Пуноћа јединства Цркве остварује се у Евхаристији, у оквиру Божанствене литургије. Црква је једно Тело са једном Главом — Христом. Јединство Цркве јесте јединство у вери, а не јединство осећања, расположења или било каквих политичких ставова. Због тога апостолске Цркве инсистирају на неопходности заједничке вере код оних који приступају једном путиру.

Курс ка Фанару представља постепено издајство сопствене Мајке-Цркве и чистоте вере (с обзиром на то да ће исход бити уједињење са „ПЦУ“). И, што је најстрашније, то је издаја помена, крви и боли оних свештенослужитеља и обичних парохијана УПЦ, који су годинама трпели прогоне, пребијања и отимачину од стране главног чеда Фанара у Украјини – „ПЦУ“.

Цело човечанство је уморно, али милост Божја превазилази овај умор. Господ је с нама, Бог је с нама. Будите благословени и срећни, немојте се плашити умора, Господ шаље искушење човечанству, али му даје и радост и силу. Нека Бог благослови вас, Грузију и цео свет. Бог је с нама!

Патријарх, као носилац духовног и историјског легитимитета, неминовно постаје фигура на коју се пројектују друштвена очекивања и поделе. Напад на њега ретко је само личан, већ одражава однос друштва према сопственим темељима. Стога питање није да ли се подржава или одбацује конкретни патријарх, већ да ли заједница жели да очува институцију која је у пресудним историјским тренуцима била ослонац културног, духовног и националног опстанка.

Многи људи, када се нађу у тешкоћи, болести или невољи, почињу да сумњају да је узрок њихових проблема нека „чини“ или зла намјера других. У страху и очајању траже брзо рјешење и избављење. Тада се често обраћају Цркви очекујући од свештенства некакве чаробне покрете, посебне ријечи или тренутно дјеловање које ће одмах уклонити све проблеме и донијети исцјељење. Међутим, такав начин размишљања показује колико је у савременом човјеку присутна потреба за магијским схватањем духовног живота.

У центрима постоје кружоци по интересовањима, организују се и такозвани „квартирници" – недавно сам, ето, и сам чуо ту реч – где млади певају и слушају музику. Важно је што се све то одвија у окриљу Цркве. Важно је и то што је у том простору увек присутан свештеник. Млади могу да му приђу, да разговарају и да се посаветују. И видимо како све више младих из „Тачке ослонца" почиње да долази у храм. Ми их ни на шта не приморавамо нити им држимо моралне придике. Они сами траже да им говоримо о ономе што их занима у духовном животу.

“Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. Тамо је отишло барем двије хиљаде народа. Ту није остало ни пиле, све су усташе побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили…. Те злочине није запамтио нико што је држава и ратова. Побише онолики народ, а Дрина носи све… Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигерице ваде… Ех, кад се сјетим, најгоре прошле младе цуре, жалост љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Боже сачувај”.