битољ, гдје му је „од стране грађанства, ученика разних школа и претставника власти и војске приређен нарочито свечан дочек”. Дочеку је присуствовао и еп. Николај. Цијела варош, као и главна Улица краља Петра, биле су украшене државним заставама, а грађанство је образовало шпалир, заједно са ученицима свих школа и члановима Сокола, Удружења четника, Јадранске страже, скаута и првих српских регрута из „Јужне Србије”. Еп. Николај је бесједио након кратког благодарења у Саборној цркви Светог Димитрија. Патријарх је 7. новембра освештао споменик, у облику великог руског крста, Александру Аркадијевичу Ростковском, руском конзулу убијеном од Турака 1903. у Битољу. Еп. Николај је том приликом говорио о значају битака које су вођене око Битоља у борби за ослобођење и уједињење, као и о доброчинствима Руса према Србима, али и Бугарима и Грцима у новијој историји. Чину су присуствовали и чланови битољске руске колоније, а говор је одржао и Василиј Николајевич Штрандман, бивши посланик царске Русије у Београду и тадашњи делегат за заштиту интереса руских емиграната у Југославији. Одржан је и помен на српском војничком гробљу. Трећи дан посјете, на Митровдан, патријарх је служио у Саборној цркви Св. Димитрија. Саслуживали су епископи Николај и Јеротеј, 22 свештеника и четири ђакона, а одговарао хор богослова и битољског пјевачког друштва „Кајмакчалан”. Служби је присуствовало преко 10.000 Битољчана. Патријарх је извршио освећење нове звонаре на цркви, па потом и спомен-чесме коју је подигла битољска Богословија у спомен на 700 година од смрти Светога Саве. Са еп. Николајем, патријарх је посјетио манастире Св. Христифорово и Буково, њемачко и француско војничко гробље, сиротиште „Богдај” и битољску руску цркву.¹³ 

           Лични живот и однос са народом еп. Николаја можемо рекон струисати и на основу неких мемоарских запажања. Милан Јовановић Стоимировић је написао да је еп. Николај живио „просто и скоро сиротињски”: „На ногама је обично имао неке америчке војничке цокуле и ретко када удобнију обућу, објашњавајући то тиме што се често вере по беспутним селима своје епархије. Његова мантија је била вунена и проста, а на глави је увек имао панакамилавку, чији је вео неретко био овештао и јако избледео од сунца, јер он није ишао без њега, нити је икад ставио на главу шешир. Он сам, то јест његово и онако црно лице и црне руке били су још црњи од сунца. Радо је држао у руци неке обичне црне бројанице или струк босиљка...” Епископова кухиња је била веома оскудна у калоријама јер је строго држао све постове и посне дане: „Само један човек челична здравља је могао да се излаже толиким физичким и умним напорима уз толика лишавања хране...”¹⁴ За овог посматрача еп. Николај је живио „строгим калуђерским” и „равноапостолским” животом.¹⁵ Епископа је народ Македоније јако цијенио: „Свештеници су пред њим метанисали свугде и на свакоме месту, у чаршији, као и на друму. Он их је подизао и љубио. И што је најглавније, нико те људе на то није приморавао, нити је то од њих уопште захтевано [...] Јер он је сироте свештенике обдаривао новцем или неким другим поклоном, а никад није ни помислио да нешто наплати за канонску визитацију [...]. Народ му је уопште прилазио са врло великим поверењем и није се устручавао да му се жали на своје кметове, жандарме, шумаре, начелнике и друге власти, а Николај је то примао к знању и срцу, проверавао и после интервенисао. Зато је и био популаран у Охриду. Када би пешице прошао чаршијом, занатлије би остављале алат и муштерије, да му притрче и пољубе руку.”¹⁶ Међу бројним гостима, домаћим и страним, који су посјећивали еп. Николаја, било је и мноштво богомољаца из сјеверне Србије и Војводине. Јовановић Стоимировић је између Велеса и Битоља сусрео једног старијег човјека који је ишао пјешке из Славоније „на поклонство владици Николају” у Охрид. Једном приликом, на васкршњој служби, у цркви Св. Софије у Охриду епископ је бесједио на грчком, њемачком, француском, енглеском и српском језику и на „македонском нарјечју”, видјевши да су у цркви присутни припадници различитих народа.¹⁷ 

