Андреј га је први пут приметио у Тобољску, на богослужењу у Саборном храму Свете Софије. Седи старац са густом белом брадом усрдно се молио и личио је на доброг, уморног монаха.

Три године касније Андреј га је поново угледао – овога пута у Тјумењу – и обрадовао му се као најрођенијем. Двојица мушкараца из различитих поколења, ветерани два различита рата, срели су се у древном храму Светог Архангела Михаила и ту се спријатељили.

_{Фото: црква Светог архангела Михаила у Тјумену, извор: events72.ru}

Биле су то деведесете године прошлог века. Андреј се, по повратку из Авганистана, школовао на Историјском факултету Тјумењског државног универзитета. У слободно време учествовао је у обнови храма Светог Архангела Михаила, често остајући у њему преко ноћи као чувар.

У малој просторији за црквењака ноћио је и Михаил Данилович, ветеран Великог отаџбинског рата, који је из свог села дошао у Тјумењ на неколико дана. Није имао где да се смести, па му је свештеник благословио да неко време борави у древним зидинама храма.

Касно увече, када би ова двојица ветерана остајала сама у храму, имали су о чему да разговарају. Али Андреј је више слушао, док је стари ратник радо приповедао. Говорио је, на пример, како се борио на Лењинградском фронту, како је учествовао у борбама прса у прса. Причао је и како се молио сваки пут када би између борби имао мало слободног времена, иако је политички комесар покушавао да му то забрани. Војник није попуштао:

— Што ме стално дираш? У борби прса у прса не бијем се ништа горе од тебе! Код нас у селу сви дедови и прадедови молили су се Богу и прошли кроз тако страшне ратове. И ја ћу се молити!

— Нема никаквог Бога, зар не разумеш?!

— За тебе нема, а за мене има!

Тако су се непрестано препирали.

После рата Михаил Данилович није одмах пуштен кући. Најпре је упућен на изградњу Нориљска. Причао је да је било веома тешко и да су живели у земуницама. Али суров живот није уплашио младог Сибирца.

— Нисам клонуо духом, имао сам хармонику — говорио је деда, намигујући Андреју са осмехом.

Потом се вратио у родно село. Живео је и радио, не приметивши како је дочекао пензију. Ни тада није беспосличио. Био је човек вешт у сваком послу; умео је, на пример, да израђује намештај и поносио се својом малом радионицом у селу.

Када би се испричали, Михаил Данилович би узео свој стари молитвеник и стао пред иконе.

— А сада, Андреје, хајде да се помолимо пре спавања — позивао га је, а затим је наглас, пажљиво и побожно, читао вечерње молитве.

Када је дошло време да се врати кући, Андреј га је испратио до аутобуске станице. За пут му је купио велику кесу крупног, слатког грожђа, чему се деда искрено обрадовао:

— Е, баш дивно! Почастићу код куће старце!

Тако једноставно и мудро може бити проживљен живот: у молитви између битака, у песми после рада, у преданом труду за друге. У бризи за оне са којима нам је Бог дао да делимо живот, нарочито у позним годинама.

Тако се, једноставно и мудро, чува душа. Усред животних тегоба и великих несрећа она се не губи, већ расте до своје пуноће. Ослањајући се на молитву, постаје све снажнија, зрачећи тихом топлином која греје све око себе.

Обична прича једног ветерана Великог отаџбинског рата. Једна од многих. Наизглед неприметна, али када јој се приближите, дотиче само срце и у њему остаје заувек.

_{Фото: снимак екрана видеа РТВ "Мој јунак са Солунског фронта"}

Андреј је сачувао фотографију Михаила Даниловича у свом албуму, а његову причу у своме срцу. Данас је и сам Андреј већ деда. Његов живот такође је обичан. А кад дође мај, присећа се тих добрих разговора са старим ратником. Како су увече пили чај у утихнулом храму, док му је деда причао о свом животу.

Како су заједно стајали пред иконама: двојица људи из различитих поколења, ветерани два различита рата, усред ноћног града, скривени иза зидина древног храма. И њихове тихе молитве уздизале су се високо изнад смутње деведесетих година, сједињујући се, негде изван овоземаљског постојања, са молитвеним гласовима њихових предака.

Јулија Карпињен

Извор: foma.ru

Насловна фото: српски кадети Војне aкадемије и Медицинског факултета Универзитета одбране на врху Кајмакчалана 2024. године, фрагмен изворне са: va.mod.gov.rs