Разговор водиле: Екатерина Орлова и Марија Мономенова

Године 2027. навршиће се 25 година од када су мошти Светог Теофана Затворника пренете у његову обитељ. Манастир брижљиво чува успомену на вишенског затворника. Његова дела представљају истинску ризницу за све који теже духовном животу.

Игуманија Успенског Вишенског манастира Димитрија (Лукјанова) говорила је за „Монашки весник" о томе да јубиларне свечаности обитељи, која је 2025. године прославила 400 година постојања, представљају пре свега значајан повод да се дубље проучи духовно наслеђе Светог Теофана, открију нове стране његових дела и да се прочитано настоји усвојити и применити у пракси. И наредна, 2027. година биће обележена значајним датумима у летопису обитељи.

_{игуманија Димитрија са сестринством}

Мати Димитрија, Ваш манастир се припрема да 2027. године обележи неколико значајних датума. Можете ли нам нешто подробније рећи о њима?

— Заиста, пред нама је читав низ јубилеја, а сви су веома значајни за нашу обитељ. Двадесет деветог јуна 2027. године навршиће се 25 година од дана када су свете мошти Светог Теофана Затворника пренете из села Емануиловке у Шацком рејону у нашу обитељ. Навршава се тачно 200 година откако је у манастир донета чудотворна Казанска икона Пресвете Богородице, која се од тада назива Вишенском. Осим тога, обележићемо и 175 година од уређења Богојављенског храма – оног истог који се налазио у келији у којој је Светитељ живео у затворништву и служио богослужења. Али ни то нису сви поводи за прославу! Отац Георгије Глазунов, који је 1972. године извадио мошти Светог Теофана из гробнице некадашњег Казанског саборног храма, који се нашао на територији психијатријске болнице смештене у зградама манастира затвореног двадесетих година прошлог века, потом их брижљиво чувао у свом дому, а када је то постало могуће, пренео их у Тројице-Сергијеву лавру, напуниће 85 година. И, поврх свега, обележићемо и 55 година од оног незаборавног тренутка када се догодио овај знаменити догађај. Тако да нас наредне године очекује мноштво јубилеја и за њих се припремамо са великом пажњом. Веома сам захвална свима који нам у томе помажу: сестрама, поклоницима и добротворима. Без њиховог учешћа и подршке не бисмо успели.

Желимо да што више људи сазна за Светог Теофана, за његово учење и за то како он може помоћи савременом човеку у његовим духовним трагањима. Надамо се да јубиларне свечаности неће бити само празник, већ и повод за дубље проучавање Светитељевог наслеђа, за нова издања његових дела и организовање просветних догађаја.

_{кивот са светим моштима светог Теофана Затворника}

Зашто је, по Вашем мишљењу, толико важно чувати успомену на Светог Теофана? Шта за Вас лично и за сестринство манастира значи поштовање светог покровитеља обитељи?

— За мене лично предстојећи јубилеји представљају и повод да размислим о свом служењу, о томе како да и сама постанем достојнија наследница традиција Вишенске обитељи. Молим се да ми Господ подари снаге и мудрости да водим обитељ путем који су зацртали Свети Теофан и људи који су га окруживали. Знате, увек сам осећала да је Свети Теофан истински домаћин овога места. Могло би се чак рећи да га је осветио својим молитвама, трудовима и поукама, јер је овде дуги низ година живео у добровољном затворништву. При томе, и после толико година, наслеђе Светог Теофана још увек није објављено у целини нити је до краја проучено. Постоје рукописи који се чувају на Светој Гори, у руском Манастиру Светог Пантелејмона, и који још увек чекају своје истраживаче.

Сви смо одрасли уз књиге Светог Теофана, његова писма, поуке... И данас им се непрестано враћамо, сваки пут откривајући нову дубину и нове смислове. У младости, много пре него што ме је Господ довео у Вишенски манастир, маштала сам о томе да дођем овамо. Чинило ми се да људи који овде живе морају бити попут рођене духовне деце Светог Теофана, да су сви прожети његовим духом и да ћу, кроз општење са њима, и сама моћи да се дотакнем његове благодати. Одувек сам желела да дођем овамо, да дишем истим ваздухом којим је дисао Светитељ, јер је он тако дивно писао о Виши: „Од Више може бити боље само Царство Небеско", и називао ју је блаженом. И ево, сада живим овде, а Свети Теофан ме непрестано подстиче да напредујем и не допушта ми да стојим у месту. Без његове помоћи у Виши је просто немогуће живети; он као да те води за руку кроз живот...

