Част I

^{(Само)убиство или само несрећан случај?}

           Трен расплета је начет 13/26. октобра: Застава јавља да је редакцији тог дана увече у 8 сати и 55 минута стигао брзојав о проналаску патријарховог тела. „На тај глас је истакнута црна застава на владичанском двору у Новом Саду.“ („Леш патријарх Лукијана Богдановића нађен?“, 1913),

           По обичају, Застава нуди своје тумачење његове кончине: велики догађаји који су подигли углед српству, на патријарха су силно деловали чинећи да је он у својим очима бедно изгледао у тим догађајима; будући гоњен и мучен грижом савести јер је био сувише попустљив према властима, извршавао наредбе које није смео извршити, душевно је пореметио, што га је одвело у гаштајнске планине и сурвало у Аху. 

           Званично је потврђено да су нађени остаци заиста тело патријарха Лукијана Богдановића. Премда, било је и оних који су то примили са сумњом („Погреб патријарха Лукијана Богдановића“, 1913).

           Комисија која је то утврдила није „парала леш, који је конзервиран у шпиритусу“. Патријархов зубар из Будимпеште, др Ваји, на основу пломбираног зуба изјављује да је реч о патријарху. Обућар Бркић такође уверава да је пронађена ципела из његове радње начињена за патријарха; исто вели и кројач патријарха Лукијана закључујући по нађеним хаљинама. Комисија, надаље, просуђује да није реч ни о убиству нити о самоубиству.

           У сачињеном записнику забележено је да је патријарх Лукијан Богдановић жив пао у воду, те да је он жртва несрећног случаја. Нађен је омотан око стуба једног малог моста: вода је однела скоро читаву главу, осим доње вилице, а повреде које су присутне су последица ударања тела о стене –  после осам недеља од нестанка и 26 километара далеко од пада.

           Обученог у одежде, у свиленим ципелама и са „метнута у сандук три камена“, Његову Светост патријарха Лукијана Богдановића су у Гаштајну опојали владика Георгије Зубковић, проте Мишић и Чампраг и архиђакон Иринеј Ћирић. Потом га је силан свет испратио до железничке станице и према Карловцима.

           По проналаску тела упокојеног патријарха, Јаша Томић ипак унеколико ублажава свој суд о њему: вели да није право, није истина и није поштено сву кривицу за губљење црквено-народне аутономије сваљивати на Лукијана Богдановића. Сматра да су једнако одговорни сви они који су имали да се брину за српску цркву и аутономију, а ти нису усправљали патријарха кад се пољуљао већ су га стрмоглавили. На крају, Томић завршава мишљу да ако страховита смрт патријархова побуди све на мишљење, дирне срца и пробуди савест, онда се патријарх Лукијан имао рашта и родити (Јаша Томић, 1913).

           И либерали Михаила Полит-Десанчића имају своје запажање: није вероватно да ће се икад установити побуде трагичне смрти патријарха Лукијана Богдановића. У наставку наводе да ко год је дуго знао „лепога калуђера“, знао је и да он није имао непријатељâ. Како ипак није био човек калибра патријараха Германа Анђелића или Георгија Бранковића, то се не да установити онај удео који је он имао у укидању црквено-народне аутономије („Шта даље?“, 1913).

           Скоро целу деценију по трагичном концу патријарха Лукијана јавља се још једна више него сумња у његов несрећан удес. У Гласнику српске патријаршије из 1922. године архимандрит Георгије Видицки, настојатељ манастира Ковиљ, тврди да је по среди убиство.¹ Архимандрит препричава свој разговор из 1913. године са једним мађарским грофом, он га није именовао, министром угарске владе који је очигледно био под утиском због великих победа српске војске у балканским ратовима. Самопоуздање Монархије било је пољуљано (Словић и Зарковић, 2016, стр. 115). Због тога, министар сматра да Срби у Монархији морају имати нов узор и ослонац, ново средиште окупљања, а тај човек би могао бити нови патријарх: „способан, обљубљен у народу, и човек гвоздене руке“. То је разлог због кога патријарх Лукијан Богдановић „мора да се повуче или нестане са лица земље“. 