           Утиске проистекле из контаката са еп. Николајем записао је архимандрит Кипријан (Керн), истакнути теолог, припадник руске емиграци је. Боравећи у Јерусалиму, архим. Кипријан је радио на припреми поклоничког путовања групе Срба, на челу са еп. Николајем, априла 1930. године.¹⁸ Дневничке биљешке садрже неколико више него позитивних осврта на личност еп. Николаја током служби, проповиједања и сусрета са представницима других цркава и са поклоницима. Тако, стојећи у олтару, „његова личност потпуно овладава и испуњава све”. На Велики четвртак, епископ је говорио о мисији православних Словена у свијету. „Говорио је једноставно, како једино он умије. Увјерљиво у својој неизвјештаченој једноставности.”¹⁹ Управо је поменути ангажман и контакт са еп. Николајем утицао на то да се архим. Кипријан врати у Југославију, гдје је у периоду 1931–1936. наставио да предаје у битољској Богословији.²⁰ Веома занимљив опис личности еп. Николаја оставила је енглеска књижевница, но винарка и путописац Сисили Изабел Ферфилд, познатија под псеудони мом Ребека Вест. Она је у путописној књизи Црно јагње и сиви соко описала сусрете са епископом током 1936. и 1937. године. Сусрет у Охриду нa Bacкрс 1937. оставио је подједнако снажан утисак на Енглескињу као и први, претходне године. Записала је да је епископ био „најизузетније људско биће које сам икада срела”. Доживјела га је као „врхунског мага”, који је „владао средствима чињења магије, у својој великој личној љепоти, лавовске врсте, и у громогласном жуборењу свога гласа” којим је могао да „говори боговима, људима и звијерима”.²¹ Драгољуб Јовановић, политичар који није имао добро мишљење о еп. Николају, о његовом македонском периоду је написао: „Од свих Срба који су нешто покушали на југу, он је једини нешто досегао: свима другима је у рукама остала само пена, од 1912. до 1941. То што је он добио није било много ни трајно, али други нису добили ни толико. Све што су зграбили, измицало се као песак или вода.”²² 

           Свештенство СПЦ на југу било је у политичком смислу више опозиционо настројено. На то је утицао и већи број егзархијских свештеника који су се нашли у СПЦ након Првог свјетског рата. На децембарским изборима 1938. битољски свештеници су јавно агитовали против владајуће Југословенске радикалне заједнице, док је више од 40 свештеника у Вардарској бановини било на опозиционим листама. И сам еп. Николај је јавно заузимао политичке ставове, посебно у вријеме конкордатске кризе 1937. године.²³ Нова југословенска држава настојала је да уклони свештенство које је раније припадало Бугарској егзархији, црквеној организацији проглашеној одлуком османске власти 1870. године. Ова организација је ширила бугарску свијест на цијелом свом подручју, укључујући и простор Македоније и борила се против свега што је српско, као и против трагова српске прошлости.²⁴ Еп. Николај је показао свој став у вези са овим питањем 1928, када је министар вјера Милан Симоновић, путем строго повјерљивог акта, од њега тражио да се 36 свештеника одмах уклони са парохија. Епископ је одбио да изврши тражену мјеру, тврдећи да се оптужбе против именованих свештеника из његове епархије темеље на „голом сумничењу”. „Неки од ових свештеника и до дана данашњега носе на себи ожиљке од турских удараца или синџира, а сви из реда су трпели или тамновање или понижење или штете и невоље разне врсте. То су мученици за хришћанство и Словенство. Па зар сам ја дошао у Охрид, Господине Министре, да продужим нечовечни посао обесних турака и шовинистичких фанариота, и да ове мученике, којима Србија треба да да признање, ударам на нове муке?”, писао је епископ, стајући у одбрану оних без чијих мука и жртава „Македонија би била или потурчена или грцизирана”. Сматрао је, даље, да би суспендовање 36 свештеника огорчило не само њих већ и 36 села македонских, која би остала без свештеника, против „једне неправедне и насилне државе”. За тим, таква би мјера „у овоме народу” учврстила већ укоријењено мишљење „да су Срби безбожници”. „То су мишљење раније и Бугари овамо сејали и утврђивали. Државна поратна отмица манастирских имања појачала је још више то мишљење, а индиферентност према вери православној па чак и директно непоштовање те вере од стране српског интелектуалног сталежа, сасвим је потврдило мишљење македонаца, да су Срби безбожници.” Овај случај је дао прилику еп. Николају да се осврне и на опште стање у СПЦ у Македонији. Тако је, тврдећи да се поменутим свештеницима не би могла пронаћи одговарајућа замјена, додао: „Даље, не може им се уопште за сада наћи замена, пошто Срби нерадо долазе на службу у Македонију, а свештеници поготову не, зато што им држава нуди до смешности малену материјалну потпору којој се и пандури општински смеју. Ја не могу да добијем свештенике из Србије за чланове Духовног Суда и намеснике, а камоли за парохијску службу.” На крају је истакао да би се акт прије могао примијенити на „шесдесет сувишних и опасних римских слугу у Београду него ли на ових 36 православних свештеника Охридских”, а умјесто њега, надао се, требало би да дође један акт којим би се мученичком свештенству у Македонији одало пуно национално и државно признање. „Такав један акт признања имао би као ехо – љубав према држави. Ја пак лично гарантујем за свештенике своје епархије, да ће они и у будуће продужити вршити само своју свештеничку дужност узносећи Богу молитве за Краља и сав народ. При том молим Вас да верујете, да онога од њих који би фактички преступио закон ја нити ћу крити ни штитити.”²⁵ 

