Међу румунским светитељима који су до данас канонизовани налазе се владари Стефан Велики (1457–1504)*, Њагоје Басараб (1512–1521)** и Константин Брнковеану (1688–1714)***, као и њихов саветник Јанаке Векереску. Они треба да буду истински узори свима који данас преузимају бригу о општем добру и јавним пословима. Какви су били ти велики Румуни и други њима слични угодници Божији и како су се удостојили да буду уврштени у синаксаре Цркве? Зашто њихов лик заувек остаје у свести и памћењу нашег народа? Зато што су волели народ из којег су потекли и што им је отаџбина била дража од новца, друштвеног положаја, а понекад чак и од сопственог живота.

           Румунска Православна Црква представља темељну установу румунског народа. Она временски претходи настанку румунске државности и током векова је имала снагу да чува и утврђује национални идентитет свих Румуна. Наше средњовековне политичке елите разумеле су да је Румун онај који исповеда Христа на језику свога народа, те су јачале Цркву како задужбинама и даровима, тако и подршком култури. То почиње још са владарима као што су Владислав Влајку, Мирча Стари и Александар Добри, који су утемељили наш политички идентитет.

^{Заштитници Цркве и велики културни прегаоци}

           Стефан Велики нам је оставио више од двадесет једног манастира и храма, молдавску готику у архитектури и „Сикстинску капелу Истока". Подржавао је православље Румуна у Трансилванији својим задужбинама у Ваду и Фелеаку, а Свету Гору даровима манастирима Светог Павла, Ватопеда, Хиландара, а нарочито Зографа. Подстицао је и помагао читаву школу преписивача и минијатуриста, којој дугујемо величанствена четворојеванђеља, док су мајстори из Путне стварали богослужбене предмете и везове који су остали трајно сведочанство источне ренесансе. У његово време преписује се Номоканон – зборник византијских црквених и грађанских закона и прописа – и постављају се темељи првих летописа који говоре о нашој историји.

           Њагоје Басараб није био само ктитор манастира Куртеа де Арђеш и добротвор „све Свете Горе", већ и аутор истинског приручника за сваког хришћанског владара, ремек-дела румунске књижевности – „Поука Њагоја Басараба сину Теодосију". Његови списи били су толико значајни да су у то време чак и присвајани, па су лажно приписивани цару Ивану Грозном, како би га Цариградска патријаршија признала за моралног наследника византијских царева.

           Константин Брнковеану био је покровитељ првог издања Светог Писма на румунском језику – Библије из Букурешта (1688), а сам је познавао старогрчки и црквенословенски језик. Постао је заштитник православних на целом Балкану и на Блиском истоку, штампајући у Букурешту, уз помоћ светог јерарха Антима Иверског, богослужбене књиге на румунском, грчком, словенском, арапском и грузијском језику. Године 1694. основао је Кнежевску академију, претечу Универзитета у Букурешту, са циљем образовања интелектуалне елите која ће служити на корист отаџбини. За собом је оставио и брнковеански стил, чији су најзначајнији споменици његове задужбине у Хорезу, Половраџу, Самбати и другим местима, које су постале важна средишта културе. Одлучно се супротстављао унијаћењу, подржавајући и бранећи православље Румуна у Трансилванији.

^{Вешти дипломате и браниоци отаџбине од свих спољашњих непријатеља}

           Као изванредан војсковођа, чије се ратничко умеће и данас изучава на Војној академији Вест Поинт у Сједињеним Америчким Државама, Стефан Велики је после битке код Васлуја (1475) од папе Сикста IV добио назив „Атлета Христов", због своје борбе против Османлија. У миланским архивима називан је и „Rex Daciae" – краљ Дакије, будући да је, захваљујући свом утицају у Влашкој и поседима у Трансилванији, био препознат као ујединитељ Румуна. Међутим, када је то било потребно, није бранио земљу само од Полумесеца, већ и од угарских, пољских и татарских војски које су угрожавале њену независност. По потреби је предузимао и војне походе ради ослобађања влашких градова који су били у рукама владара потчињених Порти, довевши тако на власт Влада Цепеша. Пошто западне политичке елите нису одговориле на његове позиве у помоћ – што ће пола века касније довести до претварања Угарске у османски пашалук након 1526. године – Стефан је мир куповао плаћањем данка, али без губитка државног достојанства, обезбеђујући тако неопходан мир за културни препород чији је покровитељ био.

           Следећи његов ујединитељски пројекат, Михај Храбри је вешто задобио поверење Порте, да би потом одбио да плаћа данак и мачем прокрчио пут готово до самог Цариграда. Успео је да придобије подршку Хабзбурговаца и поштовање Руса, тражећи савезнике и против Турака и против Пољака који су се противили његовом плану уједињења, те је успео да, макар привремено – али славно – окупи све Румуне под једним жезлом. Према речима оца Јустина Пирвуа, Михај Храбри „није целивао ни папину папучу ни султанову папучу".