           Угарска влада је тежила да седиште Карловачке митрополије премести у Будимпешту: изван средине свог народа би се, сматрали су, патријарх усудио да учини дела која иначе не би учинио, а такође, не би му пало на памет „кокетирање и гравитирање према Србији“ (Слијепчевић, 1991, стр. 194–195). Уистину, главни повод за укидање црквено-народне аутономије 1912. године је било одбијање да се у Сремским Карловцима патријарху „креира место епископа суфрагана“,² јер је угарска влада имала озбиљну намеру да патријархово седиште пресели у Будимпешту. Ту би, одвојеном од народа, патријархом било лакше управљати, надгледати га, па и уцењивати. Како у том науму одвајања нису успели, угарска влада је изгледа одлучила да га онемогући, штавише и физички уништи; било им је од користи да, у рату који је припреман, Српска православна црква буде обезглављена (Вуковић, 1996, стр. 293). 

           Са овим у везу можемо да доведемо и сведочење, тада архиђакона, Иринеја Ћирића³ о патријарховој забринутости по разговору са Иштваном Тисом, председником угарске владе. Њихов се сусрет збио неколико недеља пре смрти патријархове, а тада је Тиса врло лоше говорио о будућности Срба у Аустроугарској. 

           У двама писмима⁴ послатим из Бад Гаштајна, а објављеним после више од шездесет година од смрти Лукијана Богдановића, патријарх наводи да га неваљалци стално уходе, те да има нешто лично да саопшти цару. У њима тврди да ни на шта више неће да пристане, неће бити Јуда, и неће да га његов народ куне. Помиње неку двојицу са којима без сведока мора да се састане (Васин, 2013, стр. 300).

           Суд о прошлости је увек сложен, а ретко коначан. Ни после четврт века од жалосног патријарховог удеса закључак о несрећном случају није запечаћен, а у све се може сумњати; тако је писао дугогодишњи секретар Митрополије др Лазар Секулић. Он је, заправо, потресен уделом Георгија Видицког у знању везаном за оно што се спремало патријарху Лукијану, или бар оном што је тврдио да зна.

           У листу Правда, Секулић пита да ли је заиста било потребно да одређени државни фактори иду за тим да уклоне патријарха Богдановића, а на његово место поставе за себе подобније лице. Одмах и одговара да то није било нужно, нарочито не код Лукијана: ко год је познавао патријарха, његову нежност и скромност, његову слабу енергију и неотпорност према горе и према доле, његову плашљивост и попустљивост, па и неку врсту индиферентности, као и већ показивану засићеност животом, јамачно би знао да би Лукијан Богдановић на и најмањи озбиљан покрет власти у том смеру без великог потреса и опирања примио „пензионовање“, и даље живео, колико би живео, у тишини и без зависти према било коме (Тајна Гаштајнске долине, 1939). 

           Као нарочито непријатну појаву Секулић доживљава то што, иако је одбио да буде полуга у чињењу, Видицки у сусрету чело у чело са „министром-грофом на расположењу“ накану није осудио, нити им предочио злочинство, па и узалудност такве намере. Тврдоглави се Срби таквим „подухватом“ неће преобразити, штавише, то би изазвало трајно и дубоко непријатељство. Још је горе што свом првојерарху, који се лечи⁵ у истој бањи у којој је и архимандрит боравио, ништа не јавља о гнусном делу које се против њега спрема. Непознаница је и то зашто су одабрали Видицког за сусрет, ко је министар, као и ко би био „намет-патријарх“.

           Овај одговор у штампи управо долази седамнаест година после тврдње архимандрита Георгија Видицког у Гласнику српске патријаршије, а петнаест година по његовом упокојењу, да је патријарх Лукијан Богдановић уморен. Бивши секретар Митрополије мирне душе закључује да „реминисценција“ Видицког не пружа ништа одређено: Тајна Гаштајнске долине остаје и даље нерасветљена. Овај се „несрећни случај“ неће одмрсити докле се не одмандали тајни одељак архива оновремене Дирекције бечке државне тајне полиције, а може бити и оне из комшилука – будимског Герзелеса.