           Отворени сукоб између еп. Николаја и државних власти наступио је тек са покретањем конкордатског питања 1937. године. Он је, уз епископа Иринеја (Ђорђевића), заузео крајње непомирљиво становиште у вези са овим проблемом.²⁶ Полиција и државни органи власти пратили су говоре свештеника на простору Охридско-битољске епархије уперене против конкордата током септембра 1937. године. Наглашавани су они дијелови говора који су били уперени против власти. У говорима су величани упокојени патријарх Варнава и еп. Николај.²⁷ Почетком 1938. еп. Николај није прихватио измирење до кога је дошло између државе и СПЦ, на челу са новим патријархом Гаврилом (Дожићем), предводећи незадовољнике и, на неки начин, угрожавајући црквено јединство.²⁸ Еп. Николај је 1. марта 1938. поднио молбу за оставку на активно чланство у Светом архијерејском сабору због „скидања санкција са спроводиоца конкордата и гонитеља Светосавске цркве, и у вези давања истим тим лицима – моментално и хитно – оних највиших почасти коју световњаци могу имати у нашој цркви”.²⁹ Молба није усвојена и услиједио је период захлађења односа и сукоба еп. Николаја са црквеним врхом.³⁰ Убрзо након тога еп. Николају је одузета администрација Охридско-битољском епархијом, о чему је епископ сазнао из дневне штампе 21. марта, а званични акт добио 27. марта. Одмах се обратио Синоду са молбом да му продужи администрирање до Томине недјеље, како би могао да се опрости са народом „с којим сам провео 18 година, својих најбољих година живота и труда” и како би могао да сабере ствари из својих резиденција у Охриду и Битољу.³¹ Поводом неуважавања оставке и смјене еп. Николај се обратио Сабору средином јуна 1938: „Ја сам фактично ако не вербално стављен под санкције, управо још горе, ја сам кажњен, од стране Светог Синода изненадном, без преседана у нашој цркви, неоправданом и неправедном сменом са администрације епархијом Охридско-Битољском, у којој сам са Божјом помоћи радио колико сам могао пуних 18 година и то сменом само на нека два месеца пред садашње заседање Светог архијерејског Сабора. Овај изненадни, неправедни и непотребни удар на мене осетио сам и ја и сав народ са свештенством оне велике епархије као казну, штетну по црквене интересе а корисну за гонитељску Владу и за посланике оне епархије који су били под санкцијама. Ја сам дакле стављен под санкције да би се са њих безусловно скинуле санкције.” Епископ је, дакле, смјену сматрао посљедицом властите истрајности у „војевању против папизма” и одбрани „цркве и народа од јеретичког епископа римског”.³² Еп. Николај је критиковао стање у Охридско-битољској епархији под новим администратором, епископом злетовско струмичким Симеоном (Поповићем).³³ Полицијски службеници су пратили активности и говоре еп. Николаја и достављали патријарху. Епископ је јавно износио свој став да му је због „борбе за нацију и православну веру” одузета Охридско-битољска епархија и да се може десити да му одузму и Жичку епархију, али да би и тада, као и 1937, кренуо са народом у побједоносну борбу.³⁴

           Свечано устоличење новоизабраног епископа охридско-битољског Платона (Јовановића) извршено је у Битољу 4. септембра 1938. године.³⁵ Велико узбуђење у Битољу, али и у цијелој СПЦ изазвала је бесједа новог епископа на празник Св. Николе 1939. године, у Саборној цркви Светог Димитрија. Нови епископ је напао свог претходника тешким оптужбама од којих је штампа пренијела само дио. Тврдио је како је еп. Николај желио да постане идол и да му се клањају, да је „јеретик и секташ”, да није православац, да је мрзио царску и православну Русију итд. Оптужио га је и да предводи раскол у СПЦ. Присутни у цркви су негодовали, а многи нису пришли епископу да узму нафору. На слави еп. Платона, тога дана, није било пола наставника из Богословије.³⁶ Био је то одговор средине у којој је еп. Николај годинама служио на оптужбе на његов рачун, у периоду превирања како у СПЦ, тако и у југословенској држави, пред сами слом и почетак незапамћеног страдања током Другог свјет ског рата.

