Његово Високопреосвештенство митрополит аустралијско-новозеландски г. Никола рођен је 1974. године у Скопљу. Дипломирао је на Катедри за општу и компаративну књижевност Филолошког факултета „Блаже Конески" у Скопљу. Две године провео је на студијском усавршавању на Катедри за византологију Карловог универзитета у Прагу, где се усавршавао у области средњовековне књижевности.

Замонашен је 1998. године у манастиру Преображења Господњег у Зрзу. Исте године рукоположен је у чин ђакона, а наредне, 1999. године, у чин свештеника.

Године 2006. произведен је у игуманско достојанство и постављен за старешину древног манастира Светог Николе у Мариову.

На Богословском факултету Универзитета „Свети Климент Охридски" у Софији 2008. године одбранио је магистарски рад на тему „Допринос руског свештенства црквеном животу у Македонији у XX веку". Овај рад објављен је на македонском језику 2011. године под насловом „Света Русија – записи из Македоније", као и на руском језику. Докторанд је на истом факултету. Објављује радове и учествује на научним скуповима и конференцијама у Македонији и иностранству, бавећи се темама из области средњовековне и новије црквене историје, агиографије и црквене књижевности. Члан је више значајних архиепископских и епархијских црквених тела и органа.

На предлог митрополита преспанско-пелагонијског Петра, Свети архијерејски синод Македонске православне цркве – Охридске архиепископије доделио му је 2012. године чин архимандрита. Године 2023. изабран је за викарног архијереја Преспанско-пелагонијске епархије, са титулом велички, а у епископски чин рукоположен је 2024. године.

На седници Светог архијерејског синода Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, одржаној 19. марта 2026. године, изабран је за митрополита аустралијско-новозеландског.

Ваше Високопреосвештенство, остварили сте своју прву посету Аустралијско-новозеландској епархији након што сте постављени за митрополита те епархије. Какви су Ваши први утисци?

— Као што вам је познато, на предлог дотадашњег администратора Епархије за Аустралију и Нови Зеланд г. Петра, и захваљујући указаном поверењу Светог архијерејског синода МПЦ–ОА, 19. марта 2026. године изабран сам за митрополита аустралијско-новозеландског. Моја прва посета Епархији за Аустралију и Нови Зеланд уследила је одмах након избора, са жељом да током васкршњих празника будем тамо, међу нашим људима. Достојанствено и са много љубави дочекан сам на аеродрому у Мелбурну, одакле смо се упутили ка Саборном храму Епархије. Празнична пасхална богослужења и сусрети са свештенством и народом свуда су протекли срдачно и радосно.

Од првих утисака могу да истакнем да у Епархији за Аустралију и Нови Зеланд већ постоје уређен црквени живот и поредак, што показује да је у протеклом периоду много уложено у развој црквених општина, а нарочито у изградњу храмова и манастира и у уређење литургијског живота. Могућности за даљи развој су велике, јер и тамо, као и код нас у Македонији, расте интересовање за веру и Православље, а ми као свештенослужитељи треба да будемо спремни да одговоримо на ту потребу.

Слажем се са свима који сматрају да су за добар правац и будућност МПЦ–ОА у Аустралији и Новом Зеланду неопходни раст и изградња већег међусобног поверења између црквених општина, Епархије и Синода МПЦ–ОА, на челу са Његовим Блаженством архиепископом г. Стефаном. Свестан сам да се поверење не стиче преко ноћи, већ кроз процес упознавања и међусобног прожимања. Зато оно неће настати само административном одлуком о мом постављењу за надлежног архијереја, већ треба да буде плод личног и конкретног сведочења, као и саборне свести сваког чиниоца у Цркви. Томе ће морати да допринесе и мој живот међу верним народом.

Заједнички циљ свих нас једино може и треба да буде, пре свега, спасење сваког човека, али и добра намера да Македонска православна црква у Аустралији и Новом Зеланду напредује и развија се. Проблема и искушења има свуда, па их има и међу нашим људима у Аустралији, али сматрам да се унутарцрквени проблеми могу решавати једино унутар Цркве, уз Божју помоћ, путем мира и добре воље, дијалога и молитве.

Годинама су поделе и сукоби били готово једине вести повезане са црквеним животом македонске дијаспоре у Аустралији. Како оцењујете стање Цркве у Аустралији и шта бисте желели да постигнете као митрополит аустралијско-новозеландски?

— Незахвално је да говорим о догађајима и процесима из прошлости македонске заједнице у Аустралији, посебно зато што им лично нити сам присуствовао нити сам у њима учествовао. Оно што са сигурношћу могу да кажем јесте да је оно што нас све обједињује и сједињује у Христу далеко веће од оног малог што нас као људе раздваја.