           Истим путем ишао је и Константин Брнковеану, који је вештом дипломатијом водио уравнотежену политику у времену када су се владари често смењивали. Успео је да учврсти стабалну владавину која је трајала двадесет шест година, на раскршћу османских, хабзбуршких и руских интереса, руководећи се добром своје земље, као и интересима хришћана на Балкану и на Истоку.

^{Мученици за Христа и народ}

           Код Константина Брнковеануа мучеништво представља круну једног живота испуњеног плодовима и достигнућима на корист Цркве и Отаџбине. Оно је дошло на прагу старости, када, чак и људски гледано, више није имао шта да изгуби. Али оно што задивљује није само чврстина коју је показао пред својим синовима, не желећи да изда свето Крштење, нити пример који је дао прихватајући да у часу прогона владарева породица заједно исповеда веру. Још више задивљује жртва тих „дечака", који су у ствари били зрели људи. Најстарији син Константин имао је тридесет и једну годину, сина од седам година и читав живот пред собом, уз неизмерно богатство. Стефан је имао двадесет девет година, кћерку и обећавао је да ће постати учен и образован човек. Раду, који је имао скоро шеснаест година, ускоро је требало да ступи у брак. Сва тројица су у сваком тренутку могла да се опросте од свога оца и да наставе живот путем компромиса, свесном одлуком зрелих људи, а не из детињег страха, као што је то у првом тренутку био случај са најмлађим Матејем. Али сви су изабрали вечни живот!

           Мирон Барновски, господар Молдавије од 1626. до 1629. године, навукао је на себе гнев Високе Порте одбијајући да повећа порезе становницима земље, који би потом били претворени у данак султану. Његово одбијање да додатно оптерети народ постало је главна тачка оптужбе против њега. Уместо да наметне нове терете својим сународницима, радије се достојанствено одрекао власти. Када га је народ, четири године касније, поново позвао да преузме престо, после интрига појединих бољара, стигао је у Цариград ради потврде своје владавине. Међутим, по наређењу суровог султана Мурата IV био је погубљен одсецањем главе.

           Попут њега, и Григорије III Гика, господар Молдавије (1764–1767, 1774–1777) и Влашке (1768–1769), супротставио се бољарима када су желели да повећају број дана кулука које су сељаци били дужни да одрађују на њиховим имањима. Увео је ред у убирање пореза и уклонио многе злоупотребе у земљи. Свом снагом се успротивио припајању северозападног дела Молдавије, односно северне Буковине, Хабзбуршком царству. Управо због тога су Аустријанци затражили од Порте његово уклањање. То је учињено на најподмуклији начин, у самој престоници Молдавске кнежевине: Портин изасланик, капуџија, намамио је господара у једну гостионицу, где су га опколили наоружани војници, одсекли му главу и бацили је кроз прозор.

^{Велики молитвеници и подвижници духа}

           Међутим, све то не би било могуће без истинске окренутости духовном животу наших владара, независно од политичког, друштвеног и културног значаја њихових дела. Стефан Велики се не може замислити без свога духовника, Светог преподобног Данила Испосника, који га је руководио од најраније младости и подстицао да се бори против Турака ради одбране хришћанства. Штавише, Стефан Велики је после пораза у бици код Резбојенија (1476) прихватио покајање, метанију (преумљење), промену живота. Та битка се, једино милошћу Божијом, на крају показала као успех, јер је османска војска била ослабљена и погођена болестима, те се повукла. Тек након тог догађаја почиње доба његових великих задужбина и учвршћивања Румунске цркве, чиме је узносио благодарност Свевишњем за помоћ указану у одбрани Молдавије.

           Њагоје Басараб, духовно чедо Светог јерарха Нифона, некадашњег митрополита Угровлашке и цариградског патријарха, постављао је молитву као темељ политичког живота у свом владарском приручнику, прожетом духом Филокалије и намењеном хришћанским кнежевима и владарима свих времена. Зато је свога наследника, народ и бољаре поучавао речима: „Молите се више и постите, јер је једино Бог Онај који нас може избавити од невоље."

           Један стари псалтир из манастира Њамц чува Песму о Михају Храбром, у којој се велича његова духовна будност: „Јесте ли чули за једног јунака који свагда бди, док је земља у невољи?" Предање каже да је велики ујединитељ Румуна из трију земаља ноћу читао Псалтир.

           Летописац Мирон Костин, који је био постелник Мирона Барновског, односно бољар задужен за владареве одаје, сведочи у свом Летопису да је владар-мученик био „човек Божији и велики молитвеник Богу" и да су га „много пута током ноћи, око поноћи, виђали како клечи пред иконом на молитви, са великом усрдношћу".