^Резиме 

           Налазећи се на челу новоосноване Охридско-битољске епархије у периоду 1931–1936. и до 1938. као њен администратор, епископ др Николај (Велимировић) наставио je све основне правце дјелатности које је започео доласком у Охрид, деценију раније. Радио је на побољшању дисциплине свештенства и богослужбеног живота, придобијао вјернике за монашки живот, пратио и помагао рад битољске Богословије и развио широку мисионарску дјелатност путем мисионарских писама, црквене штампе и других дјела на теме из православне побожности. Важан аспект његовог рада био је добротворни ангажман који се огледао, поред осталог, и кроз оснивање сиротињске кухиње и дјечијег сиротишта. Као изузетан ерудита, бесједник и харизматик, привлачио је бројне посјетиоце, домаће и стране, у Македонију, а био је активан и на пољу српско бугарског црквеног и међудржавног зближавања након сукоба у Првом свјетском рату. Настојао је да очува и афирмише српске црквене и националне традиције, посебно оне које су се тицале борбе за ослобођење и уједињење. Повремено је критиковао регионалне, па и највише државне али и црквене власти. У отворени сукоб са државним властима ушао је 1937, као непомирљиви противник склапања конкордата са Ватиканом, док је у сукоб са врхом СПЦ ушао наредне 1938. године, због противљења постигнутом компромису са државом у вези са истим питањем. Управо током тог сукоба одузето му је администрирање Охридско-битољском епархијом. На тај начин је завршен врло плодан рад еп. Николаја у „јужним крајевима”, у којима је, по сопственом признању, провео најбоље године живота. Био је то несумњиво период када је од религијског мислиоца склоног еклектицизму постао православни теолог све више окренут аскези и мистицизму.