Сећајући се Светог Теофана, не можемо а да не поменемо и оне људе који су током многих година били уз њега. То су његов најближи помоћник и пријатељ, један од истакнутих настојатеља обитељи – архимандрит Аркадије (Честонов), као и Емануил Дмитријевич Наришкин, изузетно побожан човек обдарен несвакидашњим умом. Дубоко сам уверена да су управо општење и такав духовни савез ове три личности довели обитељ до процвата.

_{архимандрит Аркадије Честонов}

По чему је, дакле, био особен тај савез?

— Манастир је достигао процват крајем XIX века, за време његовог настојатеља архимандрита Аркадија. Био је то изузетан човек. Рођен је 1825. године у многочланој породици ђакона, завршио је Шацку духовну школу, али је због недостатка новца у породици (у њиховом родном селу избио је пожар који је уништио сву имовину) био приморан да после другог разреда напусти школовање у Тамбовској богословији. Ступио је као послушник у Николо-Чернејевски манастир и, прошавши кроз различита послушања, 1862. године постављен је за настојатеља Вишенске пустиње у Тамбовској епархији. Свети Теофан је читавог живота учио, владао многим језицима и преводио древне Оце, али су се он и отац Аркадије, када је овај постао настојатељ обитељи, разумели без много речи. Можете ли замислити колико је то био даровит човек! Затворништво које је отац Аркадије устројио за Светитеља представља истински врхунац људске мудрости и духовне осетљивости. Успео је да створи такве услове у којима је Светитељ могао несметано да ствара. Њихов однос могао би се назвати пријатељским, а то пријатељство било је истински искрено и дубоко. Архимандрит Аркадије био је познат као великодушни добротвор и покровитељ образовних установа у шацком крају. Отварао је и помагао црквено-парохијске и народне школе у селима тог округа. Године 1876. постављен је за покровитеља народне школе у селу Шаморга и у потпуности ју је издржавао: обезбеђивао је све што је било потребно и плаћао учитеља. Касније је основана Вишенско-Купљанска црквено-парохијска школа (у селу Купља недалеко од Више), која је временом преуређена у учитељску школу другог степена – подигнута је велика двоспратна камена зграда са интернатом за 75 ученика и домским храмом.

Године 1877. архимандрит Аркадије постао је почасни старатељ Шацке духовне школе. До друге половине XIX века зграда школе била је знатно оронула, па је 1879–1880. године, на иницијативу оца Аркадија, извршена њена темељна обнова. При школи је освећен домски храм Светог Јована Богослова, а уређени су и интернат, болница и библиотека. Касније је успео да убеди једног од најбогатијих земљопоседника Шацког округа, обер-камергера Емануила Дмитријевича Наришкина, да издвоји средства за нову обнову. Од 1887. до 1889. године подигнути су камена зграда за учионице и домски храм са обновљеним иконостасом. Када је подигнута нова зграда, отац Аркадије је поново уложио сопствена средства: за премештање храма, обнову иконостаса, куповину лустера и малтерисање зидова. У знак захвалности, месно свештенство установило је стипендију која је носила његово име, намењену помоћи сиромашним ученицима.

Познанство Светог Теофана са Е. Д. Наришкином започело је у време када је Светитељ управљао Тамбовском епархијом, а наставило се и након што је примио на себе подвиг затворништва у Успенској Вишенској пустињи. Император Александар III називао је дела Е. Д. Наришкина „подвизима јеванђелске љубави". Емануил Дмитријевич, дубоко верујући хришћанин, није волео да се говори о његовом добротворном раду. О томе шта је овај добротвор, који је свој живот посветио просвећивању и помагању потребитима, значио обичном народу може се судити по опроштају од њега. Очекујући долазак погребне поворке из престонице, становници су на улазу у град подигли величанствену капију са натписом: „Просветитељу народа – захвални Тамбов".

