Ако је првоврховни апостол био спреман да се добровољно одрекне законитих права само да не би збунио немоћног брата, с каквом пажњом ми треба да одмеравамо сваку реч коју шаљемо у свет! Спотицање се може препознати по плодовима. Ако оно што смо рекли у срцу ближњег не рађа покајничку тишину, већ увреду, јарост и отуђење од Цркве – згрешили смо против љубави.

Деловање самопроглашеног поглавара такозване православне цркве "Косова" није изоловани инцидент, већ део ширег идентитетског и политичког пројекта усмереног против Српске православне цркве, њене имовине и српског народа на Косову и Метохији, упозорава историчар Милош Ковић

У великој мери заменили смо истинску духовну борбу срца идеолошким сукобима нашег доба. Тако смо сами себе свели на исти ниво на коме се воде све секуларне расправе и деловања. Политичка искушења су свуда око нас зато што и даље живимо у прелести да се у том процесу ствара нешто од трајне и истинске вредности. Та прелест се састоји у уверењу да ће, ако су наши циљеви племенити и правилно формулисани, и резултат нужно бити племенит и исправан.

На жалост, БПЦ слеђењем политике државе, не само да је усвојила национализам, него и евроатлантизам као део свог идентитета. Самим тим је избрисала словенско слободољубље из свог идентитета и пристала на западни империјализам, при чему и сама жели да буде империјалиста.

У тамници је уредила малу капелу у којој је њен духовник свакодневно служио Свету литургију. Данима је постила, проводила дуге сате у молитви и бдењу, спавала на голој земљи са каменом испод главе, припремајући се за оно што је сматрала својим последњим подвигом. Њена духовна снага постајала је све већа, иако је телесно била исцрпљена.

Сваку православну традицију треба да прихватамо у оном облику у којем она постоји, пошто је чињеница да у време у које живимо постоје многе православне традиције. Треба да се одупиремо искушењу да гледамо са висине на друге традиције које нису мање аутентичне, али се разликују од онога што нам је познато.

У том тренутку схватила сам да се Џонов пут неће завршити на ђаконству, већ да га Бог позива у свештенство. О тој могућности смо разговарали још неколико година раније, када смо прешли у Православље. Тада смо се сложили да још није време да кренемо тим путем и више о томе нисмо размишљали. А онда се, изненада, тај пут нашао пред нама и били смо позвани да њиме кренемо, ако будемо спремни.