1. „Е. О. Николај, Беседа на Кајмакчалану”, Братство: лист за вјерско и народно просвјећивање, бр. 5–6, мај–јуни 1932, 79–83. 
2. „Још један сведок о генију”, у: Јанковић, Епископ Николај, 389.
3. М. Јовановић, „Прослава стогодишњице саборне цркве Св. Богородице у Скопљу”, Хришћанско дело: часопис за хришћанску културу и црквени живот, 2/1935, 143–144.
4. „Са уредничког стола”, Хришћанско дело: часопис за хришћанску културу и црквени живот, 2/1935, 150.
5. Споменица српско-православног саборног храма Свете Богородице у Скопљу: 1835−1935 (Скопље: Српска православна црквена општина града Скопља, Скопље 1935), 15–20.
6. „Још један сведок о генију”, у: Јанковић, Епископ Николај, 388–390.
7. Јовановић Стоимировић, Портрети према живим моделима, 34–40. У часопису студената теологије „Светосавље”, у приказу дјела еп. Николаја Символи и сигнали, крајем 1932, проналазимо овакав суд о епископу охридско-битољском: „Једина истинска величина у нашој цркви, Божји дар њој и нашем народу, јесте охридски молитвеник. Он и она наша богомољачка анонимна војска и чувају ову нашу жалосну цркву, изгубљену у површним збивањима па и ту недовољно ‘заступљенуʼ, од гнева Господњег, који је вечно близу”. Б., „Епископ охридски Николај: Символи и сигнали, божићни додатак мисионарским писмима”, Светосавље: орган Удружења студената Православног богословског факултета, 6/1932, 306.
8. „Манифестација љубави и братске слоге између Бугара и нашег народа. Спасоносан рад на делу мира”, Гласник: службени орган Српске православне патријаршије, 13. (26) 9. 1936, 555–558; Др Војислав Јанић, „Српска и Бугарска православна црква”, Гласник: службени орган Српске православне патријаршије, 24. 9. (7. 10) 1936, 610–611; Priit Rohtmets and Radmila Radić, „The Process of Religious and Political Rapprochement between Bulgaria and Yugoslavia in 1920s and 1930s – An International Ecumenical Perspective”, Occasional Papers on Religion in Eastern Europe, Vol. XXXVI, 1 (2016), 67–86, датум приступа 2. 1. 2025, http://digitalcommons.georgefox.edu/ree/vol36/iss1/5; Радмила Радић, Војислав Јанић (1890–1944), свештеник и политичар: поглед кроз аналитички прозор (Београд: ИНИС, 2018), 176–185.
9. Rohtmets and Radić, „The Process of Religious and Political Rapprochement”, 85–86.
10. А. Ђ., „У присуству немачког посланика фон Херена и преставника немачке и наше војске освећено је немачко војничко гробље у Битољу”, Време, 26. 10. 1936, 6.
11. На гробље код Криве Воденице, недалеко од града, пренесени су и сахрањени оста ци 2825 њемачких, 142 аустроугарска, 119 бугарских, 17 турских, 16 руских, 13 румунских, по осам српских и француских и 22 војника неутврђене националности. „Освећење немачког војничког гробља код Битоља”, Политика, 26. 10. 1936, 7–8.
12. Срећко Петровић, „Неки аспекти еклисиологије дијаспоре у мисли владике Николаја Велимировића: ка црквеном одговору на питања национализма и етнофилетизма”, у: Meсто еклисиологије у савременом систематском богословљу. Зборник радова, уредници Златко Матић, Александар Ђаковац и Раде Кисић (Београд: Институт за Систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2021), 180–181.
13. „Њ. Св. патријарх Варнава на југу. Дочек у Прилепу и Битољу”, Гласник: службени орган Српске православне патријаршије, 2. (15) 2. 1937, 76–98. Чесма је подигнута у Светосавској улици, поред зграде Богословије, на иницијативу и уз финансијску помоћ еп. Николаја. Кокотовић, „Свети Владика Николај Велимировић и Битољска богословија”, 380.
14. Јовановић Стоимировић, Портрети према живим моделима, 28–29.
15. Исто, 41.
16. Исто, 44.
17. Исто, 51–53.
18. Киприан (Керн Константин Эдуардович; архим.), Се восходим во Иерусалим. Иеру салимские дневники архимандрита Киприана (Керна): октябрь 1928-июнь 1930, (Иерусалим: издание Свято-Сергиевского православного богословского института в Париже и Русского института в Иерусалиме / подготовка текста к изданию, всту пительная статья и комментарий диакона Александра Занемонца, БейтаКерем, 2013), 20.
19. Исто, 152–153.
