Владика Шио: Ваша Светости! Што више времена пролази све више расте интересовање за Вашег духовног оца, архимандрита Шија, и ово интересовање је посебно актуелно данас, кад обележавамо вашу јубиларну годину – 35 година интронизације и 80 година од рођења Ваше Светости и блаженства. Ваша многобројна паства би желела да нешто више и детаљније сазна о Вашем духовнику и о Вашим односима с њим.

Веома је тешко оценити Ваш подвиг по заслузи, али по могућству људи истичу и пишу о Вашем служењу, о томе шта сте учинили за нашу Цркву и за земљу у годинама служења на дужности патријарха. Такође се доста зна о томе какав је био допринос Вашег рода, Ваших родитеља на добробит Цркве и отаџбине. Међутим, нажалост, скоро да се не помиње духовна баштина чији сте Ви наследник. Скоро ништа се не зна о Вашем духовнику и о Вашим духовним прецима.

Ви сте више пута, чак и с амвона говорили о томе да је архимандрит Шио за Вас био „велики духовни наставник“; ми смо такође имали прилике да чујемо за њега од преставника старије генерације, од оних који су га лично познавали. Међутим, сматрамо да ће Ваша сећања бити посебно занимљива…

Молимо Вас да нам испричате како сте се и у којим околностима упознали с оцем Шијом, да ли сте тада били већ батумско-шемокмедски архијереј? ¹

Патријарх Илија: Отац Шио је био необична личност и поседовао је изванредне особине духовника. Није личио на друге свештенослужитеље; био је изузетно једноставан, а врло образован. Пре револуције је завршио богословску школу и мислим да је радио као новинар у неком издаваштву.

У Сенакију је имао кућицу која се састојала од једне мале собе и невелику окућницу. Отац Шио је имао сина с којим није одржавао односе, пошто овај није веровао у Бога; није се виђао и није се дописивао с њим.

Ближе сам се упознао с оцем Шијом кад је по благослову Његове светости и блаженства Јефрема дошао код нас у Батуми. У нашој епархији није било довољно свештенослужитеља и отац Шио нам је помагао. Веома ми се свиђала његова једноставност. Био је толико смирен да су га неки због тога чак исмевали. Био је необична личност.

Је ли био јуродив?

Јесте, био је јуродив и сам је говорио о томе: „Ја сам јуродив!“ Истовремено је био духовно чедо оца Константина (Квараје). Замолио сам га да буде мој духовник и од тада сам се исповедао код њега.

Да ли је отац Шио живео у Батумију или је с времена на време долазио из Сенакија?

Долазио је за време постова и остао би око месец дана, па би се вратио у Сенаки. Говорио је: „У Сенакију имам кућу чија се врата никад не закључавају и ако неко пожели слободно може да уђе и да остане да преноћи.“ У његовој соби су се налазили само два гвоздена кревета, сто и неколико столица – и ништа више, чак ни постељину није имао. У соби није било никаквог комфора. Овакав начин живота ме је веома привлачио, истицао је његову једноставност и смирење.

Касније, кад сам пребачен у Сухуми отац Шио је опет долазио код мене. У сухумско-абхаској епархији нисмо оскудевали у свештеницима и зато је долазио само да ме исповеди.

Колико често, једном годишње?

Не, неколико пута. Сећам се, једном приликом је дошао код мене и приметио сам да његов игумански крст виси на црној траци. Упитао сам: „Оче, шта си радио с ланцем од крста?“ И он ми је рекао да је код њега дошла комшиница којој се свидео ланац од крста, па је откинула део због чега се ланац скратио тако да није могао да се носи, зато јој је однео цео рекавши: „Очигледно, Вама је веома потребан.“ Кад сам то чуо поклонио сам му и ланац и нови крст…

Посебно је диван био последњи период његовог живота. Одавно имам обичај да се посебно спремам за Свето Причешће на Велики четвртак. И у среду се обавезно исповедам. Наравно, отац Шио је добро знао за то. Сећам се, већ је био врло болестан и слаб и због тога нипошто нисам могао очекивати његов долазак. Седео сам у дворишту резиденције, одједном сам се случајно осврнуо и видео како двојица мушкараца држе под руку оца Шија који се врло тешко кретао. Помислио сам: „Шта је овако болесног човека натерало да дође код мене?“ А он је пришао и рекао: „Владико, спремај се за исповест!“ Замислите, дошао је код мене без обзира на болест, да ме исповеди! Исповедио сам се. Било му је врло лоше: тешко се кретао, једва је ходао. Помислио сам да ће вероватно остати код нас, али није. Истог дана су га одвезли кући.