           У сваком случају, на концу написа др Лазар Секулић беспоговорно излаже да патријарх Лукијан Богдановић никако није толико скривио да тако несрећно заврши свој живот.

           Још четири деценије након чланка Лазара Секулића, свештеник и црквени писац Лазар Бабић на основу неких нових података претпоставља да је патријарх Лукијан, будући сметња политици Аустроугарске према Србији уочи долазећег рата, уморен (Ракић, 1986, стр. 189). 

           Приметићемо још и то да се и у савременој штампи и у историографији често помиње унакажено тело Лукијана Богдановића, што је стајало у потпуној опреци са оним како је дочараван као лепи калуђер и рођени господин.

_{Фото: Ципела пронађена на телу патријарха (Архив САНУ, Сремски Карловци), снимак екрана: Гордана Петковић, Лукијан Богдановић, последњи карловачки патријарх (1908 - 1913). Каталог изложбе. Сремски Карловци, октобар 2013.}

           Срби у Хабзбуршкој монархији су дочекали Сарајевски атентат и избијање Првог светског рата без дефинисане националне политике, непомирљиво страначки завађени, без црквено-просветне аутономије и без изабраног патријарха после мистериозне смрти Лукијана Богдановића. Мађарска власт у годинама пред Први светски рат успешно онемогућава сарадњу српске пречанске политике, а исто тако делује против просрбијанског расположења у том смеру користећи полицију, жандармерију и суд. (Микавица, 2016, стр. 325)

           Српска политичка елита, а она је потицала од српског грађанства, једним својим битним делом је нагињала асимиловању, односно помађаривању. Насупрот, део српске интелигенције окупљен око Матице српске је био за очување националног идентитета, и то најпре кроз образовање сопственог народа. Зјап између осећаја националне повезаности са саплеменицима у Краљевини Србији и стиска лојалности према држави у којој живе, а која је злоупотребљавала осећај одговорности обичног Србина –  грађанина, још како је утицао на осећај безизгледности који потом порађа националну летаргију чак и у долазећим ратним годинама. (Марковић, 2020, стр. 338). Свакако да је жртва ове подлости био и патријарх Лукијан Богдановић.

           Успеси српске војске у балканским ратовима силно су охрабрили Србе у Угарској. Краљевина Србија одједном постаје светлило ослобођења и уједињења. Сељаци на њивама су прекидали пољске радове и по групама читали новине које су писале о балканском ратишту; на друмовима се појављују, потпуно необично за наше пречанске крајеве, народни певачи и гуслари; кандила и свеће у прозорима многих српских кућа на Видовдан 1913. године горели су у славу српских победа. Кад на све то ни патријарх Лукијан Богдановић није остао достојанствено хладан и уздржан, учинио је више него што су мађарски моћници сматрали да сме да учини, то је за власти већ било сувише опасно. Сва је прилика да је, како је уочи ових ратова уклоњена српска црквено-народна аутономија, и патријарх морао да буде уклоњен (Крестић, 2013).⁶

           Како је своју личност Лукијан Богдановић утиснуо на савременике, сведоче неколике епизоде сећања. 

           Дејан Медаковић памти приче своје баке Катице о лепом будимском владици Лукијану Богдановићу и пештанској субрети  Кири Клари.⁷ Ова се жена појавила у српској цркви на Богојављење не би ли присуствовала торжественој литургији коју је служио епископ Лукијан. По завршеном богослужењу и она је пришла да прими нафору. А Лукијан „леп као уписан“, гледајући је право у очи, на запрепашћење свих, саже се и пољуби јој руку (Медаковић, 1990). Биће да је Лукијан овом приликом владичански чин подредио свом џентлменском маниру галантног пештанског господина.

