Супруга и ја смо Американци. Као протестантски мисионари служили смо у Колумбији међу индијанским племеном Коги. Нисам био свештеник нити сам обављао било какву свештеничку службу, јер је мој рад био претежно техничке природе и састојао се у превођењу Светог писма на језик народа Коги. Никада нисам имао жељу нити намеру да постанем свештеник.

Током посете Сједињеним Америчким Државама 1994. године открили смо Православље. Посетили смо неколико православних парохија, разговарали са неколицином свештеника и одлучили да, по повратку у Колумбију, почнемо да одлазимо у православну парохију у Боготи, главном граду те земље.

Међутим, на наше велико разочарање, установили смо да у то време у читавој Колумбији није постојала ниједна активна православна парохија. Ступили смо у контакт са грчком заједницом у Боготи, а када је један грчки епископ дошао да служи венчање, пристао је да нас крсти. После тога, међутим, остали смо сами — без свештеника и без парохије.

Почео сам да шаљем писма у Сједињене Државе, питајући да ли постоји неки свештеник који би био спреман да дође и оснује мисију у Колумбији. Ни на једно од тих писама нисам добио одговор и постепено сам схватио да нико неће доћи.

Никада нисам желео да будем свештеник, али сам увидео да је једини начин да Колумбија добије православног свештеника тај да то, ако је таква воља Божија, постанем ја.

У то време моја супруга и ја већ смо се дописивали са тадашњим епископом манхетенским Иларионом (Капралом), потоњим митрополитом Иларионом, првојерархом Руске Заграничне Цркве. Када сам му објаснио у каквој се ситуацији налазимо, без парохије и свештеника у Колумбији, благословио ме је да упишем Богословију Свете Тројице у Џорданвилу, у савезној држави Њујорк. Тако смо напустили свој мисионарски рад у Колумбији и преселили се у Џорданвил.

Богословија се налази у оквиру Манастира Свете Тројице, основаног 1935. године, док је сама богословија основана 1948. године.

Не само да никада раније нисмо били у неком манастиру, већ нисмо ни одрастали у православној парохији. Посетили смо тек неколико православних храмова у Сједињеним Државама, тако да нисмо знали шта нас очекује.

Пријатељи које смо стекли у другим православним јурисдикцијама покушавали су да нас одврате од приступања Руској Цркви. Говорили су нам да ће богослужења бити предуга, да ће све бити на црквенословенском, а не на енглеском језику, и предвиђали су да ће то за наше мале синове бити толико непријатно искуство да ће замрзети Православље и напустити веру.

Међутим, три године које смо провели у Џорданвилу показале су се као изузетно благословено искуство за нашу децу. Данас су обојица чврсто укорењени у Православљу у окриљу Руске цркве. Обојица су произведена у чин чтеца и веома су активни у својим парохијама.

Само село Џорданвил је веома мало. Има пошту, једну продавницу мешовите робе, мали ресторан и библиотеку — све смештено дуж једне улице. Нисмо живели у оквиру манастирског комплекса, већ у стану изнад поште. То је имало и једну практичну предност: зими је поштанска служба редовно чистила снег испред наше зграде. Снег тамо често почиње да пада већ у октобру и задржава се све до после Пасхе. Монаси који су основали манастир намерно су изабрали тако усамљено место. Већина околних становника бавила се млекарским сточарством.

Пошто смо дошли непосредно из Колумбије, нисмо имали никакав намештај. Међутим, многи православни верници великодушно су нам даровали све што нам је било потребно.

Стигли смо неколико недеља пре почетка наставе, што нам је омогућило не само да се упознамо са околином, већ и са православним ритмом живота у манастиру. Редовно смо присуствовали богослужењима, почели да се исповедамо и стекли много нових пријатеља. Наш духовник био је јеромонах који је данас епископ аустралијски Георгије.

