Дигитални простор је место комуникације, образовања, формирања ставова и повезивања људи. У њему су присутне државне институције, школе, универзитети, компаније, медији, али и Црква. Зато се више не поставља питање да ли Црква треба да буде присутна на интернету, већ како то присуство најбоље организовати тако да буде корисно, али и безбедно. У претходним текстовима (овде и овде) писао сам о ризицима који прате црквени дигитални простор и о потреби заштите званичних канала комуникације и личних података. Овде желим да питање сагледам из угла дигиталне одговорности и шта говоре православне црквене институције. Иако црквени и технички ставови долазе из суштински различитих научних области, они су сусрећу у једној важној тачки, а то је да људи буду одговорни приликом креирања правила у који корисници могу да имају поверење.

           Такав став пронашао сам код Православне Цркве Америке (Orthodox Church in America – OCA), чији је Свети синод 28. априла 2026. године издао „Смернице за друштвене мреже за свештенство“. Документ полази од чињенице да су друштвене мреже постале значајан део савременог живота и да хришћанско сведочење поред непосредно говора свештеника, узима у обзир и оно што пише, дели и коментарише у дигиталном простору¹. Посебно је важно што смернице не остају само на општим препорукама о дигиталној комуникацији, већ говоре и о томе ко може званично да наступа у име црквене институције, о заштити поверљивих информација и приватности верника, о одговорности запослених и волонтера, као и о посебним правилима комуникације са малолетницима. Наглашава се и да интернет објаве могу остати доступне и након брисања, па је потребно пре објављивања проценити њихов могући утицај у дигиталном простору¹. Тако дигитална комуникација постаје питање црквене одговорности, а не само техничког коришћења дигиталне платформе.

           Сличну границу између корисности технологије и њених ограничења поставио је архиепископ Елпидофор из Грчке православне архиепископије Америке у обраћању дипломцима Hellenic College Holy Cross у мају 2025. године. Указао је да друштвене мреже могу створити друштвену заједницу, али да не могу заменити стварни сусрет човека са човеком. Света Литургија може се гледати преко екрана, а проповед слушати преко подкаста или YouTube-а, али дигитални медиј не може заменити непосредно учешће у црквеном и светотајинском животу². Интернет, дакле, може бити средство мисије и повезивања, али не и замена за храм, парохијску заједницу и лични сусрет.

           Исто тако, архиепископ Елпидофор је на 48. Свештеничко-лаичком конгресу, одржаном ове године (2026. године) у Кливленду, представио реорганизацију националних служби у којој је „Digital and Innovation“ издвојио као једну од стратешких области, поред образовања у вери, развоја парохијског живота, рада са младима, богослужења и дигиталне безбедности парохија³.

           Тај приступ није остао само на стратешком опредељењу. На Конгресу су представљена конкретна решења за подршку парохијама: развој централизованих онлајн ресурса, реорганизација званичног сајта у портал са обуком и алатима за парохијске службе, унапређење сајбер безбедносне платформе „Digital Chant Stand“ и нови „Clergy Service Builder“ за припрему богослужбених текстова⁴. Овај пример показује да се дигиталне технологије у једној великој православној црквеној организацији више не посматрају само као средство за одржавање веб-сајтова и налога на друштвеним мрежама, већ као део системске подршке црквеном животу, образовању и мисији.

           Такав приступ поклапа се са принципима савремене сајбер безбедности. Амерички компјутерски стручњак Брус Шнајер (Bruce Schneier) још је крајем деведесетих популаризовао идеју да се сајбер безбедност мора посматрати као комбинација људи, процеса и технологије⁵. Његова основна порука је да ни најбоље техничко решење није довољно, ако нису дефинисаи начин рада и одговорност људи који користе систем.