Према нашој хришћанској вери, треба да волимо и поштујемо другога, а не да га каменујемо и стварамо непријатељства. Није хришћански да човек своје понашање одређује према томе ко је са мном, а ко против мене, већ према томе да ли сам ја са Богом и да ли смо ми као заједница са Богом. На једном месту у Јеванђељу читамо ове Христове речи: „Свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати" (Мт 12, 25).

Македонска заједница у Аустралији прошла је, у црквеном погледу, кроз многе фазе духовног сазревања. Далеко од родних огњишта, Црква је за Македонце представљала незаменљиву везу без које нису могли да замисле своје постојање, нити свој осећај националне и духовне припадности. Чак и за наше људе који нису рођени у Македонији, па и за оне који никада нису крочили у Македонију, Македонија не представља само географски простор, већ духовни извор, духовни идентитет, најдубљи духовни код који обухвата сложену слојевитост људског бића. Она је радионица у којој се обликује наша духовна, лична и саборна лепота.

Навешћу вам један обичан пример. Сама представа о Охриду код наших људи у Аустралији није охридска чаршија, пастрмка или чинар... Посетио сам десетине породица у Мелбурну и Сиднеју и видео да њихове домове красе иконе Светог Климента и Светог Наума, као и слике и фотографије охридских цркава и манастира. За њих је Охрид и даље, пре свега, светиња – он је македонски, балкански и словенски Јерусалим.

Од суштинске је важности то што данас све више наших људи проналази пут до Цркве и заједнице са Богом не толико због односа према традицији, већ зато што су покренути искључиво личним духовним мотивима, личним животним искуствима која их воде ка дубљем познању и самих себе и Бога. Не само код мене лично већ и у разговорима са старијом браћом архијерејима и члановима Светог архијерејског синода МПЦ–ОА, а нарочито у размишљањима нашег поглавара, видео сам да код свих постоји јединствен став да је, пре свега, неопходно радити на пастирском делу Цркве у Аустралији. Да најпре тражимо Царство Божје, а све остало ће нам се додати.

Као архијереји МПЦ–ОА увек имамо на уму Устав наше Цркве, каноне, учење Светих отаца, али и сопствену савест, као и личну и саборну одговорност за добро, мир и јединство нашег народа. Све се то у највећој мери сажима у ставовима које доноси Синод. Зато ће ти ставови и убудуће бити основно полазиште за моје разумевање будућег деловања МПЦ–ОА у Епархији за Аустралију и Нови Зеланд. Промене набоље заједнички су изазов за све нас.

Имали сте сусрет са архијерејем Антиохијске патријаршије у Аустралији. Да ли сте у контакту и са представницима других православних јурисдикција у Аустралији и Новом Зеланду? Можете ли нам рећи нешто о начину заједничарења и сарадње различитих православних јурисдикција у дијаспори?

— Сусрет у Сиднеју са представником Антиохијске цркве, владиком г. Василијем, остварен је на његов позив. Разговор је био веома срдачан и пријатељски. Та Црква, нажалост, и данас у својим матичним земљама живи у условима прогона, исповедништва и мучеништва и ми од њих можемо много да научимо. Сусрео сам се и са српским владиком г. Силуаном, који ме је са својом пратњом посетио у седишту Епархије, а са њим негујем срдачно пријатељство још из времена његових посета и саслуживања у Македонији.

МПЦ–ОА данас је призната Црква, а управо македонским епархијама у дијаспори, „на ширем терену", припада одговорност да представљају македонско Православље и граде односе са осталим помесним Црквама, па и са онима са којима историјски нисмо имали ближу сарадњу, а сада смо у прилици да делујемо једни поред других. Корисно је да са свима њима градимо јединство и размењујемо искуства, јер живимо заједно у истој духовној и друштвеној стварности. Надам се да ћемо и са осталим представницима помесних сестринских Православних цркава на тлу Аустралије и Новог Зеланда успостављати и неговати корисне везе и сарадњу.

До нас стижу информације о све већем интересовању за Православље у западном свету. Да ли сте имали прилике да се упознате са изазовима у том погледу у Аустралији?

— Ваша сазнања су тачна. Интересовање за Православље, у контексту друштвене и културне стварности западног света, као израз хришћанске духовности, доживљава успон. Осећање извесне празнине у животу савременог доба и у оквирима материјалистичке идеологије, рањеност потрошачког друштва замкама и опасностима виртуелног света и интернета, као и површност међуљудских односа, у којима човек још дубље пати од усамљености – све то подстиче нашег савременика да започне потрагу за смислом и циљем постојања. То су разлози због којих се буди духовно биће човека XXI века.