Добио сам расу, јер се сви богослови, без обзира на то да ли су неожењени или ожењени, сматрају манастирским послушницима. Пре него што су ми дозволили да упишем наставу, морао сам да станем пред групу јеромонаха који су ме испитивали које сам православне књиге прочитао, колико знам руски језик и да ли познајем црквенословенски. Потом су тражили да на црквенословенском изговорим молитву „Оче наш", што је за мене било прилично стресно. Срећом, знао сам је напамет, али је до тада никада нисам чуо изговорену, па сам прилично лоше изговорио многе речи. Ипак, очигледно сам задовољио њихова очекивања, јер су ми дозволили да упишем прву годину. Двојица тих јеромонаха данас су архиепископ чикашки Петар и епископ сиракушки Лука, садашњи игуман Манастира Свете Тројице.

Декан ме је примио у својој канцеларији, са које се пружао поглед на манастирско двориште и саборни храм. Тада ми је рекао речи које никада нисам заборавио:

„Ово није твоја учионица", рекао је показујући на зграду богословије. „Оно је твоја учионица", додао је, показујући на саборни храм.

Био је потпуно у праву. Управо смо у манастирском саборном храму моја породица и ја истински усвојили дух православне вере.

Сви богослови били су обавезни да присуствују Светој литургији која је почињала у шест часова ујутру. Одмах сам почео да певам за певницом. У почетку сам само слушао црквенословенске текстове и мелодије, а потом сам им се постепено и тихо придруживао.

Када би наступила зима, свакодневна богослужења премештала су се у доњи храм, посвећен Светом Јову Почајевском. Одувек сам волео интимну и свештену атмосферу те капеле. Нема ничег лепшег него ући у тихи храм у свитање, нарочито током хладног зимског јутра, осетити мирис тамјана и имати благослов да заједно са другим појцима узносиш богослужбене песме. То је предукус небеског богослужења.

Нови студенти који нису течно говорили руски били су, наравно, обавезни да га уче. Деведесетих година већина наставе и даље се изводила на руском језику. На првој години изучавали смо и основе православне вере, црквенословенски језик, руску историју, литургику и црквено појање. Један колега из Аустралије то је духовито сумирао речима: „Руски, руски, руски... и привикавање."

Многи верници досељавају се у Џорданвил како би живели у близини манастира и редовно учествовали у богослужењима. Већина је руског порекла, али има и велики број православних који говоре енглески и који су прешли у Православље.

Архиепископ, касније митрополит, Лавр, тадашњи игуман манастира, благословио је да се једном месечно у капели Успења Пресвете Богородице, која се налази на манастирском гробљу, служе богослужења на енглеском језику. Певао сам у хору на тим службама, а једнога дана ми је диригент рекао да ће ми поверити да руководим хором на следећој Литургији на енглеском.

Као човек који је тек недавно примио Православље, још сам се упознавао са поретком богослужења. Уз помоћ колега успео сам да распоредим све песме и довољно добро научим мелодије да бих могао да руководим хором.

Направио сам, наравно, доста грешака.

По завршетку Литургије свештеник је пришао и упитао ме:

— Шта се догодило?

Замолио сам га за опроштај и признао да никада раније нисам руководио хором, а још мање припремао православно богослужење.

— Аха - одговорио је уз осмех. - У том случају, и није било тако лоше.

Сваком богослову бивало је поверено одређено послушање. Понекад сам помагао у печењу просфора у пећима које су се налазиле испод манастирске кухиње. За подмазивање плехова користио се восак из манастирских кошница са остацима меда, тако да су просфоре имале благо сладак мирис.

Моје главно послушање било је у библиотеци, смештеној у подруму зграде богословије. Главни библиотекар био је јеросхимонах Јован (Берзинс), данас епископ каракаски и јужноамерички.

Отац Јован ме је понекад позивао у своју келију, где би на малом преносном решоу припремао грчку кафу за обојицу. У почетку сам га се помало плашио, јер је током богослужења увек био веома озбиљан, најчешће са лицем сакривеним испод клобука. Међутим, када смо почели заједно да радимо, брзо смо постали блиски пријатељи. То пријатељство са будућим епископом Јужне Америке показало се као драгоцено за мој данашњи мисионарски рад у Колумбији.