20. Исто, 20; Архим. Кипријан (Керн) био је истакнути пастир, патролог, литургичар, црквени историчар и једна од значајних фигура „руског Париза” средине прошлог вијека, заједно са личностима попут Сергеја Булгакова, Георгија Флоровског, Николаја Афанасјева и др. Након емигрирања из совјетске Русије, у Београду је окончао студије права и Богословски факултет и примио монашки чин. Радио је као предавач и помоћник инспектора битољске Богословије до 1928, када је био постављен на чело Руске духовне мисије у Јерусалиму. У Југославији је поново боравио у пери оду 1931–1936, након чега је трајно отишао у Париз. Митрополит Иларион (Алфе ев), „Архимандрит Киприан (Керн): священнослужитель, монах, богослов”, у: Ар химандрит Киприан (Керн), Православное пастырское служение: лекции, письма (Москва: ПСТГУ, 2022), 7–15.
21. Rebecca West, Black Lamb and Grey Falcon: The Record of a Journey Through Yugoslavia in 1937 (London-Melbourne-Toronto: Macmillan, 1967), 92–93.
22. Драгољуб Јовановић, Медаљони. Књига I (Београд: Службени гласник, 2008), 442.
23. Јовановић, Вардарска бановина: 1929–1941, 309.
24. Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве. Књ. 2. Од почетка XIX века до краја Другог светског рата (Београд: ЈРЈ, 2002), 290–292; Vladan Jovanović, Jugo slovenska država i Južna Srbija 1918–1929: Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS (Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2002), 367.
25. АЈ, 69, 183, Православни епископ Охридски, Пов. Бр 11, 14/27. априла 1928, Охрид; Ожеговић, „Др Николај (Велимировић) као епископ охридски (1920–1931)”, 463. У писму је видљиво да је епископ раздвајао Србе и становништво Македоније. Ипак, не можемо са сигурношћу тврдити да је епископ заиста сматрао да становништво Македоније није дио српског народа. Као још један занимљив примјер, може да послужи некролог еп. Николаја поводом смрти свештеника Наума Несторовића из Струге, децембра 1935. године. Описујући његов изглед, закључио је: „Прави словенски тип по спољашњем изгледу и држању”, нигдје не спомињући српску припадност. „Упокој Господе!”, у: Велимировић, Сабрана дела. Књ. 9, 482; Приликом разговора са Григоријем Божовићем, епископ је рекао: „Слушајте, ја сам хришћанин и богомољац. Али јасно ово видим и гласно ћу рећи: у Маћедонији не постоји више национално питање. Само је потребно још ближе духовно уједначавање”, Божовић, „По јужној Србији. Православско гнездо”, 2.
26. Радмила Радић, Живот у временима: патријарх Гаврило (Дожић) 1881–1950 (Бео град: Институт за теолошка истраживања, Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Београд 2011), 282.
27. АСАССПЦ, 7, Краљевска банска управа Вардарске бановине, Пов. II, бр. 6983, Скопље, 5. октобра 1937. год. Г-ну Драгомиру Милошевићу, протојереју архијерејском заменику, Битољ.
28. Радић, Живот у временима, 339.
29. АСАССПЦ, 7. ЕБр. 451-Н-18, 1. марта 1938 год, Краљево. Светом архијерејском си ноду, Патријаршија Београд; Светом архијерејском сабору, Патријаршија, Београд.
30. АСАССПЦ, 7, Патријаршија Српске православне цркве, Број Пов. 95/ Зап. 708, 11. V/28. IV. 1938 год., Београд.
31. АСАССПЦ, 7, Православни Епископ Епархије жичке, ЕБр. 632, 14/27. марта 1938 год., у Краљеву. Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, Београд.
32. АСАССПЦ, 7, Православни епископ епархије жичке, ЕБР. 1126, 3/16. јуна 1938, у Краљеву. Светом архијерејском Сабору Београд.
33. АСАССПЦ, 7, Православни епископ Епархије жичке, Пов. Е. Бр. 18, 30. IV/13. V. 1938, у Краљеву, Светом архијерејском синоду, Београд, Како се сада администрира епархијом Охридско-битољском, по казивању сада пок. проте Ђорђа Цветковића, члана Црквеног су да у Битољу, Из канцеларије Епископа Жичког 3/16 јуна 1938 године, ЕБр. 1126, у Краљеву.
34. АСАССПЦ, 7, Краљевина Југославија, Министарство унутрашњих послова, Одеље ње за државну заштиту I, Пов. I бр. 35378, 4. јула 1938 год., Београд. Његовој свето сти г. др. Гаврилу, Архиепископу пећском, Митрополиту Београдско-карловачком и Патријарху Српском, Београд.
35. „Свечано устоличење његовог преосвештенства епископа охридско-битољског го сподина Платона у Битољу”, Гласник: службени орган Српске православне патријаршије, 27. 9. (10. 10) 1938, 659.
36. Љ. Стојовић, „Говор епископа г. Платона у Битољу. Он је изазвао велико изненађе ње”, Политика, 28. 12. 1939, 12; Радић, Живот у временима: патријарх Гаврило (Дожић) 1881–1950, 326. Нешто раније Григорије Божовић је писао о неповољном ста њу у Охридско-битољској епархији под управом еп. Платона. „Какво је стање у Би тољско-охридској епархији? Патријаршија треба да пружи народу права обавеште ња”, Политика, 14. 10. 1939, 11.