           Светост господара Константина Брнковеануа пренели су химнографи његовог времена у каноне и молитве, а народ у баладе, убрзо након његове смрти. Његове личне забелешке, које се чувају у Библиотеци Румунске академије, сведоче да је редовно присуствовао богослужењима са читавом породицом и двором, да је гајио дубоку побожност према Пресветој Богородици и да је често боравио на молитви у манастирима своје земље. Истовремено је одржавао преписку са духовницима и клирицима широм православног света. Госпођа Елена Кјабуру, познати и неуморни истраживач старих књига из румунских крајева, указала је на један Минеј за месец март из 1678. године, који је потписао најстарији владарев син речима: „Константин Брнковеану, бејзаде"(од турског beyzade – бејов син, принц, кнежев син). Исти потпис налази се и на једном комплету Минеја из 1698. године. То је јасан доказ да је онај који би наследио великог владара на престолу био добар познавалац типика и светих богослужења.

           Не поштују се „потурице", они који су издали своју веру и чији су ликови зато избрисани са црквених зидова. Не памте се „ситни владари" који су се до власти пробијали интригама и сплеткама ради личне користи. Не воле се они који су прекомерно оптеретили народ или ставили себе у службу туђих дворова и страних интереса. Али се заувек помињу они који нису подизали само зидове цркава и манастира, него су били и градитељи културе. До данас се опевају и оплакују они који су се храбро борили за наше достојанство и независност. Са надом се призивају они који су правду делили мудро и правично. Као светитељи се поштују они који су свој живот, и делом и мучеништвом, принели Христу и своме румунском народу. Данашњим пролазним владарима остаје само да изаберу на којој страни историје и пред којим ће престолом Царства стајати.

^{Редакцијске напомене:}

*) Свети Стефан III Молдавски (1433-1504), велики војвода Србије и Молдавије: Изданак је владарске лозе Богдан-Мушата у Молдавији (мађарски историчар Пал Енгел тврдио је да је Богдан I , оснивач династије, дошао на ту територију управо из Србије са својим бојарима). Један је од најзначајнијих војсковођа 15. века и најопаснији противник султана Мехмеда Освојача, којем је у чувеној Бици код Васлуја 1475. године задао, како о томе пише султанија Мара Бранковић,најтежи пораз у историји Османског царства. Упамћен је као ренесансни просвећени владар, велики мецена културе и модернизатор закона. Сачуван је његов печат са натписом на српској редакцији старословенског језика: „Јо(ван) Стефан војвода, господар земљи молдавској", као и мач који се чува у Истанбулу. Пошто је крвни и духовни легитимитет имао од краљевске лозе Немањића, Стефанова највећа жеља била је да ослободи Србију од Османлија и због тога је понео титулу "велики војвода Србије и Молдавије", како ће се, према румунском историчару Александруу Симону, називати у свим документима и европских дипломата. Раду Паун истиче његову посебну везаност за манастир Хиландар и плаћање великог откупа Порти, како би манастир опстао. Претпоставља се да се, по немањићком завету, у познијим годинама одрекао престола и замонашио. Сахрањен је у једној од својих задужбина, манастиру Путни. Подигао је и помогао преко 40 цркава и манастира (Добровац, Вранец, Попавци, Путна...) и у свим његовим манастирима су сликани Стефан Немања, Свети Сава и  Стефан Дечански као светитељи родоначелници. Румунска православна црква канонизовала га је 1922. године као Стефана Великог Светог. Извор: instagram.com

**) Свети Јован Негоје: влашки војвода (Влашка, друга половина XV в. -- Влашка, 15. IX 1521). Као способан и мудар владар (од 23. I 1512. до смрти), успео је да оствари мир и стабилност у земљи, подстицао је културно стваралаштво и црквено градитељство. Његова супруга је била Милица Деспина, из породице српских деспота Бранковића, рођака или кћи Јована Бранковића. Уз новчану помоћ и моралну подршку влашког војводе и његове супруге, митрополит Максим (бивши деспот Ђурађ Бранковић) и његова мајка Ангелина Бранковић подигли су манастир Крушедол на Фрушкој гори (1509--1514). Сачувана је икона Деисис са апостолима коју су војвода Б. и Деспина даровали Крушедолу, као и фелон који је Деспина извезла са именима чланова своје породице. Војвода и његова супруга богато су даривали манастире на Светој Гори, у Цариграду и Србији. У житију цариградског патријарха Нифона II (препис из 1682). Б. се слави као доброчинитељ и добар хришћанин, који је у Србији у манастиру Орешковица (код Ждрела на Млави) сазидао припрату и начинио камени ковчег за мошти светитеља Григорија Синаита. Сахрањен је поред своје деце у својој задужбини, манастиру Куртеа де Арђеш, где почива и Деспина (умрла од куге 1554). Извор: srpskaenciklopedija.rs

Видети и Срби утемељили Православље у Румунији

***) Свети Константин Бранковић: видети на пример Како Румуни фалсификују српску историју: Пример Константина Бранковића и манастира Хурезија

Извор и фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"