Однос државе и цркве је, наравно, далеко од искључиво верског питања. Посебно кад у једној држави постоји више верских заједница. Ово се у нашој савременој историји односи на Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, потоњу Краљевину Југославију, државу насталу у покушају решавања питања Јужних Словена на Балканском полуострву. Однос, са великом могућношћу погоршавања, је настојао да уреди већ краљ Александар Карађорђевић припремом конкордата са римокатоличком црквом. 

Конкордат, преводимо га као споразум или нагодба, је писмени уговор између државе Ватикана, или Stato della citta del Vatikano, како гласи званични назив, и одређене друге независне државе; овим се уговором дају повластице римокатоличкој цркви на територији дотичне државе у правном, економском и културном смислу. Ватикан заузврат, ни у једном случају, држави није дао ништа (Ђурић Мишина, 2013:208).

Постављено у политичкој равни, конкордатско ће питање попримити далеко сложенији израз: оно је део, посебно по мишљењу заговорника потписивања, заштите од ревизионизма држава губитницâ у Првом светском рату, најпре Мађарске и Бугарске (Симић, 2007:37), али и једне из табора победницâ – Италије (Јаковљевић, 2014:277). У оквиру политике ћемо за овај случај убројати и правце развоја економије, што не доприноси једноставности јер као важног партнера Краљевине у овој области и добу налазимо и Италију. 

Као потврду насталог лавиринта прилажемо увид да је конкордатска криза, која се развила из овог питања, довела Краљевину Југославију на ивицу грађанског рата (Јаковљевић, 2015:289).

Односи Краљевине Југославије и Италије ће за време владе Милана Стојадиновића посредством спољне трговине бити побољшавани, али је то исто тако значило и отклон од дотадашњих савезнике из Мале Антанте и Француске. Међутим, и опозиција и добар део југословенског јавног мњења су били незадовољни овим заокретом: у једном манифесту који потписују прваци опозиционих странака каже се да „Влада г. Стојадиновића води спољну политику без икакве контроле јавности и без икаквог обзира на потребе и осећаје народа“. У манифесту се додаје да „политика Владе одговара само малом броју људи на власти“. Са овом променом смера у спољњој политици је свакако повезано и потписивање конкордата: мотиви  су дакле били политички (Јаковљевић, 2014:281). 

Критичари конкордата су наводили бројна спорна питања: већ у првом члану пише да се римокатоличкој цркви признаје „пуно право да слободно врши мисију у Краљевини Југославији“. Реч мисија је по логици ствари наметала закључак да се овде ради о прозелитизму : Сергије Тројицки, тадашњи професор црквеног права на Богословском факултету, је приметио да по овоме излази да је „Југославија нека непросвећена, незнабожачка земља“.

Такође је проблематична била и могућност да се на место бискупа постави неко ко није по вољи државних власти, или ко делује противдржавно. Овај члан је, на пример, оспоравао адвокат Иван Рибар, римокатолик –  што му то није сметало да примети да је одредба опасна за мир у земљи.

Даље је један члан конкордата налагао да се, пошто римокатоличка црква забрањује својим свештеницима учешће у политичкој борби у оквиру политичких странака, то исто забрани и осталим верским заједницама, односно њиховом свештенству. Ово је одавало утисак да Ватикан одређује верску политику југословенске владе јер остале верске заједнице нису ни питане за сагласност о предвиђеном решењу. 

Потом,  конкордатом је предвиђено одређено изузеће римокатоличке цркве у односу на Кривични законик и Закон о заштити државе, у смислу давања имунитета римокатоличком свештенству. Друга пак одредба ставља конкордат изнад земаљских закона. Римокатоличко верско право би, тако, добило већу важност од осталих државних закона. У једном ставу конкордата држава је штавише дужна да, ако треба и силом, обезбеди да се деца у верски мешовитим браковима васпитавају у складу са римокатоличком вером.

Анализа документа јасно показује да је он у овом облику споран не само за по верујућима најбројнију Српску православну цркву већ дубоко задире и у надлежности државне политике.