         Списак референци – Reference list

• Архиви – Archives

− Arhiv Jugoslavije. Fond 69, Ministarstvo vera Kraljevine Jugoslavije 1919–1929.
− Arhiva Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve. 
− Državen arhiv na Republika Severna Makedonija – Oddelenie Bitola, fond Epa hiski duhoven sud – Bitola; fond Srpska pravoslavna crkvena opština Bitola. 
Објављени извори – Published sources 
− Jastrebov, Ivan Stepanovič. Običai i pesni tureckih serbov (v Prizrene, Ipeke, Morave i Dibre): Iz putevih zapisok I. S. Jastrebova. Sankt-Peterburg: tipografija V. S. Bala ševa, 1886. (Cyrillic)
− Jovanović, Dragoljub. Medaljoni. Knjiga I. Beograd: Službeni glasnik, 2008. − (Cyrillic) 
− Jovanović Stoimirović, Milan. Portreti prema živim modelima. Novi Sad: Matica srpska, 1998. (Cyrillic) 
− Spomenica srpsko-pravoslavnog sabornog hrama Svete Bogorodice u Skoplju: 1835 1935. Skoplje: Srpska pravoslavna crkvena opština grada Skoplja, Skoplje, 1935. (Cyrillic) 
− Velimirović, Nikolaj. Sabrana dela. Knj. 1: Vladičina dela i bio-bibliografija 1880 1941, priređivač Milisav D. Protić. Šabac: Manastir Svetog Nikolaja Soko, 2016. (Cyrillic) 
− Velimirović, Nikolaj. Sabrana dela. Knj. 9. Šabac: Manastir Svetog Nikolaja Soko, 2016. (Cyrillic) − Velimirović, Nikolaj. Sabrana dela. Knj. 13. Šabac: Manastir Svetog Nikolaja Soko, 2016. (Cyrillic) 
− West, Rebecca. Black lamb and grey falcon: the record of a journey through Yugo slavia in 1937. London-Melbourne-Toronto: Macmillan, 1967.