_{цркве Вишенског манастира}

Савез ових људи – Светог Теофана, архимандрита Аркадија и Емануила Дмитријевича Наришкина – претворио је овај крај у културно, образовно и духовно средиште, у које су долазили људи из различитих крајева Русије. Сачувана су дивна сећања једног поклоника из 1909. године. У то време ни отац Аркадије ни Свети Теофан више нису били међу живима, али је дух обитељи остао исти. Тај човек пише да је, када је стигао у манастир, чуо древно знамено појање, од којег је стајао и плакао од умиљења, осећајући жељу да се каје и моли. Приповеда да су га примили као најрођенијег и да дословно није желео да оде, јер га је братска атмосфера манастира задивила својом благодатном топлином. Тај дух живео је у обитељи све до револуције. У архивским документима се наводи да је мноштво сељанки, девојака и жена, помагало манастиру – неке су шиле, неке се старале о стоци, а неке обављале различита послушања. И све су живеле у близини, чинећи једну велику породицу.

Три велика човека – Свети Теофан, отац Аркадије и Емануил Дмитријевич Наришкин – нису сејали „на камену", већ на живој „земљи" људских душа. И плодови те сетве нису се дуго чекали: процват обитељи уочи револуције био је очигледна потврда тога. Али најважније је да то семе није пропало. Остало је у људима шацког краја.

Чак и у годинама безбожништва, за време совјетске власти, ова земља је сачувала веру. Овде су живеле десетине блажених. Данас се њихови гробови могу наћи на гробљима Шацка, Новосјолки, Шаморге, Јалтунова и околних села. Али они не живе у надгробним споменицима, већ у народном памћењу. Људи су им притицали као живим изворима, тражећи духовну обнову. Долазили су по савет, утеху и тишину коју су им даривали ти старци и блажени.

И ми са сестрама и данас видимо то лице овога краја. Људи шацког краја су другачији, они су посебни: дивни, духовни људи.

_{музеј Теофана Затворника, Вишенски манастир}

Светог Теофана називају наставником монаштва. Шта бисте посебно издвојили из његових дела? Шта је Вама лично остало у посебном сећању?

— Свети Теофан био је син свештеника из духовно јаке породице и постао је достојан настављач духовног рода. Живећи у Светој земљи, преводио је рукописе који су се чували у Лаври Преподобног Саве Освећеног и усвојио источну традицију свакодневног служења Божанске литургије, што је за Русију XIX века била необична појава. Владика је своју духовну интуицију увек поткрепљивао дубоким познавањем светоотачког наслеђа. Руско монаштво тога времена, које је искрено волело Господа и усрдно творило Исусову молитву, често није могло да осмисли ову праксу, јер није имало духовно руководство. Свети Теофан је духовни живот дословно разлагао „до најситнијих појединости". Превео је „Добротољубље" са грчког на руски језик како би књигу учинио доступном свима који теже духовном животу, а то није био дослован превод реч по реч, већ стваралачко осмишљавање светоотачких текстова. Много је писао о молитви, о борби са страстима и о томе како правилно устројити свој унутрашњи духовни живот. Говорећи о молитви, подсећао је да је њена основа срдачно покајање. Веома је важно да се Исусова молитва не понавља формално, већ да се сједињује са кратким прозбама: „Господе, помилуј" или речима из псалама и молитава: „Боже, очисти ме грешног", као и молитвама Светог Јована Златоустог које читамо у вечерњем правилу – оних истих „дванаест за дан и дванаест за ноћ". Препоручивао је да се пажња не усредсређује на спољашњу форму, већ да се тежи живој, срдачној молитви. Јер и данас се неретко од људи може чути жалба: не осећам молитву, не доживљавам је... Свети Теофан је молитву изводио из оквира формализма, благосиљао да се човек моли својим речима или чак да једноставно пребива у тишини, размишљајући о Богу. Све то сведочи о ширини богопознања и огромном пастирском искуству вишенског затворника.