Како су све верске заједнице добиле законе који уређују њихов правни оквир, почев од Српске православне цркве 1929. године, остало је још само решавања законског положаја римокатолика. Да би држава била чвршће повезана и да би се уклонио сепаратизам Хрвата, владао је став да је нужно што пре уредити и ово питање. Државна власт је разумела да је без конкордата немогуће приволети римокатолички епископат и свештенство да поштују устав и законе; власт је сматрала да би тако било могуће придобити римокатолике, и  клир и вернике, задобити наклоност Ватикана и стећи верски мир (Димић и Жутић, 1992:229). 

Прва делегација Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, послата у Ватикан ради преговора, није у томе успела. Занимљиво је да је један од разлога за неуспех био став Стјепана Радића , вође Хрватске сељачке странке. Он и брат му Анте били су антиклерикално настројени, против претераног утицаја римокатоличке цркве у Краљевини. Радић је захтевао да се поштује државни суверенитет, а у преговорима је Ватикан управо полазио од непризнавања суверенитета и тражио повлашћени положај за римокатоличку цркву. Вођа највеће хрватске странке је напао предложени нацрт конкордата називајући га одвише клерикалним (Радић, 2021:96). Изјавио је да Хрвати никад неће пристати на такав конкордат, те да не дозвољава да се „овим конкордатом веже наш хрватски народ, не допуштам да се он метне у вериге“ (Димић и Жутић, 1992:96). 

С друге стране, један кардинал је изјавио да југословенски бискупи по питању конкордата наступају као непријатељи своје државе (Радић, 2021:93). Они су, заправо, ометали договор. Изгледа да су то били људи „старог аустријског менталитета, који никако не могу да се помире са нестанком бивше А-Угарске и новим стањем ствари…“

Пре Радића је свој став изнео и српски патријарх Димитрије (Павловић). Њему је председник владе Никола Пашић службено послао нацрт конкордата замоливши га за могуће примедбе. Патријархов је одговор да се из текста види да је главни циљ римокатоличке цркве „да њихова пропаганда развије што већу акцију за отуђивање нашег народа и од вере и од своје народности. Они желе да и у другим крајевима наше државе постигну успехе какве су постигли у Српској Херцеговини и Босни. Стога све што они траже упоредити с оним што има наша Црква и оцените могу ли се њима дати већа права но што их ова има.“ (Ракитић, 2016:349, 350)

У међувремену, односи Ватикана и Краљевине Југославије се погоршавају због посланице бискупâ против соколства и изјаве папе Пија XI о прогањању римокатолика у Југославији. Односи су толико заоштрени да се почетком 1933. године штавише говори о могућности њиховог прекида. Преговори везани за конкордат ће ипак бити настављени на лични захтев краља Александра (Радић, 2014:692). Једна француска историчарка  сматра да је Ватикан био упућен у планове за атентат на краља, па је да би то прикрио, у лето 1934. године преговарао о коначном садржају конкордата.

Онда је у Марсеју убијен краљ Александар Карађорђевић и преговори су на неко време заустављени. Међутим, готово непосредно после убиства краља, долази до јавног сукоба између Српске православне цркве и римокатоличке цркве у Краљевини: разлог је био дубоко задирање у идентитет српског народа и у политичку суштину заједничке државе. Крајем 1934. године је Свети архијерејски синод покренуо широку делатност да наредна, 1935, година буде посвећена прослави 700. годишњице од упокојења Светог Саве. Патријарх је у посланици нагласио не само верски већ и национални значај личности и дела Светог Саве, као и то да он припада свим деловима народа и заједничкој баштини.

Загребачки надбискуп др Анте Бауер је својој пастви забранио учешће у прослави иако је он као учени теолог сигурно знао да су Житија Светог Саве ушла у римокатоличка Acta Sanctorum, која издају учени језуити Боландисти у Анверсу. Сигурно је знао и то да је Свети Сава у тим Acta Sanctorum унет под 14. јануаром као римокатолички светитељ, са све чудима и поштовањем код његовог народа „православне и католичке вјероисповијести“ (Новак, 1986:418). Овај је потез загребачког надбискупа сместа протумачен као политички гест.

