Може се неко запитати чему оваква тема и колико је она актуелна у другој четвртини XXI века, а и какве то везе има са православним погледом на свет… У сваком случају, пошто не могу да говорим у име свију православних, такође ни у име свих Срба, у самом наслову сам ставио да је ово поглед једног Србина, односно мене самог, јер верујем да су и многи други православни Срби размишљали о овој теми, али се брзо прелазило преко тога.

           Дакле, мој лични мотив је да ово напишем, јер припадам „изгубљеним генерацијама“, где су се одблесци марксизма још увек осећали у образовном систему, иако нисам део генерација, које су имале као предмет марксизам, па можда има ово и исповедни тон. Рођен сам у последњим годинама Титове Југославије, тачније 1978. године и не сећам се Јосипа Броза Тита, јер сам био превише мали, али кад сам кренуо у школу 1985. године било ми је јасно да је лик са почетка скоро сваког уџбеника нека врста божанства. На страну што се у породици с мајчине стране истицало као позитивна чињеница да „никад нису били у Партији“, реално говорећи моји родитељи ми нису сугерисали ништа против комунистичког учења, напротив били су југословенски родољуби, али такође нису били комунисти. Већ негде у другом разреду основне школе сазнао сам да поред маршала Тита, који је истицан као „највећи син наших народа и народности“, постоје и други комунистички идоли. Неки су били и негативни, попут Јосифа Висарионовича Стаљина, али се корен „социјалистичког самоуправљања“ видео у делима Владимира Иљича Лењина, Карла Маркса и Фридриха Енгелса. Већ у трећем основне почео сам да читам све што има у школској библиотеци од Лењина, а убрзо сам укапирао да је извор свега Марксов „Капитал“, за који се тврдило да је најбоље што је људски ум смислио. Јасно је било да сам тад био премлад да прочитам цео „Капитал“, који је писан једним доста неразумљивим језиком, али сам имао код куће неку скраћену пропагандну књижицу о делу Карла Маркса са одређеним биографским подацима. Како сам сазревао увиђао сам да је у географском смислу марксизам-лењинизам оваплоћен у социјалистичком блоку држава на челу са СССР-ом, а то је био период када се појавио и Михаил Сергејевич Горбачов са тешко разумљивом „перестројком“. Из данашњег угла гледано то је била фаза касног социјализма, који је био у идеолошкој кризи, али се сећам да су се многи правили као да све разумеју шта се дешава, а уз то идејни однос према религији био је подразумевајуће негативан.

           Из уџбеника сам уочио фразе „великосрпски хегемонизам“, „великосрпска буржоазија“, па сам се онако дечје питао зашто смо угњетавали све те остале југословенске народе. У то време мог пубертета, већ се југословенска федерација расклатила. Почеле су да стижу и нове идеје. У Словенији је већ било популарно оно „Еуропа здај“, па ми је било јасно да ако се створи независна „дежела“, то ће хтети и други. Промене нису биле само у Југославији, и у суседној Бугарској се говорило како је све боље на Западу, како нема ништа од комунизма и да је потребно само да се укине једнопартијски систем и сви ћемо бити срећни и убрзо ћемо живети „као на Западу“, а „невидљива рука тржишта“ ће све уредити. Почетак дведесетих је био обележен потпуном доминацијом западне музике, „Металика“ је направила највећи концерт у Москви и било је јасно да је комунистички сан пропао.

           Убрзо, постало је популарно, бар у Југославији истицати поред националне припадности и своју конфесију, па смо одједном сазнали да је неко по оцу муслиман или да му је мајка римокатолкиња, па сам у том периоду схватио да су сви моји преци били православни хришћани, па сам поставио себи питање какав сам ја то Србин, ако нисам крштен у цркви. Углавном, иако је моја покојна бака Надежда Нејчев (рођена у породици Глигоров у бугарском граду Годеч) више пута спомињала мојим родитељима да би требало да крсте децу, моји родитељи су имали став да „деца сама треба да изаберу“, те да нам не треба наметати религиозни идентитет. Данас имају другачије мишљење о томе, али је чињеница да је тад било тако. Другим речима, могао сам да постанем будиста, хиндуиста, муслиман, или да будем атеиста, шта год. Негде, пролећа 1992. године са непуних четрнаест година тражио сам да се крстим и то се и десило на Васкрс те године, а крштен сам заједно са мојим млађим братом Владаном. На страну што за процес оцрковљења је било потребно време, овде ћу стати са аутобиографским подацима, у сваком случају, идеја ми је била да укажем да се то моје преумљење није десило одједном, већ да сам пуно читао, разговарао и дошао до неких својих спознаја о свету у коме живим, али без обзира на искуство и успомене, трудим се да исповедам православну веру својим животом, речима и колико ми је дато мислима.

           Да се вратим сада на наслов овог текста, јер тема је „критика марксизма“, зар не? Зашто је то, уопште у било каквој вези са мојим искуством и религиозном путањом? Зато што, бар ја тако мислим, ова моја путања није једина за генерацију, којој припадам. Неки су ту генерацију називали и „изгубљеном генерацијом“ као што сам већ споменуо. Мада, ако боље сагледамо ствари, ипак је наша генерација била у далеко већој мери у вези са реалношћу, него данашњи свет екранократије, који видим у генерацијама, које сад стасавају. Ми смо много више читали, у целини узев, док данас мало ко шта чита, више се слушају подкасти, лектире се препричано дају у скраћеној верзији и нема се времена, јер је ово „тик-ток“ генерација, где је петнаестак секунди плафон пажње. У сваком случају, „критика марксизма“, неће бити занимљива млађим нараштајима, јер то је неки плусквамперфекат за њих. Међутим, за ове неке средње и старије генерације, а сви се спремамо за вечност, пре или касније, мислим да је важно објаснити духовне корене марксизма.