Молитва је прво и главно делање монаха. Без ње је незамисливо само монаштво. Друго чему је Свети Теофан учио јесте расуђивање. Када је настојатељ био отац Аркадије, братија су запажала колико је у обитељи било тихо и благоустројено. Светитељ је то објашњавао тиме да дух братства зависи од игумана: „Какав је настојатељ, такав је и манастир". Отац Аркадије је све осмишљавао тако да братија могу несметано да се баве унутрашњим делањем, да их свакодневне потребе не ометају и да ум монаха остане слободан за молитву и размишљање.

Светитељ је такође учио да човек види сопствене страсти и да се бори са њима. О тој пракси подробно је писано у грчким књигама које је преводио, на пример у „Невидљивој борби" Никодима Светогорца. Својевремено сам направила белешке из те књиге и она ми је постала разумљива и блиска. У различитим делима Свети Теофан понавља исте истине, али их сваки пут открива са неке нове стране. При томе, његова дела нису намењена само монасима, већ свим хришћанима који траже спасење.

_{музеј Теофана Затворника, Вишенски манастир}

Мати Димитрија, а шта обично говорите о Светом Теофану људима који први пут долазе у манастир?

— Ми им са сестрама објашњавамо да у XIX веку није било много духовних учитеља познатих широм Русије. Међу њима су били оптински старци, Свети Игњатије (Брјанчанинов) и Свети Теофан Затворник... Те људе слушали су и аристократија, и стваралачка интелигенција, и обичан народ. У то време књиге су биле луксуз, а духовна литература сматрала се великом реткошћу. Мало је оних који су православним Русима, који су живели до почетка XIX века, оставили духовно наслеђе у штампаном облику – Свети Тихон Задонски и Јован Тобољски, Преподобни Пајсије (Величковски)... Узгред, 1751. године, за време царице Јелисавете, објављена је такозвана исправљена Библија на црквенословенском језику (Јелисаветинска Библија), док је целокупна Библија на руском језику (Синодални превод) објављена тек 1876. године. Према подацима Првог општег пописа становништва Руске империје из 1897. године, стопа писмености у земљи износила је 21 одсто!

Духовна литература почела је масовно да се објављује у време оптинских стараца. Готово читав XVIII век Црква је живела под строгом контролом, па чак и притиском световне власти: патријаршија је била укинута, установљен је Синод, а ради надзора над његовим радом уведена је и дужност обер-прокурора, који је био државни чиновник.

Свети Теофан Затворник био је један од малобројних духовних људи тога времена који су познавали древне језике. Године 1872. повукао се у затворништво како би се у потпуности посветио духовном делању и просвећивању народа. Тада је имао 52 године. Најпре се повукао у затворништво током поста, затим на читаву годину, а потом је донео одлуку о потпуном затворништву, које је трајало 22 године. У то време општио је само са тројицом људи: својим келијником, монахом Евлампијем, духовником – игуманом Тихоном (Ципљаковским), и настојатељем манастира – архимандритом Аркадијем (Честоновим). При томе је важно подсетити: иако је личних сусрета било мало, владика Теофан водио је веома обимну преписку – свакодневно је добијао десетине писама и на њих одговарао. Многим људима био је духовни наставник управо посредством писама, а не кроз лични разговор.

При томе га је, рекло би се, чуо читав хришћански свет...

— Са светом је општио путем писама. Сам Светитељ је говорио да је његова соба дословно била затрпана врећама писама.

_{музеј Теофана Затворника, Вишенски манастир}

У манастиру се данас налази музеј Светог Теофана. Да ли је у њему сачуван дух келије вишенског затворника?

— Улазећи у наш музеј, човек ступа у посебну атмосферу тишине и спокоја. И то, како посетиоци примећују, управо унутрашњег спокоја, душевног мира који погодује срдачној молитви. Неретко се дешава да после обиласка људи замоле да им се дозволи да још мало остану овде у тишини. Захваљујући сачуваним фотографијама и описима, успели смо прилично верно да дочарамо окружење у којем је Свети Теофан живео у затворништву. То је, наиме, она иста брвнара, она иста брвна која су, како се прича, посебно довожена из Саровске обитељи. Све је урађено савесно и чврсто: кућа стоји већ 175 година. У совјетско време овде се налазила психијатријска болница и управо су захваљујући томе зидови у великој мери и сачувани. Ми смо рашчистили простор, понешто заменили и поправили, али је, у суштини, све остало онако како је било у време њеног домаћина: висина таваница, велики прозори, балкон.