Кнез Павле, намесник малолетном краљу Петру, је желећи да се што пре споразуме са хрватским странкама, утицао на владу Богољуба Јевтића да најхитрије могуће парафира конкордат. С тим у вези, неки извори тврде да је текст конкордата завршен још за живота краља Александра, негде почетком октобра 1934, док други сматрају да споразум није био утаначен у тренутку краљеве смрти, већ да су крајња решења донета тек у наставку преговора (Ракитић, 2016:356-357).

Јевтићев пак мотив за завршавање овог посла је био да придобије гласове римокатолика, понајвише Хрвата, за Југословенску националну странку, чији је вођа био. Узалуд и кратковидо: већи утицај на Хрвате су имали локална римокатоличка јерархија и хрватски политичари, него ли некакви могући добри односи између Београда и Ватикана.
На месец дана пре заказаног потписивања, Јевтићев кабинет је пао. Нови председник владе, Милан Стојадиновић, није отказао договорено: конкордат је парафиран 25. јула 1935. године. Свој потпис на споразум је са југословенске стране ставио министар правде др Људевит Ауер, римокатолик. Он је управо због тога и постао министар уместо планираног Мехмеда Спаха: било је незгодно да један муслиман у том подухвату представља државу пред Светом Столицом (Стојадиновић, 1970:519). У име Ватикана уговор је потписао кардинал Еугенио Пачели, потоњи папа Пије XII.

_{Фото: Милан Стојадиновић, извор: wikipedia.org}

Разлика између Јевтића и Стојадиновића је била у промени спољнополитичког ослонца: док је први био изразито окренут Француској, Стојадиновић је желео приближавање Италији, што је значило и Ватикану, па онда и Немачкој. Ово је био период страха од ширења комунизма Европом, па је држава против овога као савезника природно могла да има Свету Столицу и римокатоличку цркву.

Ова је промена спољнополитичког тежишта, међутим, вероватно значила и настојање пређашњих савезника, пре свега Велике Британије, да приближавање, па и конкордат, спречи (Ракитић, 2016:359-360).

У читавој ствари је и хрватска римокатоличка јерархија ишла више за национално-политичким него црквеним интересима. Њени поступци су усмерени на спречавањe конкордата на сваки начин. Штавише, један од професора на загребачком теолошком факултету је припремио аргументе зашто Света Столица не би требалo да склопи конкордат са Југославијом јер, по његовим речима, не постоје гаранције да би он уистину био поштован. Управо у време завршнице конкордатског питања је успостављена чврста веза између римокатоличке цркве у Хрвата и Хрватске сељачке странке. Тако је став ове странке, са Влатком Мачеком на челу, био да изричито не признаје конкордат (Ракитић, 2016:382).

Да би споразум постао пуноважан, требало је да га прими Народна скупштина и Сенат. Пошто Стојадиновић није имао већину у Сенату, конкордат је склоњен у фиоку на извесно време. Иначе, све је рађено у тајности и јавност није о подухвату скоро ништа знала. Тако би и остало да га, осећајући се угроженом, није обзнанила Српска православна црква.
Последњих дана августа 1935. године, на седници Архијерејског сабора питање конкордата покреће црногорски митрополит Гаврило (Дожић). Већ следећег дана Сабор архијереја Српске православне цркве од председника владе Милана Стојадиновића тражи текст споразума са римокатоличком црквом на увид.

Стојадиновић пак у својим мемоарима тврди да су и Синод, и патријарх Варнава (Росић) били упознат са текстом конкордата пре његовог потписивања. Њих су двојица од раније били у пријатељским односима; преписка им је увек била жива и срдачна. Стојадиновић је збиља више пута помогао патријарху по разним питањима.

После састанка са Стојадиновићем, митрополит Гаврило изјављује да у конкордату заиста има „тешких одредаба“, а да ће целокупан текст бити достављен.

Потом обе стране неколико месеци ћуте.

Стојадиновић је избегавао да потписано достави патријарху све до средине новембра 1936. Кад је текст озбиљно проучен десио се заокрет: постало је јасно да ће Српска православна црква њиме бити угрожена, а да је давање политичких и верских привилегија римокатолицима погрешан пут (Антонијевић, 2017:95).

Дâ се приметити да је Сабор Српске православне цркве спочетка давао Стојадиновићу прилику да поведе суштински дијалог везан за конкордат. Међутим, како се то није дешавало, Црква се решила на отворен сукоб.