Аутентично сведочење Христа и Његовог учења увек привлачи пажњу богоискатеља, јер му Јеванђеље открива да Царство Његово није од овога света, да је Он пут, истина и живот, да смрт није последња станица...

Да ли је потребно да једна епархија Македонске цркве у дијаспори развија мисионарску делатност међу људима који нису Македонци и нису православни? Имате ли планове на том пољу?

— То питање се током прошлог века постављало у круговима свих епархија помесних Цркава у дијаспори, нарочито у великим руским и грчким заједницама у европским земљама и Америци. Као и код њих, и код нас су прве црквене заједнице основане за потребе македонске дијаспоре и зато су у почетку биле језички и културолошки „затворене" заједнице. Међутим, Црква истински живи када не робује етничким границама. Наша национална историја и култура су македонске, наше Предање је православно, али је Јеванђеље универзално.

Временом, услед приступања тих других, нехришћанских и инославних људи овим црквеним заједницама, оне су се, у зависности од конкретног свештеника и његове пастве, отварале за примање обраћеника или неокатихумена у своју духовну породицу.

Данас је време да се то одвија организованије и на боље уређен начин. У том смислу, у Аустралији се, не само због доласка верника других националности већ и због све слабијег познавања македонског језика међу младим Македонцима, намеће потреба за употребом енглеског језика у богослужбеном и парохијском животу.

У Вашој биографији читамо да сте члан више значајних архиепископских и епархијских црквених тела и органа. Да ли бисте желели да нам кажете нешто више о томе која су то црквена тела и органи и какав је Ваш ангажман у њима?

— Током моје службе у Преспанско-пелагонијској епархији био сам члан готово свих епархијских тела: Епархијског управног одбора, Епархијске скупштине, Епархијског црквеног суда и Епархијског црквено-просветног савета, а био сам и делегат на Црквено-народном сабору. Члан сам синодске Комисије за канонизацију нових светитеља, која је протеклих година Светом архијерејском синоду МПЦ–ОА предложила десетине канонизација светитеља из Македоније. Сматрам да је ова Комисија дала значајан допринос стандардизацији новосастављених агиографских и химнографских дела посвећених новоканонизованим македонским светитељима.

У овим телима човек стиче драгоцено искуство, нарочито у административном раду епархијских и архиепископских органа. Наравно, увек треба имати на уму чињеницу да су, иако су администрација и поредак неопходни, они само средства. Циљ су Христос и човек.

Више од четврт века били сте посвећени монашком животу. Како оцењујете стање монаштва у Македонији данас?

— Монашки живот је оно благословено „иноје житељство" (другачији, други, различит начин живљења и постојања), које свој смисао непрестано црпи из Јеванђеља, апостолског живота, мучеништва... Након обнове монаштва у Македонији током деведесетих година прошлог века, данас већ конкретно можемо говорити о његовом месту и улози у савременом црквеном животу код нас. У православном Предању и устројству манастирске свакодневице средишње место заузимају молитва, покајање и литургијски живот. Повратак овом древном обрасцу већ обилно доноси своје плодове, нарочито за наш народ, који у монаху жели да види охристовљеног човека, да види силу преображења, привлачност и дејство божанске благодати.

У Македонији познајем многе дивне и духовно зреле монашке личности, које живе у аутентичном равноапостолском подвигу покајања и љубави према Богу и човеку. Иако се они подвижнички непрестано труде да, ради мира и присуства благодати, остану невидљиви и скривени од света, а не да му се намећу, лично верујем да је благословени напредак црквеног живота код нас током протеклих тридесет година у великој мери плод њихове молитве и посвећености.

Која је Ваша пастирска порука читаоцима портала Литургија.мк?

— Идеја добре вести – благовести – у духу је јеванђелског разумевања онога што је важно и корисно за наше спасење. Вашим читаоцима могу да посведочим да се у досадашњем раду вашег портала препознавала црквена свест о потреби објективног извештавања о црквеним догађајима и вестима из живота и деловања Православне цркве.

Блажени отац Серафим Роуз говорио је да можемо све да читамо, али да треба да будемо свесни да све што прочитамо оставља траг у души – добар или лош. Зато најпре тражимо Царство Божје, молимо се за друге, као и за сопствено спасење, постајући тако корисни Цркви, како бисмо се удостојили мира и благослова Божјег!

Извор: liturgija.mk

Насловна фото: митрополит Никола на седници САСинода МПЦ-ОА при свом избору за епархијског архијереја, извор: mpc-spe.mk