„Затвор" Светог Теофана представљао је необичну грађевину површине од око двеста квадратних метара. Био је то више од обичног стамбеног простора – представљао је изузетно складно устројену целину у којој ништа није било препуштено случају. Распоред просторија био је усклађен са кретањем сунца, омогућавајући Светитељу да увек борави обасјан његовим зрацима. И то није био хир, већ преко потребна ствар: за човека чији је живот био посвећен писаној речи, очи су најдрагоценији дар, а сунчева светлост служила је као њихова поуздана заштита и извор надахнућа. Домски храм посвећен Богојављењу Господњем, библиотека од пода до плафона са ретким књигама на различитим језицима, зимска башта, иконописачка радионица, столарска радионица, па чак и мали балкон на којем је увече могао да удахне свеж ваздух... Међу Светитељевим стварима налазили су се хармонијум, виолина, микроскоп и телескоп за посматрање звезданог неба. О свом животу писао је: „Мене нико не види, а ја видим све". У том необичном простору служио је Божанску литургију, писао, преводио, бавио се иконописом и столарским радом. Све је било устројено с љубављу и бригом како би Светитељ могао да људима остави духовно наслеђе.

_{игуманијин благослов}

На једној од конференција посвећених Светом Теофану речено је да он непрестано наглашава неопходност служења свету. Како Ви то разумете? Шта данас за манастир значи то служење?

— Свети Теофан Затворник одлучно је оповргавао мишљење да је ради спасења неопходно отићи у манастир. Учио је да су животни и друштвени послови „дела која је Бог одредио" и да се не треба удаљавати од породице и друштва, већ од обичаја и навика противних Христовом духу. Служење свету, према Светом Теофану, јесте способност да у сваком послу – на радном месту, у бризи о породици, у помагању ближњем – човек делује као оруђе Божије љубави, освећујући светлошћу Христове вере своје служење друштву. Ова мисао није била новина. Она има своје корене у древном светоотачком предању, у којем је човек схватан као „свештеник творевине". Још је Свети Атанасије Велики (IV век) учио да је циљ хришћанина обожење, стварно причешће Божанским животом, које преображава не само душу већ и читав свет око ње. Преподобни Максим Исповедник (VI век) развио је ову идеју, показујући да је човек призван да буде посредник који сједињује раздвојене делове творевине и приводи их јединству са Богом. А Свети Григорије Палама (XIV век) допунио је ово учење говорећи о нествореним Божијим енергијама, које прожимају и освећују читав материјални свет, чинећи га причасним Божанској светлости.

Свети Теофан, настављајући древно предање, подсећа да велико служење почиње управо овде и сада: на твом радном месту, у твојој породици, у сваком сусрету са ближњим. Речи Преподобног Јована Лествичника (VI–VII век) звуче као вечни завет: „Светлост монасима су анђели, а светлост мирјанима – монаси". Преподобни Силуан Атонски (XIX–XX век) такође говори да је монах молитвеник за читав свет, да плаче за светом и да је у томе његово главно делање. А Преподобни Пајсије Светогорац (XX век) додаје: монах се не удаљава од света из равнодушности, већ из љубави према њему, како би тамо где је људски труд немоћан помогао молитвом. И зато је наше служење – да будемо светлост. То је унутрашњи подвиг којем посвећујемо сву пажњу како бисмо били истински монаси. У обитељи има много свакодневних брига: градња, свакодневни послови, исхрана и мноштво најразличитијих организационих питања. Све то одузима снагу, али је важно да усред те неизбежне животне ужурбаности не изгубимо оно што је најважније. Свети Теофан је писао да у сваком манастиру теку два живота: један је видљив, свакодневан, у којем се једе, пије, разговара и спава; а други је скривен, молитвени, који протиче у посту, читању Речи Божије и борби са страстима. Људи често суде о монасима по оном првом, не видећи други. Али управо је овај други – истински. Те његове речи за мене су и подршка и подсећање. Призвани смо да будемо светлост, а та светлост није увек одмах видљива. Она се рађа у тишини келије, у стрпљивом стајању на молитви, у свакодневном служењу. Ми људима отварамо пут ка Светом Теофану – говоримо им о његовим књигама и писмима, приводимо поклонике његовим светим моштима. При томе свако од нас носи своје послушање тамо где је постављен, трудећи се да свој живот саобрази овом узвишеном призвању.