У традиционалној беседи на Нову 1937. годину, по јулијанском календару, патријарх Варнава се оштро изразио и против конкордата, и против Свет Столице; између осталог, папу је назвао „црним вођом црне интернационале“. Уједно је рекао да „су наши властодршци изгубили и памет и поштење“. Патријарх је позвао верни народ „да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске“ (Вајагић и Новаков, 2024:254–255). Говор је преношен преко радија, али је прекинут; такође, штампа га није целог пренела – влада је наредила да се цензурише. Због тога је патријаршијска штампарија издавала текстове против конкордата, махом анонимне.

До краја затегнуте односе између цркве и власти сликовито описује и „неми сусрет“ патријарха Варнаве и кнеза Павла. Кнез је крајем јануара 1937. године на прослави годишњице Српске краљевске академије само прошао поред патријарха не јавивши му се.

Власт преко полиције врши притисак на политичке противнике, али и на српску цркву, тако што кажњава све оне који су јавно иступали против потписивања конкордата, па били они и свештеници.

Вест о потписивању договора са Светом Столицом преносе и неке западне новине наводећи да нигде Ватикан није добио више уступака јер је римокатоличко право стављено изнад државног, а прихваћене су и велике материјалне обавезе према римокатоличкој цркви „која је богата сама по себи“ (Слијепчевић, 1991:581). За српску цркву је то изгледало као да се ствара нова државна црква, која је уз то изнад државе.

Како договор није изношен пред Скупштину и Сенат, то је из Ватикана послата делегација да извиди зашто краљевска влада оклева. Ово је изгледа приморало председника владе да конкордат упути на потврђивање.

Бранећи конкордат пред скупштинским одбором, председник министарског савета Милан Стојадиновић је, „скромно“, као јемца за овај договор нудио себе – „доброг Србина и доброг православца“ (Симић, 2007:211). Стојадиновић је често истицао да је потомак београдског митрополита Мелентија Павловића, те да је јако црквен, али на једном месту у мемоарима пише како је за италијанског министра спољних послова грофа Ћана приредио банкет на Велики петак (Стојадиновић, 1970:419 ).

Расправа о конкордату у Народној скупштини је почела 19. јула 1937. године, за кад је заказан и молебан и литија за здравље патријарха Варнаве. Његово се здравље постојано погоршавало, а многи су сумњали да има нечијег умишљаја у овоме.

Литија је требало да иде од Саборне цркве Кнез Михаиловом улицом до Храма Светог Саве, али је полиција, не успевши да литију забрани, захтевала да то буде споредним сокацима. На челу литије су били епископ шабачки Симеон (Станковић), епископ моравички Платон (Јовановић) и епископ сремски Сава (Трлајић), са свештенством. Присутни су били и политичари опозиције, потом народне организације – Соколи, Четници, Народна одбрана.

Изгледа да је у маси окупљеног народа било и комуниста, које су организовали Милован Ђилас и Александар Ранковић. Они су одмах по покрету литије узвикивали пароле против владе, али при нападу полиције нису били повређени јер нису ни били у првим редовима (Ракитић, 2016:380). Иначе, увидевши могућност присвајања и манипулације борбе против конкордата, Сабор Српске православне цркве се још у свом саопштењу од 26. маја те године оградио од могућих партијско-политичких злоупотреба (Слијепчевић, 1991:582).

Чим је литија из Саборне цркве изашла на улицу, била је окружена од жандармерије која је забранила покрет даље. Како је литија ипак стигла до Народне банке, жандармерија добија појачање и долази до примене силе. Од „салве“ удараца повређен је владика Симеон: пао је окрвављен на калдрму и изгубио свест. Повређен је по глави, десном оку, рамену и грудном кошу, и то тупим оружјем из непосредне близине. Однет је на рукама до санаторијума Живковић, где је збринут. Неколико удараца гуменом палицом добио је и владика Платон, који је тешком муком дошао до цркве (Вуковић, 1997:13). 
Жандарми су тукли и свештенство, кидајући им одежде и псујући поповску и српску мајку. По нагласку је било приметно да су жандарми Хрвати и Словенци. Постоје сведочења да министар унутрашњих делâ Антон Корошец, Словенац и бивши римокатолички свештеник, није имао поверења у београдску жандармерију и полицију.