           У црквеном контексту то се може разумети на следећи начин. Веб-сајт може бити технички добро заштићен, али ако више људи користи исту лозинку, ако се не зна ко има администраторски приступ или ако не постоји резервна копија сајта, систем остаје изложен ризику. Зато сајбер безбедност подразумева јасну евиденцију приступа, вишефакторску аутентификацију, ажурирање софтвера, резервне копије и план реаговања ако дође до инцидента. Сличан приступ формализује и амерички Национални институт за стандарде и технологију (NIST) у оквиру Cybersecurity Framework 2.0. Овај оквир намењен је организацијама различите величине и нивоа развијености и организује управљање сајбер ризиком кроз шест функција: управљање, препознавање ризика, заштиту, откривање, реаговање и опоравак⁶. За црквено окружење значајно је да сајбер безбедност не почиње антивирусним програмом, већ одговорима на питања попут: ко је одговоран у парохијском храму, шта се штити, који ризици постоје и како ће се поступити када дође до проблема.

           Мања парохија, наравно, не треба да има интернет инфраструктуру попут велике државне установе. Али основни принципи могу се прилагодити стварним потребама и то да се зна ко има приступ дигиталним ресурсима, да се користе јаке лозинке и вишефакторска аутентификација, да се редовно ажурирају системи, да се чувају резервне копије и да постоји у парохији одговорна особа која може да реагује у случају проблема.

           Корисно је погледати и искуства других хришћанских заједница. Одељење за комуникације Римокатоличке цркве у документу „Towards Full Presence“ из 2023. године полази од становишта да питање више није да ли учествовати у дигиталном свету, већ на који начин бити у њему присутан⁷. Документ наглашава одговорност, поверење и транспарентност. Иако православни приступ дигиталној мисији полази од другачијег искуства, корисно је приметити да се различите хришћанске институције суочавају са сличним изазовима.

           Из свих ових примера може се извести заједничка порука. Безбедно присуство Цркве у дигиталном простору гради се помоћу безбедне технологије, али тако да је у његовом средишту човек, који води бригу о одговорности. Званични сајт, налог на друштвеној мрежи, електронска пошта или база података јесу технички ресурси, али иза њих стоји одговоран човек од поверења. Зато циљ није стварати страх од интернета, друштвених мрежа или нових технологија. Напротив, оне пружају велике могућности за мисију. Али што је дигитални простор значајнији, већа је одговорност људи да тај простор буде добро организован и безбедан.

           И на крају да подсетим да интернет није замена за храм, Свету Литургију, парохијску заједницу или непосредан разговор са свештеником. Интернет је средство којим човек може бити информисан, позван да дође у храм и повезан са парохијском заједницом. Зато право питање више није да ли користити технологију, већ како је користити тако да она служи човеку и мисији Цркве.

1. Orthodox Church in America, Holy Synod of Bishops, “Social Media Guidelines for Clergy and Lay Leaders,” approved 28 Apr. 2026, Orthodox Church in America, 2026.
2. Elpidophoros, Archbishop of America, “HC/HC Paterexhortatory Graduation Address,” Hellenic College Holy Cross, Brookline, Massachusetts, 17 May 2025.
3. Elpidophoros, Archbishop of America, “Rise & Build: Our Sacred Responsibility,” Keynote Address, 48th Biennial Clergy-Laity Congress & National Philoptochos Convention, Cleveland, Ohio, 30 June 2026.
4. Observer Staff, “National Ministries keynote charts course for strengthening parishes,” Orthodox Observer, 30 June 2026.
5. B. Schneier, “‘People, Process, and Technology’,” Schneier on Security, 30 Jan. 2013.
6. C. Pascoe, S. Quinn and K. Scarfone, The NIST Cybersecurity Framework (CSF) 2.0, NIST Cybersecurity White Papers, NIST CSWP 29. Gaithersburg, MD: National Institute of Standards and Technology, 2024. doi: 10.6028/NIST.CSWP.29.
7. Dicastery for Communication, Towards Full Presence: A Pastoral Reflection on Engagement with Social Media. Vatican City, 28 May 2023.

др Ненад Бадовинац за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: снимак екрана Саопштења АПЦ у вези друшвених мрежа, извор: oca.org