_{игуманија Димитрија лукјанова са архимандритом Гермогеном Муртјазовим}

Мати Димитрија, хајде сада да мало поразговарамо о Вашем духовном путу. Пре две године постављени сте за игуманију Успенског Вишенског манастира. Пре тога сте се подвизавали у обитељима на Далеком истоку и у Снетогорском манастиру Рођења Пресвете Богородице Псковске митрополије. Реците нам, како сте постали монахиња?

— Рођена сам у Томску, у породици лекара. Мајка је пореклом са Бајкала, а отац из Краснодарског краја. Родитељи су се упознали у Томску, док су студирали на медицинском институту. Када сам имала 15 година, наша породица се преселила на Далеки исток, у насеље Врангел у Находкинском рејону. Управо тамо је живео наш чувени путник Фјодор Коњухов, који је извршио веома велики утицај на верски живот читавог насеља. Моји родитељи нису били верујући, али сам од своје дванаесте године сама почела да одлазим у храм и на часове веронауке у недељној школи. На Далеком истоку завршила сам средњу школу и уписала факултет кинеског језика. Студирала сам по благослову родитеља. Они су веома желели да се бавим нечим што је у то време било тражено. Међутим, на трећој години почео је да ме узнемирава начин на који су нам предавали: усађивали су нам мишљење да је Кина земља велике културе од које треба да учимо. Као православна хришћанка нисам могла да прихватим симболе те културе. На пример, у нашој традицији Свети великомученик Георгије убија аждају, док је у Кини лик змаја један од централних симбола културе те земље. Професори кинеског језика и културе нису имали никакву представу о хришћанству и то је у мени изазивало унутрашњи протест. У недељној школи су дивни професори Томског универзитета успели да нам усаде љубав према Православљу и да ученике надахну да теже духовном животу. Мучена сумњама у исправност избора свог будућег занимања, 1999. године написала сам писмо познатом старцу, архимандриту Кирилу (Павлову), а он ми је одговорио: „Многоуважена Јулија (тако сам се звала у свету), немојте себе присиљавати. Ви сте истински родољуб, било би добро да студирате на Свето-Тихоновском институту или у Тројице-Сергијевој лаври". И одлучила сам да променим образовну установу, али ми је мој духовник, који ме је у то време духовно руководио, рекао: „Иди за сада у манастир, поживи тамо, а потом ћу ти помоћи да упишеш духовну школу".

С радошћу сам напустила институт и отишла у Казански манастир у насељу Раздољно у Приморском крају, који је тада тек био отворен. Замолили су ме да певам за Васкрс, пошто нису имали свој хор. После службе сам завапила: „Мајко Божија, изведи ме из света!" – и осетила олакшање, као да ми је камен пао са душе. Следећег јутра, на путу ка институту, одједном сам схватила да више нећу ићи тамо, окренула се и отишла у оближњи храм. На исповести сам рекла: „Оче, пустите ме у манастир", и сама се зачудила својим речима, као да их је изговорио неко други. Свештеник је одговорио: „Па, иди". Касније сам често слушала сличне приче и од других монахиња. Када постоји призив, човек не схвата шта му се дешава, а када дође у манастир, осећа се као да се вратио у родни дом. Очигледно нас у том тренутку Сам Господ води.