Ово је догађај који је постао познат као Крвава литија.

_{Фото: Конкордаска криза 1937. године, извор: wikipedia.org}

О овом жалосном збивању пише и страна штампа: чланак британског Дејли мејла носи назив „Напад бајонетима на пет хиљада људи“; Дејли телеграф преноси: „Епископ ударен пендреком приликом напада полиције“; о полицијском насиљу извештава и Дејли хералд. Британце је узнемиравала политика окретања ка Италији и Немачкој, коју су започели кнез Павле и Стојадиновић. То су схватили као удаљавање од њих и Француза. У том смеру и француски часопис Еко де Пари бележи: „Шабачки епископ ударен је од стране једног полицајца. Верници су га крававог однели у Саборну цркву…“

Домаћа штампа, сва под контролом власти, пише сасвим другачије. Лист Време, у власништву Стојадиновићевог брата Драгомира, пише да су жртве заправо жандарми, да међу грађанством повређених нема, да није коришћено никакво оружје, а да су ред и мир заведени врло брзо. И сам Стојадиновић у својим мемоарима каже да су ред и поредак у литији успостављени за неколико тренутака, а измишља и изјаву владике Симеона у санаторијуму. То све делује невероватно и смешно у поређењу са извештајима људи који су били присутни. Но, на крају, то је само „покушај бившег политичара да се оправда пред историјом, а не објективно приказивање догађаја у којима је учествовао“ (Мишовић, 1994:20).

Расправа везана за конкордат је завршена у ноћи 23. на 24. јул 1937. године, тачно у време кад се упокојио патријарх Варнава. Документ је прихваћен са 167 посланичких гласова за и 129 против конкордата. Црква је све посланике који су гласали за конкордат предала Црквеном суду, уз ускраћивање црквених почасти, као и да свештеник, без дозволе надлежног архијереја, не може ни у домове дотичних улазити да би вршио свештенорадње.

Свечани банкет који је председник владе исте вечери уприличио поводом изгласавања конкордата је прекинула звоњава свих београдских православних цркава објављујући упокојење Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Варнаве.

_{Фото: патријарх Варнава на освећењу Успенског храма у Панчеву, 27. јануара 1931. године, извор: wikipedia.org}

Једини европски државник који је изјавио саучешће обудовелој Српској православној цркви био је Адолф Хитлер . Једини страни дипломата који је дошао у Саборну цркву код одра блаженопочившег патријарха био је немачки амбасадор у Београду. Оба ова поступка Милану Стојадиновићу нису пријала (Ђурић Мишина, 2013:239).

Крајњи резултат конкордатске кризе је било практично повлачење закона јер није изнесен пред Сенат. Ово је било поразно по углед Милана Стојадиновића; није добио наклоност римокатоличке цркве, штавише супротно, а трајно су покварени односи са Српском православном црквом (Симић, 2007:216).

Председник министарског савета Милан Стојадиновић је обавестио мјестобљуститеља патријарашког трона митрополита Доситеја, у поверљивом допису од 1. фебруара 1938. године, да овај конкордат са Ватиканом, у таквом облику, више неће бити изношен на потврду пред народно представништво, а да ће краљевска влада у будућем сређивању односа са Светом Столицом и римокатоличком црквом у Краљевини у пуној мери поштовати начело равноправности свих законом признатих вера у држави.

Многи добро упућени у Стојадиновићеве закулисне игре су ипак били изненађени овим повлачењем већ потписаног и у скупштини усвојеног споразума. Изгледа да је у позадини његовог маневра лежала нада да ће после смрти патријарха међу архијерејима наћи одговарајућег који ће као владин кандидат за трон бити спреман да прихвати и овакав конкордат.

Такав се пак није нашао.

Поводом окончања кризе, владика жички Николај (Велимировић) је приметио да је борба била „против римокатоличког папе, нашег свагдашњег великог непријатеља, односно против конкордата“. (Вуковић, 1997:21). По њему, ту смо борбу добили. Пад Стојадиновићеве владе, а потом и стварање Бановине Хрватске, говори колико је најјачој хрватској странци одговарало слабљење Стојадиновићевог ауторитета, а и колико је мало било важно, са стране хрватских националних интереса, склапање конкордата.

