Од свих напада на СПЦ који долазе из „грађанске Србије“, најсимпатичнији су ми они када различити атеисти и агностици крену да објашњавају како Црква више „није хришћанска“.

           Тако Динко Грухоњић, који за себе отворено каже: „ја нисам религиозан човек“, Србима радо тумачи како СПЦ „са хришћанством одавно нема никакве везе", те како „нема ту више ни `Х` од хришћанства“. 

           Томислав Марковић је такође срећан што Србе може да подучи како СПЦ није уопште хришћанска, а и они сами су далеко од сваког хришћанства. „Богоодступништво СПЦ и припадајућег јој народа траје најмање три и по деценије“, аподиктичан је он. У Србији не само да „црквени великодостојници у Бога не верују, нити се боје Судњег дана — за њих су све то бапске приче и сујеверје“, већ се „и верници уздају у силнике и моћнике, а Бога доживљавају као најмоћнијег и најсилнијег, па због тога желе да буду на његовој страни“ — „то је чист сатанизам“!

           За Марковића, СПЦ је изразито инфериорна у односу на Запад.

           „На том проклетом Западу епископ звани бискуп не само да мора да буде хришћанин и да проповеда у јеванђеоском духу, већ је принуђен и да изговара смислене реченице. А код нас — апсолутна слобода, отвориш уста па шта испадне. А обично испадне нека тешка глупост, апсурд или бласфемија“.

 _{Фото: снимак екрана публикације Radara}

           „Ја јако делим православље и религију од њеног екстремног облика званог СПЦ“, каже Кокан Младеновић, „која је једна екстремна десничарска политичка организација и која нема никакве везе ни са религијом ни са православљем“.

_{Фото: снимак екрана публикације Danasа}

           „СПЦ се претворила у опскурну секту, удаљену од изворног Хришћанства“, оцењује и Мирко Меденица, „она је хришћанска само по имену“, слаже се и Дејан Илић, „нема ту православља“, додаје и Драган Бурсаћ, „некрсти су нам цркву отели“, жали се и Милан Ст. Протић — јер, код патријарха „нема ни слова `х` од хришћанина“, а „Српска православна црква није више ни српска, ни православна, ни црква — најмање је Христова“ (критика овог Протићевог текста: овде).

           И за Басару је СПЦ „добрано загазила у јерес етнофилетизма“, због чега каже да се „пре три—четири године (...) озбиљно носио мишљу да пређе(м) у католичку цркву“, да би већ следеће године објавио своју „јавну исписницу из редовног састава СПЦ“: „Да СПЦ, попут осталих цркава, има евиденцију верника, отишао бих у надлежну парохијску канцеларију и дежурном рекао да ме избрише из евиденције“, казао је Басара, додавши: „У коју ћу се цркву уписати — и хоћу ли се уопште уписати — остаје моја приватна ствар“. 

           „У СПЦ има хришћанства колико и секса у браку“, сликовит је и Ненад Чанак, прецизирајући: „СПЦ није хришћанска црква. Нема везе никакве са хришћанством“. „Српска православна црква у свом највећем делу престала је да буде и српска и православна а по најмање црква“, тврди на другом месту Чанак, јер је „СПЦ престала да верује у Христа“. 

           „У чисто религијском смислу, цркву Србије је све теже поистовјетити са хришћанском црквом, јер се снажно и одлучно удаљила од Христовог завјета“, објашњава и Срђан Шушница, те предвиђа да СПЦ неће „још задуго (...) постати пристојна хришћанска црква“.

           Из тог разлога, наша компрадорска елита непрестано захтева да СПЦ мора да се реформише. Они кажу да не нападају СПЦ зато што је мрзе, већ је „ово што ми радимо чин помоћи СПЦ да схвати да се то дешава унутар ње“. Заправо, како објашњава Томислав Марковић, „либерални кругови стално критикују СПЦ зато што чак и не покушава да се реформише и прилагоди савременом свету“. 

           СПЦ, наиме, мора да се „модернизује и реформише“ — како је то својевремно захтевао први и једини председник Државне заједнице Србије и Црне Горе, Светозар Маровић. То је зато, објашњавао је и тадашњи председник Скупштине Војводине, Ненад Чанак, што је „један од недемократских центара моћи у Србији СПЦ — њих нико није бирао, а они имају велики друштвени утицај“. 

           Њих нико није бирао — значи „нисмо их ми поставили“, тачније, није их поставио  овдашњи компрадорски естаблишмент. „То би требало раскопати, очистити од штеточина, и поново засадити. У преводу — реформисати до темеља“, експлицира ово становиште и Никола Крстић.

 _{Фото: снимак екрана публикације "Autonomija"}

           А Вид Мајорски у Autonomiji указује на „право појединца (...) да Богу и црквеним могулима покаже средњи прст увек када му се за то укаже прилика“, али истовремено са жаљењем констатује да је мало вероватно да је у Србији „црква спремна да се `протестантизује`“. Ех, грозних ли попурди, неће да се протестантизујемо (па да Богу лепо сви заједно показујемо средњи прст).

           А Игор Авжнер каже: „Ја нисам верник, али за Цркву 2.0 сам расположен. Према Закону, треба 5.100 потписа и легално се уписује у регистар Цркава и верских заједница“. Па чим се оснује та истински европска Црква 2.0, она ће ваљда одмах да преузме све богомоље ове језиве, конзервативне и етнофилетске СПЦ...

           Наравно, да не заборавимо и савремене креативне визије реформе СПЦ: ону Динка Грухоњића о претварању храмова СПЦ у пабове, ону Дашка Милиновића да ће „верски храмови подигнути од 1990. до тренутка револуције бити срушени — прегадни су и беспотребни“, или пак визију Бориса Дежуловића: „Најбоље да се донесе закон којим би се српски манастири одузели Србији и СПЦ“. Стварно лепо, да лепше не може бити...

_{Фото: снимак екрана публикације Danasа}

           Да не заборавимо и визију Кокана Младеновића: „Једног дана ће нека патријархиња уз осмех говорити о данашњој СПЦ“. Јер, како пише Autonomija, „српској цркви смета (...) присуство жена у олтару“, због чега се „против Српске цркве мора повести политичка борба — дуга, упорна и континуирана“. 

           Па након што над СПЦ грађанисти спроведу реформу и модернизацију, „женама морају бити доступне исте оне позиције које су доступне и мушкарцима“. „Зашто свештенички позив не би био доступан и женама? Зашто се нека савремена Лилит не би нашла на позицији, рецимо, српског патријарха!?“, питају се у Autonomiji.  

           Лилит, „нека врста женског демона“, српски патријарх? Дивна идеја!

_{Фото: кентеберијска надбискупица Сара Малали, извор: npr.org (Alastair Grant/AP)}

           Остаје нејасно само што се другови из Autonomijе, Младеновић и остали реформатори одмах не упишу у англиканце, лутеране или неке друге протестанте — ено им тамо надбискупица, поглаварки и пасторица колико им срце жели. А то су и зајамчено идеолошки сигурне куће – без српског национализма и етнофилетизма, а све препуно Европе, прогресизма, геј и женских права... 

           А нашу јадну стару мајку Цркву нека оставе на миру. Превише је она древна за њихове Лилит–патријархиње, за све те евро–реформе, атлантске интеграције и модернизације. 

           Хвала, не треба...

проф. др Слободан Антонић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: снимак екрана публикације "N1"