           О патријарху Лукијану отмено приповеда и Вељко Петровић, књижевник, дописник у балканским ратовима и члан Српске академије наука и уметности. Он је држао да се патријарх убио, да су на пустој обали нашли уредно сложену мантију и одело, а километрима ниже леш насукан на врбов пањ. Вели за њега да је био велики каваљер –  „у мантији, а шевалије“. Помиње и он знаменити рукољуб: да види и слуша владику Лукијана, „здраво лепог господина и чувеног певача“, дошла је прва глумица Хунгарије, одстојала „дугу шизматичку мису, гледала ненавикнутим католичким очима како владика благосиља цркву“, и на послетку пришла му руци да је целива. Но, препознавши са царских двери лепу и чувену Мађарицу, владика је предухитри и својим целивом њене руке „озлоједи цео српски Будим, али одушеви Мађаре, највеће каваљере и парадере у Европи“ (Михајловић Михиз, 1990, стр. 295. и 296).

           За нашу тему још је живописније казивање Медаковићеве тетке, Паве Врховац, супруге Радивоја Врховца, директора Карловачке гимназије и дугогодишњег председника Матице српске. Она га је једном срела у Карлбаду: био је „у цивилу, хохелегант, мало бео у лицу и са прекрасним црним очима, ухваћен болешћу”.⁸  Каже да му је смрт остала загонетна: отишао је у Бад Гаштајн на лечење, а тамо га мртвог нашли после једне шетње: „Пао са стене, кажу, али ја то не верујем, била је реч о нечем тајанственом и великом,⁹ кажу да је са Србијом био у вези и преко дојављивао све што је Аустрија кувала против Србије“. (Медаковић, 1990, стр. 217)

           Читава Монархија, може бити и нарочито њен угарски део, се пред Велики рат каљужала у глибу сопственог национализма. У савршеном нескладу с тим, власт је оданост српској националној идеји доживљавала и представљала покушајем рушења грађанске државе, а мађаризацију пружала као цивилизацијски гест. У колоплету стварања јединствене политичке нације, која је подразумевала нестанак националних мањина, разуме се и Срба, „космополитске“ владајуће елите у Аустроугарској су империјализам државне политике тајиле идејом наводног мондијализма и наднационалне Монархије. 

           Како год, најзнатније име понуђено на страдање за ове „вредности“ био је Архиепископ и митрополит карловачки и Патријарх српски Лукијан Богдановић.

_{Фото: Патријаршијски трон који је користио патријарх Лукијан Богдановић; данас се чува у Српској патријаршији у Београду, снимак екрана: Гордана Петковић, Лукијан Богдановић, последњи карловачки патријарх (1908 - 1913). Каталог изложбе. Сремски Карловци, октобар 2013.}

1. Занимљиво је да Видицки није био у добрим односима са Лукијаном Богдановићем: патријарх му је онемогућио да постане владика будимски премда је Видицки уживао подршку угарске владе.
2. Овај је појам у римокатоличкој традицији; код православних је то викарни епископ.
3. Касније епископ бачки и новоканонизовани светитељ српски.
4. Објавио их је Лазар Бабић, архијерејски намесник суботички.
5. Занимљива је напомена да се патријарх у бањи Јахимову (Јоахимсталу) лечи тако што се „сваки дан купа у радијуму“.
6. У једној изјави, која се може прочитати у електронском облику, академик Василије Крестић је поменуо да постоје докази да су патријарха Лукијана Богдановића убила двојица аустроугарских полицајаца на мосту. Академик Крестић додаје да је убиство патријарха у временима после Другог светског рата било „заборављено“ зарад идеолошког обезвређивања цркве. Исто тако, ово је од значаја и због савременог немачког и аустријског покушаја ревизије историје и кривице за Први светски рат: није им пријатан жиг изазивача два светска рата и одговорности за страдање неизбројивих душа. Видети srpski-memorijal.rs
7. Певачица са изразито ведрим гласом.
8. У оригиналу су коришћене немачке речи „von der Krankheit gepackt“.
9. „Es ging um etwas geheimnisvolles und grosses“.