Недељу дана после овог догађаја у Сухумију су биле сестре Шушанија, а заједно с њима и други верници. Сестре Шушанија су ми рекле: „Отац Шио је баш слаб и све време зове некога: ‘Владико, владико!’ Вероватно вас дозива и никоме не да да му приђе.“ Одмах сам кренуо да га посетим, повео сам протојереја Максима Концевича и за сваки случај смо понели Свете Дарове. Кад смо дошли код оца Шија он више никога није препознавао. Страшно га је болео стомак и викао је од муке.

Био је ту и његов син који је дошао по наследство. А отац Шио није имао ништа осим ове кућице.

Под хитно смо позвали оца Константина да причести болесника. Отац Константин није хтео да га причести рекавши да је већ попио воду. Покушао сам да га убедим у то да се тежак болесник може причестити у сваком случају, али ме није послушао. Онда сам ушао код оца Шија и упитао: „Оче, хоћеш ли да те ја причестим?“ – „Да, брже, брже!“ – одговорио је очигледно се бојећи да ће умрети без причешћа. Читао сам му одговарајуће молитве и страшно сам се бринуо: шта ако не стигне да се причести? Од напетости ме је обливао зној. Али по милости Божјој отац Шио се причестио. Сео сам поред њега на столицу, он ми је предсказао предстојеће патријараштво. Погледао ме је, дотакао ми је колено и нежно рекао: „Мој патријарх!“ Одмах сам га поправио: „Ја нисам патријарх, ја сам митрополит.“ А он је опет поновио: „Патријарх, патријарх!“

Отац Шио се упокојио исте ноћи. Да га нисам тада причестио… Мада, не знам, можда Господ не би узео његову душу без Светог Причешћа…

Заиста, отац Шио је био један од изванредних подвижника ХХ века. Шта мислите, да ли ће бити могућа његова канонизација?

Сећам се, тада сам још био архимандрит, по благослову Његове светости и блаженства Јефрема примљен сам у Свети синод с правом саветодавног гласа. Залагао сам се пред католикосом-патријархом за оца Шија да га унапреде у чин архимандрита. Он је у то време био игуман. Патријарх се замислио, па је рекао: „Ако оца Шија унапредимо у звање архимандрита морамо у исти чин унапредити и његовог духовника, оца Константина.“ – „Онда наградите обојицу,“ – замолио сам. И тако је и било.

Значи, познавали сте оца Шија и пре него што сте постали епископ?

Да, познавали смо се, он је долазио код нас… Сећам се да су ми лекари једном посаветовали да се лечим у санаторијуму Менџи. У то време сам већ био батумски митрополит и у прилично блиским односима са оцем Шијом. Отишао сам тамо дан раније и свратио код оца Шија у Сенаки. Тог дана је требало да останем код њега на конаку. Кад су комшије сазнале за то нису нам дали мира. Сви су знали да код оца Шија није било никаквог комфора и зато су ми стално нудили да преноћим код њих, инсистирајући на томе. Био сам одлучно против и изјавио сам да намеравам да останем код оца Шија. Онда су комшије почеле да сређују његову кућу. Нас двојица смо седели у дворишту, а они су за то време рибали под и зидове. На крају су нам комшије направиле место за конак и донеле постељину.