           Титоизам, у коме смо живели, али и вампирска обнова кроз нове серије и нову продукцију такозване југосфере и неотитоистичког култа „кока-кола социјализма“, како је вешто погодила суштину Радина Вучетић имају духовни корен у марксизму. Марксизам је у филму „Варљиво лето `68“ приказан управо онако како је већина то и схватала и правила се да разуме оно што не разуме. За потребе подсећања аудиторијума сетимо се сцене разговора оца Весе и сина Петра (Веса каже:

           - Аааааа, видим - учиш, учиш! Е! Марксизам, синко! Марксизам није као остали предмети, као, рецимо, географија, јер може се живети и ако не знаш, рецимо, где је Абу Даби, где је Сингапур, где је Гванахуато, Цејлон...Или, рецимо, из историје - кад је Милутин дошао на престо. Али, марксизам?! Марксизам се, једноставно, мора знати! Разумеш? Он ће те пратити целог живота, јер марксизам прожима све поре нашег друштва. Разумеш? Он је неопходан! Је л' теби јасно.
           Петар:- Разумем! И ти си под старост морао у Партију да би напредовао!
           Веса: - Ко то каже? Ко то каже? Уопште није тачно! Нисам морао! Ја сам одувек то чланство желео, интимно осећао дубоко у себи! Нису се само створили услови, у смислу… Па, је л' ти то мене испитујеш ? Да те ударим једном иза ува… Битанго једна! Умеш да лајеш, а градиво појма немаш! 'Ајде гукни, деде, гукни ми градиво! 'Ајде, гукни!
           Петар:- Шта "деде"?
           Веса:- Ово да прочиташ од А до Ш, од корице до корице! Испитиваћу те!“). Није мали број људи, који зна ову комичну сцену напамет.

Ипак, да оставимо шалу на страну, марксизам је заиста био идејна нит свих социјалистичких пројеката, укључујући и југословенско самоуправљање.

           На страну, што је титоизам био специфична геополитичка алтернатива Варшавском пакту, на идејном плану, сви су изашли из марксистичког шињела. Из периода мог детињства, када погледам уназад, кад се уђе у суштину марксизма, видећемо да су идеје Карла Маркса о „научном социјализму“, насупрот „утопијском социјализму“ биле основа богоборачког става тадашње идеологије.

           Данас је јасно да је марксизам имао одлике утопије и вештачког продукта епохе Модерне. То је био покушај да се изгради друштво на основу само економске основе једног тренутка у времену (а пошто су економски механизми углавном слични, ту се крије та полуистина марксизма, на чему инсисторају они, који кажу да је Маркс „први описао механизме експлоатације и економских односа“). Тако постављена схема игнорише духовне потребе човека, укључујући и психолошке особености, религиозне навике или национални карактер и тежи ка универзалности, да је у том смислу глобалистичко учење. Рани марксизам (дакле не сам Маркс) искоришћен је као инструмент за рушење традиционалних друштава, пре свега православних народа или словенских народа. Троцкизам је срушио царску Русију. Успеси совјетске науке и образовању су постигнути, више упркос марксизму и одступањем од првобитне универзалистичке линије, него обрнуто. То се, по мом уверењу, десило захваљујући снажном културном коду руског света и опстајањем принципа, рецимо у образовању, који су остали из доба царског периода (типичан пример су гимназије, рецимо).

           Савремени западни неомарксисти (такозвани културни марксизам) и даље имају либералну агенду, чврсто се борећи против традиционалних вредности и институције породице. Троцкизам се вратио. Грамшијевски лагано, невидљиво, тако да савремене генерације, које одрастају на Нетфликсовим серијама, нису ни свесне како подсвесно себе кодирају у глобалистичком кључу материјализма, који више нема „велики циљ“, да се не би десила трансформација марксистичких бораца за бољи свет у антиколонијалистичку агенду. Нове генерације, анестезиране, под новим маскама добијају дневне дозе неомарксистичких учења и тиме се дешава феномен преобликовања нових генерација у универзалистичке индивидуе, којима је сваки национални или конфесионални предзнак само декорација, али нема никакве везе са традиционалним поимањем одговорности појединца за народ, државу и породицу.

           Основна теза овог текста је да је некада православни човек могао лакше да препозна да се економским односима не исцрпљује проблематика људских потреба. Данас човек живи неретко у својеврсном „балону“, који сам може себи да одабере. У озбиљној смо духовној опасности, не само да уђемо у кавез сопствених заблуда, већ да се редукција људских односа опет сведе на економску основу, при чему се криза породице види и по све већем броју самаца. Троцкизам као најјаснији израз марксистичког учења је некада био директан и имао је велики циљ једнакости. Данас када је и сам троцкизам редукован, уместо капитализма добили смо техно-феудализам, а криза хуманости види се у свим социјалним сферама.

           Православни народи итекако још постоје, а то је показало и мајско чудо у Београду када су се реке народа сливале у храм да се поклоне светињи са Свете Горе. „Часни Појас Пресвете Богородице се враћа у Свету Гору, у свештену светогорску обитељ манастир Ватопед, али ми знамо да благослов који нам је тај Појас донео не одлази од нас. Оно што смо сви примили вером, молитвом и покајањем остаје у нашим срцима, у нашем бићу као непроцењиви и непролазни дар Божји“, рекао је патријарх Порфирије на литургији у храму Светог Саве у Београду на испраћају те светиње.

           Ово је сведочанство једног времена, да у нашем народу још вера живи, па је свођење целине човека на редукованог „економског човека“ било ког типа непримењиво за Србе.

Горан Игић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: фрагмент корица књиге Карла Маркса "Капитал" (популарно издање, приредио Џулијан Борхард), извор: manifest-buecher.de}