Старица Галактија се удостојила виђења како раја тако и пакла. Ма колико тешко било речима представити рај, она је искусила да су нетварна светлост која све прожима, мир и радост обележја раја. О атмосфери која влада у рају она усхићено каже: „Светлост! Светлост! Светлост! Другачија од ове светлости. Анђели поју. Радост, усхићење, славље. Као да си у једном процветалом врту“.

На месту где су усташе два пута покушале да избришу сваки траг живота и памћења, данас стоји Храм Васкрсења Христовог. Стратиште и жртва светих Пребиловачких мученика остају темељ нашег идентитета, као и подсећање да вера и истина трају дуже од сваког земаљског насиља.

Код Светог Јована јасно видимо да је оно што се предаје нешто што је само по себи живо. Оно што је предато јесте заједница са Оцем и Сином, као и заједница са живом заједницом Цркве. А та заједница јесте – Живот.

Можда је моје село сада празно, можда више немам ни старе слике, вероватно су изгореле са кућом, али имам сећања која вреде више од хиљаду слика и милион речи, каже глумица Маја Колунџија Зорое и сама „дијете из колоне“.

Вредно је поменути Старичине речи: „Божанске ствари су миомирисне. Оне доносе спокој, мир и Рај у души и контролу ума над хаосом у нама. Видим у тој светлости да је Бог све, а ја ништа“.

„Кажу да је Николај Велимировић као епископ био строг према својим монасима, али ја памтим да ниједна наша епархија није имала толико и тако добрих монаха и монахиња као у време кад је он био у Охриду. Монахиње су се у манастиру Калишту на Охридском језеру просто гушиле од тескобе, али је кућа била пуна као кошница.” (Милан Јовановић Стоимировић)

То је довело и до снажне есхатолошке усмерености, јер су непрестана страдања и прогони подстицали вернике да утеху, постојаност и заштиту траже у Богу. Историја ју је ослободила етничких и националистичких спона, тако да се у њој развило богословље које није било оптерећено стапањем вере и национализма.