• Штампа – Newspapers 

− Bratstvo: list za vjersko i narodno prosvjećivanje (1932) 
− Duhovna straža: časopis za duhovnu prosvetu, monaški i crkveni život (1931) 
− Duhovni život: list za duhovne pojave (1932) 
− Glasnik: službeni list Srpske pravoslavne patrijaršije (1925, 1931, 1932, 1936, 1937, 1938)
− Misionar/Misionar: organ saveza pravoslavnih bratstava nar. hrišćanske zajednice (1935, 1936) 
− Hrišćansko delo: časopis za hrišćansku kulturu i crkveni život (1935) 
− Pastirski glas: list za versko-moralnu obnovu Srpskoga naroda: organ Udruženja svršenih i bivših bogoslova Srpske pravoslavne crkve (1939) 
− Politika (1929, 1934, 1935, 1936, 1939)
− Pregled Crkve Eparhije žičke (1936) 
− Svetosavlje: organ Udruženja studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta/ Sve tosavlje: organ studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu (1932, 1934) 
− Vreme (1936) 

• Литература – Secondary works

− „Bogdaj” Bitolj. Gornji Milanovac: Manastir Vraćevšnica, 2019. (Cyrillic) 
− Bigović, Radovan. Od Svečoveka do Bogočoveka: hrišćanska filosofija vladike Nikolaja Velimirovića. Beograd: Društvo Raška škola, 1998. (Cyrillic) 
− Grčev, Kokan. Crkovnoto graditelstvo vo Makedonija megju dvete svetski vojni 1918–1940. Skopje: Institut za folklor „Marko Cepenkov”, 1998. (Cyrillic) 
− Janković, Milan D. Episkop Nikolaj: život, misao i delo. Knjiga II. Šabac: Eparhija šabačko-valjevska, 2002. (Cyrillic) 
− Jovanović, Vladan. Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918–1929: Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2002. 
− Jovanović, Vladan. Vardarska banovina: 1929–1941. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2011. (Cyrillic) 
− Kamberović, Ivica. „Blagodelanje sestre Nadežde Adžić u Bitolju i Trsteniku”. U: Igumanija Ana (Adžić) – oličenje posvećenosti. Zbornik radova povodom 120 godi na od rođenja i 70 godina od primanja monaškog čina, urednici Ilijana R. Čutura i Oliver Đorđević, 113–122. Jagodina: Fakultet pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu i Istorijski arhiv „Srednje Pomoravlje”, 2019. (Cyrillic) 
− (Kern Konstantin Eduardovič; arhim.), Kiprian. Se voshodim vo Ierusalim. Ierusa limskie dnevniki arhimandrita Kipriana (Kerna): oktiabr 1928-iјun 1930. Ierusalim: izdanie Sviato-Sergievskogo pravoslavnogo bogoslovskogo instituta v Pariže i Russkogo instituta v Ierusalime/ podgotovka teksta k izdaniјu, vstupitelnaiја statiјa i kommentarii diakona Aleksandra Zanemonсa, BeitaKerem, 2013. (Cyrillic) − (Kern), Arhimandrit Kiprian. Pravoslavnoe pastirskoe služenie: lekcii, pisma. Mo skva: PSTGU, 2022. (Cyrillic) 
− Kokotović, Budimir. „Sveti Vladika Nikolaj Velimirović i Bitoljska bogoslovija”. Nicholai Studies 4/2022, 367–388. (Cyrillic) DOI: 10.46825/nicholaistudi es/ns.2022.2.4.367-388 
− Kostadinovski, Dragi. Vardarskiot del od Makedonija pod jurisdikcija na Srpskata pravoslavna crkva (1919–1941). Skopje: Menora, 2003. (Cyrillic) 
− Lubardić, Bogdan. „Nikolaj Velimirović”. U: Srbi 1903–1914: istorija ideja, priređivač Miloš Ković, 328–357. Beograd: Clio, 2015. (Cyrillic) 
− Milutinović, Zoran. Prebolevanje Evrope: konstrukcija Evrope u srpskoj kulturi. Beograd: Geopoetika izdavaštvo, 2023. (Cyrillic) 
− Ožegović, Nikola. „Dr Nikolaj (Velimirović) kao episkop ohridski (1920–1931)”. Crkvene studije 22/2025, 457–477. (Cyrillic) DOI: 10.18485/ccs_cs.2025.22.22.25 
− Petkovska, Biljana. Bitolskata bogoslovija „Sveti Jovan Bogoslov” (1922–1941). Skopje: Kultura, 2014. (Cyrillic)
− Petrović, Srećko. „Neki aspekti eklisiologije dijaspore u misli vladike Nikolaja Ve limirovića: ka crkvenom odgovoru na pitanja nacionalizma i etnofiletizma”. U: Mesto eklisiologije u savremenom sistematskom bogoslovlju. Zbornik radova, ured nici Zlatko Matić, Aleksandar Đakovac i Rade Kisić, 165–210. Beograd: Institut za Sistematsko bogoslovlje Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beo gradu, 2021. (Cyrillic) 
− Radić, Radmila. Vojislav Janić (1890–1944), sveštenik i političar: pogled kroz analitički prozor. Beograd: INIS, 2018. (Cyrillic) 
− Radić, Radmila. Život u vremenima: patrijarh Gavrilo (Dožić) 1881–1950. Beo rad: Institut za teološka istraživanja, Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerzi teta u Beogradu, Beograd, 2011. (Cyrillic) 
− Priit Rohtmets and Radić Radmila. „The Process of Religious and Political Rapproc hement between Bulgaria and Yugoslavia in 1920s and 1930s – An International Ecu menical Perspective”. Occasional Papers on Religion in Eastern Europe, Vol. XXXVI, 1 (2016), 42–89. http://digitalcommons.georgefox.edu/ree/vol36/iss1/5 
− Slijepčević, Đoko. Istorija Srpske pravoslavne crkve. Knj. 2. Od početka XIX veka do kraja Drugog svetskog rata. Beograd: JRJ, 2002. (Cyrillic) 
− Sredojević, Aleksandar D. Srpski patrijarh Dimitrije Pavlović (1920–1930). Beo grad: Hrišćanska misao, 2017. (Cyrillic)
− Stankov, Ljiljana. „Sveti posao, sa puno ljubavi i duše – dobrotvorni rad Nadežde Adžić u Beogradu i Bitolju”. U: Igumanija Ana (Adžić) – oličenje posvećenosti. Zbornik radova povodom 120 godina od rođenja i 70 godina od primanja monaškog čina, urednici Ilijana R. Čutura i Oliver Đorđević, 41–58. Jagodina: Fakultet peda goških nauka Univerziteta u Kragujevcu i Istorijski arhiv „Srednje Pomoravlje”, 2019. (Cyrillic) 
− Šljivić, Dragan. „The Orthodox Nevercoming Land: St. Nikolaj of Ohrid and Žiča on Democracy”. In: Bishop Nikolaj Velimirović: old controversies in historical and theological context, edited by Vladimir Cvetković and Dragan Bakić, 323–352. Belgrade: Institute for Balkan Studies, Serbian Academy of Sciences and Arts, Los Angeles: St. Sebastian Press, 2022. 
− Timotijević, Miloš. Vek sumnje: religioznost u čačanskom kraju 1886–2008. Čačak: Legenda K. D. i Narodni muzej Čačak, 2009. (Cyrillic) 
− Trajanovski, Aleksandar. Vozobnovuvanje na Ohridskata arhiepiskopija kako Makedonska pravoslavna crkva i nejziniot šematizam (50 godini od vozobnovuvanjeto na Ohridskata arhiepiskopija kako Makedonska pravoslavna crkva 1958–2008). Skopje: Institut za nacionalna istorija – Skopje, 2008. (Cyrillic)

Никола ОЖЕГОВИЋ 
Филозофски факултет Универзитета у Бањој Луци 
Национални истраживачки универзитет, „Виша школа економије”, Москва

Извор: ТОКОВИ ИСТОРИЈЕ, 1/2025, стр. 75-104.
Рад у пдф-у: tokovi.istorije.rs

Насловна фото: Патријарх Варнава улази у цркву Светог Димитрија у Битољу, извор: wikipedia.org