Моја породица и ја први Велики пост провели смо у манастиру. Очекивао сам да ће монаси током поста бити тихи и суморни, али ме је изненадило што су били радоснији него иначе. Као протестант никада нисам доживљавао Велики пост као време радости, тако да сам од братије веома много научио. Чинило се као да лебде од радости све до Пасхе.

Касније сам произведен у чин чтеца, а током Великог поста моје друге године студија архиепископ Лавр објавио је да ћу на Цвети бити рукоположен за ђакона.

Пре рукоположења владика Лавр ме је позвао у своју канцеларију на непланирани усмени испит. Окупио је све које је затекао у канцеларијама и штампарији и замолио их да ми постављају питања како би проверио шта сам до тада научио.

„Који је руски цар ослободио кметове?"
„Каква је структура службе Часова?"
„Шта се догодило са мудрацима након што су се поклонили Богомладенцу?"

Очигледно сам положио тај испит.

По рукоположењу сваки новорукоположени клирик служи пуни круг дневних богослужења четрдесет дана без прекида. Не могу да замислим бољу школу за свештеника, нити боље место ван Русије за такво искуство од Манастира Свете Тројице.

Истога дана када сам рукоположен за ђакона, отац Серафим (Вепел), будући игуман Скита Часног Крста у Западној Вирџинији, рукоположен је за свештеника. Тако смо тих четрдесет дана заједно служили са великом радошћу.

Током Страсне седмице телефоном је разговарао са својим братством, а ја сам чуо како каже:

„Да, није лако служити као нови свештеник... али бар нисам ђакон!"

Када је прошло мојих четрдесет дана, владика Лавр се насмешио, очински ме потапшао по руци и рекао:

„Иди кући и припремај се да будеш баћушка."

Током лета смо синове водили у летњи камп Светог Германа Аљаског, где смо супруга и ја помагали као васпитачи. Управо тамо смо стекли пријатељства која су трајала читав живот.

Тог лета владика Лавр ми је рекао да је моје свештеничко рукоположење заказано за празник Светог пророка Илије.

„Владико", одговорио сам, „веома ми је жао, али те недеље бићемо у кампу."

На моје велико изненађење, упитао ме је:

— „Добро, а када бисте Ви желели да будете рукоположени?"

Празник Преображења Господњег одувек ми је био нарочито драг, па сам се веома обрадовао што ми је дозволио да изаберем тај дан.

Била је велика радост коначно служити као свештеник. Ипак, убрзо сам схватио да више не могу да певам за својом вољеном певницом. Када ми нека жена каже да јој је жао што не може бити свештеник, обично јој одговорим:

„Не можете, али ни ја више не могу да певам за певницом — а Ви можете!"

Руска Загранична Црква има више светиња у Светој земљи, међу којима је и женски манастир Свете Марије Магдалине у Гетсиманском врту.

Јеромонах који је тамо служио сестринству морао је привремено да отпутује, па је епископ манхетенски Гаврило (данас архиепископ канадски) тражио свештеника који би га заменио.

Пошто је већина свештеника већ имала своја задужења, догодило се да ми је владика Гаврило пришао баш када сам, после своје четрдесете Литургије, излазио ка паркингу да коначно одем кући и мало се одморим.

— „Да ли бисте желели да идете да служите у Светој земљи?", упитао ме је.

Одговорио сам да такав позив не могу да одбијем. Тако сам отпутовао у Јерусалим.

Изненадило ме је колико сам се брзо осетио као код куће служећи на тим светим местима, али сам схватио да ме је богословија за то одлично припремила.

После прве Свете литургије монахиње су ме одвеле у трпезарију на доручак. Поставиле су ми неко питање на руском језику које нисам разумео. Поновиле су га неколико пута, али без успеха, па су на крају позвале једну сестру која је знала енглески да ми преведе.