Сећам се још једног случаја. Био је један монах из угледне породице по имену Исаија Чиковани. Отац Шио ме је заједно с њим посетио у санаторију Менџи. Чим би се појавио лекари и викали: „Иде Дзидза!“ – тако су га звали од миља; сви су га веома волели. Лекар си хтели да нам учине нешто пријатно и донели су три чаше млека. А то је било баш у време Петровског поста. Отац Шио се помолио, ја сам благословио и ми смо попили ово млеко. А монах није дотакао млеко, покрио је очи длановима и правио се да ништа не види. Отац Шио се окренуо према мени рекавши: „Владико, немој да се љутиш на њега, он још није достигао ту висину да би попио млеко…“

Што се тиче канонизације оца Шија мислим да још није време за то… Ипак, сматрам да ће он пре или касније бити прибројан збору светих.

Сећам се, кад ми је отац Шио после исповести читао разрешну молитву после тога би ме обично загрлио и рекао: „Владико, ти си сад Анђео, опроштени су ти грехови!“ Веома су ме радовале његове речи и таква његова милост према мени.

Много му дугујем…

Отац Шио је био задивљујуће милостив према људима. Његов духовник, отац Константин је био строжи и захтевнији и задржао је извесну дистанцу према људима. А отац Шио је, напротив, био отворен, једноставан и непосредан и свако је могао да му приђе. Чак и ако би узео неки прилог одмах је све делио комшијама. Сигуран сам у то да се он сад усрдно моли и за мене и за целу Грузију!

Хтео бих да Вас упитам нешто и о сестрама Шушанија које су се подвизавале у Сенакију, о игуманији Фавсти и схимонахињи Акепсими. Да ли бисте могли да нам кажете нешто укратко о њима? Већина људи који су их лично познавали више нису међу живима…

Само сам једном или два пута видео сестре Шушанија. Фавста је била игуманија, а Акепсима схимонахиња. Акепсима је била тиха; Фавста је била активнија, начитана и развијена. Она је много тога знала и памтила, али је била поноситија. Сестре Шушанија су биле велике подвижнице. Оне су практично спасиле обитељ преподобног Алексија.

_{Фото: митрополит Шио служи парастос патријарху Илији, извор: tabula.ge}

^{Писмо архимандрита Шија (Дзидзаве) епископу Илији, потоњем патријарху}

Ваше преосвештенство
Владико наш, епископе Илија! ²

Сада и увек ватрено молим Пресвету Тројицу да Свемогући Господ Бог дарује Вашем Преосвештенству свако добро у животу, а нарочито у Вашој архипастирској служби, као и велики успех у Вашем предстојећем труду на добробит наше Цркве и отаџбине…

Данас, 26. маја, добио сам од Вашег преосвештенства телеграм по којем треба да пошањем код Вас монаха Кондрата Тодуа, очигледно како би био распрођен на место службе. Ова вест ме је веома обрадовала, а мислим да ће још више обрадовати мог друга Кондрата, јер већ дуго времена сања о томе да остатак свог живота проведе у манастиру. Нажалост, има већ два дана како је монах Кондрат напустио Батуми и не знам где се сад налази. Иначе бих му написао и саопштио о очинској пажњи Вашег преосвештенства. И он би одмах отишао у Мцхету да уреди своје послове. Покушаћу на неки начин да га обавестим о стању ствари, али ће за то бити потребно извесно време. Да ли ће ова доцња имати негативних последица?

Има још много ствари о којима бих хтео да поразговарам с Вашим преосвештенством и да размотрим и разјасним питања која се тичу обојице нас – и духовника, и ученика – како бисмо се касније тиме руководили. Али не може све стати на овај мали лист, па ћемо то одложити за најскорије време, односно до нашег личног сусрета.

Још једном желим Вашем преосвештенству многе године срећног живота и оправдања нада грузијског народа.

Ваш стални молитвеник
и духовни наставник
архимандрит Шио (Дздидзава)
26. мај 1965. године

_{Фото: архимандрит Шио (Дздидзава) 1882 - 1969., извор: mematiane.ge}

1. Интервју је забележен 27. децембра 2012. године у патријаршијској резиденцији у Тбилисију.

2. Публикација митр. Шио (Муджири). АПГ. Новая Опись. Д. 5240. Л. 31.

    

   Превела са руског (2015.) и уступање порталу "Живот Цркве": Марина Тодић

   Насловна фото: патријарх Илија и архимандрит Шио, извор: kvirispalitra.ge (2013.)