Много касније, Милан Стојадиновић је за конкордатски неуспех кривио политичку опозицију, па и слободне зидаре (Стојадиновић, 1970:532). Поступке Српске цркве је тумачио њеним покушајем да поврати положај водеће вероисповести, какав је имала у Краљевини Србији, а изгубила га у новој држави.

Ипак, очигледно је да је Српска православна црква у конкордатској кризи деловала одбрамбено, и то пошто је изгубила поверење у југословенску владу.

Неки аутори постављају питање да ли је Српска црква у вези са конкордатом начинила грешку због бурне реакције, као и да ли је тиме заоштрила односе између православних и римокатолика у тадашњој држави (Јаковљевић, 2014:273). Но, треба имати на уму да су и пре отварање конкордатске кризе из западних крајева Краљевине Југославије Светом синоду и патријарху Варнави непрестано стизали дописи од подручних архијереја, свештеника, па и обичног света, о прогону и страдању православних Срба. Патријарх је био добро обавештен и свестан тадашњег политичког тренутка. Можда је већ назирао будуће покоље на усташком путу ка њиховој Civitas Dei, нажалост подржаном од многих клирика римокатоличке цркве.

Литература

• Антонијевић, С. (2018). Конкордатска криза 1937. године – трагање за узроцима. У Српска теологија данас 2017: зборник радова научног скупа (стр. 82–96). Православни богословски факултет.
• Вајагић, П. М., & Новаков, Д. (2024). Српска Православна Црква у југословенској краљевини – изазови и искушења. У Српска православна црква: Изазови и искушења кроз историју (стр. 243–256). Центар за историјска истраживања, Филозофски факултет у Новом Саду; Српска православна Црквена општина Бачка Паланка; Институт за савремену историју.
• Вуковић, С. (1997). „Крвава литија“ у Београду 19. јула 1937. године. Каленић, (3), 12–21.
• Димић, Љ., & Жутић, Н. (1992). Rimokatolički klerikalizam u Kraljevini Jugoslaviji 1918–1941: Prilozi za istoriju. Vojnoizdavački i novinski centar.
• Ђурић Мишина, В. (2013). Милан Стојадиновић и конкордат Ватикана и Краљевине Југославије. У М. Ђурковић (прир.), Милан Стојадиновић – политика у време глобалних ломова (стр. 208–242). Институт за европске студије.
• Јаковљевић, С. (2014). Српска Православна Црква у Конкордатској борби 1937. године – покушај нове синтезе (I део). Богословље 2, 272–295.
• Јаковљевић, С. (2015). Српска Православна Црква у Конкордатској борби 1937. године – покушај нове синтезе (II део). Богословље 1, 269–293.
• Мишовић, М. (1994). Затамњена историја: тајна тестамента краља Александра и смрт патријарха Варнаве. Службени лист СРЈ.
• Новак, В. (1986). Magnum crimen: Пола вијека клерикализма у Хрватској (2. изд.). Нова књига.
• Радић, Р. (2014). Jugoslavija i Vatikan 1918–1992. godine [Југославија и Ватикан 1918–1992. године]. Annales: Series Historia et Sociologia, 24(4), 691–702.
• Радић, Р. (2021). Преговори о конкордату између Краљевине СХС и Свете Столице 1925. године. Анали Правног факултета у Београду, 69(1), 74–116.
• Ракитић, Д. С. (2016). Конкордат Краљевине Србије и пројекти конкордата Краљевине СХС и Краљевине Југославије – правноисторијски аспекти односа цркве и државе [Докторска дисертација, Универзитет у Београду].
• Симић, Б. (2007). Пропаганда Милана Стојадиновића. Институт за новију историју Србије.
• Слијепчевић, Ђ. (1991). Историја Српске православне цркве (Књ. 2: Од почетка XIX века до краја Другог светског рата). БИГЗ.
• Стојадиновић, М. М. (1970). Ни рат ни пакт: Југославија између два рата. Отокар Кершовани.

Тихомир Гајски, историчар, за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: Крвава литија 1937. године, извор: wikimedia.org