Нису могле да сакрију осмех када су увиделе да без икаквих потешкоћа могу да одслужим читаву Литургију на црквенословенском језику, али да им не умем рећи на руском како желим да ми припреме јаја за доручак.

Могао бих да испричам још много догађаја из времена проведеног у Светој земљи, али ћу се задржати само на још једном.

Неке од монахиња биле су веома љубазне и водиле су ме у обилазак многих светих места. На празник Преподобног Саве Освећеног одвезле су ме у његов манастир у Јудејској пустињи.

Успут је возач случајно скренуо у погрешну улицу у једном палестинском селу и завршио у слепој улици. Наш аутомобил убрзо је опколила група љутитих младих муслимана, од којих је сваки у руци држао велики камен. Изгледало је као да ће их сваког тренутка бацити на нас.

Помислио сам да, чак и ако им није намера да нас повреде него само да нас заплаше, довољно је да некоме камен случајно испадне из руке, па да то остали схвате као знак и почну да бацају своје камење. Последице су могле бити кобне.

Моја прва реакција била је да подигнем прозор поред себе, што је било прилично бесмислено, јер би га сваки камен лако разбио.

Монахиње су, међутим, остале потпуно мирне. Погнуле су главе и почеле да се моле.

Одједном су се младићи повукли неколико корака уназад и спустили камење на земљу. Возач је полако извезао аутомобил из уске улице и наставили смо пут.

„Свети Сава никада не би дозволио да нам се нешто догоди на његов празник", рекла је једна од монахиња.

Дубоко сам се дивио њиховој вери.

Женама није дозвољен улазак у Манастир Светог Саве, па сам ушао сам. Учинило ми се да је добра идеја посетити манастир баш на празник његовог оснивача. Међутим, монаси су претходне ноћи читаво бденије провели у богослужењу, па је већина одмарала, а најмање што су желели било је да их узнемиравају ходочасници.

Манастирски гостопримац ме је љубазно, мада помало уздржано, дочекао и показао ми манастир, укључујући нетрулежне мошти Светог Саве Освећеног и кости монаха које су мученички пострадале од Сарацена.

На крају обиласка одвео ме је у манастирску трпезарију, где су други ходочасници пили кафу и ракију.

Из љубазности ме је упитао одакле долазим.

„Живим поред једног малог манастира у Сједињеним Државама", одговорио сам.

— „Где?", упитао је.

„То је веома усамљено место, у северном делу државе Њујорк."

То је пробудило његову радозналост.

— „Где тачно?"

„У једном малом селу које се зове Џорданвил. Сигуран сам да никада нисте чули за њега."

Гостопримац је широм отворио очи.

— „Џорданвил? Ви сте из Џорданвила?"

Остали ходочасници, углавном Грци, чули су његово питање.

Одједном су се са свих страна зачули узвици:

— „Џорданвил! Овај свештеник је из Џорданвила!"

Тада сам први пут схватио да је наш драги Манастир Свете Тројице познат не само широм Сједињених Држава него и далеко изван граница Руске Заграничне Цркве.

По повратку у Џорданвил, владика Лавр ме је поставио за свештеника при храму Светих Теодора у Бафалу, граду недалеко од канадске границе, удаљеном око три и по часа вожње возом.

Док сам још био студент богословије, сваког викенда путовао сам у Бафало, где сам служио вечерње бденије и Свету литургију.

После годину дана наша породица се опростила од Џорданвила и преселила у Бафало. У тој парохији служио сам петнаест година, али смо, кад год смо били у прилици, поново долазили у Манастир Свете Тројице.

Данас живимо у Мајамију и бавимо се мисионарским радом у Колумбији. Географски смо још даље од Џорданвила, али га и даље носимо у срцу и са захвалношћу чувамо драгоцена искуства која су нас обликовала као православне хришћане.

Извор: synod.com

Насловна фото: саборна црква манастира Свете Тројице у Џорданвилу о Педесетници ове године, извор: eadiocese.org (N. Pavuk)