У Раздољном сам живела осам година, била сам регент и обављала многа друга послушања. Потом ме је један свештеник, који је познавао многе старце, благословио да одем на поклоничко путовање по светињама. Читав месец сам живела у Снетогорском женском манастиру Рођења Пресвете Богородице. То је један од најстаријих манастира у Пскову, смештен на десној обали реке Велике, на узвишењу које се од давнина називало Сњатна гора. Духовник Снетогорског манастира, архимандрит Гермоген (Муртазов), написао је писмо нашем владици са молбом да ме на неко време пусти како бих од сестара учила појање. Потом сам посетила и друге обитељи: Дивејево, монашку заједницу у Москви код игумана Сергија (Рибка), Богољубово и Јовановски манастир у Санкт Петербургу. Била сам и у Горњенском манастиру у Светој земљи. Овај манастир су оснивале монахиње из Пјухтицког и Ришког манастира. Тамо сам осетила унутрашњу тишину и мир којима се не може научити из књига. Горњенске сестре знале су како треба живети у манастиру, усредсређујући се на спасење душе, а не на спољашњу делатност. Али нигде ми се није допало као у Снетогорској обитељи. Схватила сам да више не могу да останем у Приморју и да ћу молити да ме приме у Снетогорски манастир.

Духовник обитељи, као што сам већ рекла, био је архимандрит Гермоген, а настојатељица игуманија Људмила (Ванина). Они су успели да створе атмосферу љубави и слоге. Отац Гермоген је у нашу заједницу пренео пјухтицку традицију (много година је био духовник Пјухтицког манастира), научио нас је да живимо у монашкој заједници, да прихватамо једна другу онакве какве јесмо, да праштамо и да се трудимо да са свима нађемо заједнички језик. Отац Гермоген је долазио на свако богослужење, чак и када је био болестан и изнемогао од умора. Знале смо да је увек са нама: у тузи и у радости, о празницима и током постова. Према свима се односио са подједнаком обзирношћу и никога није одбацивао. Никада није стајао ни на чију страну у сукобима, већ их је једноставно смиривао, учећи све да се брзо мире и да једни од других траже опроштај. Учила сам да не памтимо зло – и то је веома драгоцена поука. То је за мене постала права школа живота. Осећај породице који сам имала у Снетогорском манастиру сада настојим да пренесем и на вишенске сестре.

_{Вишенски манастир за празник}

Мати, како видите улогу манастира у савременом свету? Ипак, времена су се променила, а људи и даље траже духовно вођство.

— Времена су се заиста променила, али људска потреба за Богом, за осећајем сврхе и за утехом остаје непромењена. По мом мишљењу, манастир треба да буде место где човек може доћи и осетити се вољеним и добродошлим – место где зна да није сам. Трудимо се да будемо отворени за свакога ко долази искреног срца. Нудимо програме за ходочаснике, разговоре и обиласке; примамо групе и организујемо духовна читања. Ипак, најважнија је молитва која се овде непрестано узноси. Верујем да ће човек имати користи чак и ако само уђе у цркву и неко време проведе стојећи у тишини. А Свети Теофан се моли за све нас – за свакога ко тражи Бога.

_{игуманија Димитрија са дечјим хором Вишенског манастира}

И последње питање: шта бисте пожелели нашим читаоцима који можда тек започињу свој пут ка Богу или размишљају о монаштву?

— Пожелела бих им да се не плаше да траже истину и да у том трагању буду искрени. Да се не плаше да буду оно што јесу, имајући на уму колико је узвишено назначење свакога од нас и колико нам је Бог дао, по речима Светог апостола Павла: Јер смо Његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо (Еф. 2, 10). Свети Теофан је управо био такав: није био дволичан, већ целовит. Нека и ваш пут буде искрен и отворен пред Богом и пред самим собом. А све остало Господ ће додати.

Саветовала бих да читате дела Светих Отаца, а нарочито Светог Теофана: његова писма су истовремено приступачна и дубока. А ако неко осећа призив ка монаштву, нека покуша, нека се моли и саветује са духовником. Господ свакоме открива Своју вољу, потребно је само имати стрпљења и смирења. И треба памтити речи из Јеванђеља по Луки: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19) – без тога никада нећемо достићи љубав према Богу и ближњем, а без ње никакав подвиг нема смисла.

Захваљујем редакцији и читаоцима „Монашког весника" на интересовању за Светог Теофана и нашу обитељ, као и на прилици да поделим оно што ми је на срцу. Дођите код нас, биће нам драго да вас све видимо у Вишенском манастиру.

Спаси Господе!

_{панорама Вишенског манастира}

Извор: monasterium.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Фотографије: Владимир Ходаков, интервју такође садржи фотографије из архиве Успенског Вишенског манастира (извор: vk.ru)