Извори и литература:

• Васин, Г. (2013). Нестанак и смрт патријарха Лукијана Богдановића у пречанској политичкој јавности. Српске студије, (4), 285–303.
• Васин, Г. (2014). Избор Лукијана Богдановића за карловачког патријарха [LUKIAN BOGDANOVIĆ’S ELECTION TO THE PATRIARCHATE OF KARLOWITZ]. Истраживања: Часопис за историју, (25), 301–314.
• Крестић, В. Ђ. (2013). Срби у Угарској 1790–1918. Матица српска.
• Леш патријарх Лукијана Богдановића нађен? (1913). Браник, (203), стр. 3. digital.bms.rs
• Марковић, С. (2020). Национална идеја код Срба јужне Угарске (Војводине) 1914–1918 – од резигнације до егзалтације. Педагошки факултет у Сомбору, Филозофски факултет у Новом Саду
• Медаковић, Д. (1990). Ефемерис: Хроника једне породице I. Београдски издавачко-
  -графички завод.
• Михајловић Михиз, Б. (1990). Аутобиографија о другима. Београдски издавачко-
  -графички завод (БИГЗ).
• Микавица, Д. (2016). Српска политика у Аустроугарској 1914–1918. У А. Растовић (ур.), Велики рат 1914‒1918: узроци, последице, тумачења: међународни тематски зборник посвећен академику Драгољубу Р. Живојиновићу (1934‒2016) (књ. 1, стр. 321–334). Филозофски факултет Универзитета у Нишу.
• Молитве за патријарха Лукијана. (1913). Застава, (217, јутарњи лист), стр. 3. digital.bms.rs
• Нестанак патријарха Лукијана Богдановића. (1913). Застава, (194, вечерњи лист), стр. 1. digital.bms.rs
• Палчика Јовановић и врачара. (1913). Застава, (199, јутарњи лист), стр. 3. digital.bms.rs
• Писмо из Будимпеште. (1913). Застава, (206, јутарњи лист), стр. 2. digital.bms.rs
• Погреб патријарх Лукијана Богдановића. (1913). Браник, (208), стр. 3. digital.bms.rs
• Ракић, Л. (1986). Јаша Томић (1856–1922). Књижевна заједница Новог Сада.
• Слијепчевић, Ђ. (1991). Историја Српске православне цркве (Књ. 2). БИГЗ.
• Словић, С., Зарковић, В. (2016). Односи међу савезима као један од главних узрока избијања Првог светског рата. У А. Растовић (ур.), Велики рат 1914‒1918: узроци, последице, тумачења: међународни тематски зборник посвећен академику Драгољубу Р. Живојиновићу (1934‒2016) (књ. 1, стр. 107–124). Филозофски факултет Универзитета у Нишу.
• Тајна Гаштајнске долине; Ни данас, после четврт века, није расветљена смрт патријарха Лукијана Богдановића. (1939). Правда, (12.404), стр. 5. digitalna.nb.rs
• Томић, Ј. (1913). Опроштај са патријархом Лукијаном. Застава, (238, Вечерњи лист), стр. 1. digital.bms.rs
• Трагедија патријарха Лукијана Богдановића. (1913). Застава, (190, јутарњи лист), стр. 1–2. digital.bms.rs
• Шта даље?. (1913). Браник, (210), стр. 1. digital.bms.rs
• Шта је с патријархом Лукијаном?. (1913). Застава, (212, јутарњи лист), стр. 3. digital.bms.rs

• Шта је са патријархом Лукијаном?. (1913). Застава, (220, јутарњи лист), стр. 3. digital.bms.rs/p

   

Тихомир Гајски, историчар, за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: патријарх Лукијан Богдановић, фрагмент фотографије ГеоргијаЂоке Рајковића (око 1897.) / Историјски архив (Јавно власништво)