Црква је данас присутна и у дигиталном простору кроз званичне портале, епархијске и парохијске сајтове, налоге на друштвеним мрежама, електронску пошту, као и медијске и образовне платформе. Због тога сајбер безбедност више није искључиво техничко питање, већ део одговорне бриге о црквеној комуникацији, поверењу верника и подацима који су Цркви поверени. Сајбер безбедност великих система обухвата заштиту сервера, корисничких налога, лозинки, веб-сајтова и података, али и обуку корисника, јасне процедуре и спремност на реаговање. У овој области важи једноставно правило: систем је заштићен онолико колико је заштићена његова најслабија карика. Када се то правило примени на Цркву, постаје јасно да се не говори само о једном званичном сајту, јер Црквени дигитални простор чине бројни сервери, адресе електронске поште, налози на друштвеним мрежама, као и епархијски, парохијски, манастирски, медијски, образовни и добротворни веб-сајтови. Зато се заштита црквене дигиталне инфраструктуре по сложености може упоредити са заштитом других великих друштвених система, попут хуманитарних организација, здравствених установа и органа јавне управе. 

           Важно је већ сада размотрити како ће се чувати све већа количина података о верницима у дигиталном облику. То могу бити подаци из парохијских евиденција и црквених матичних књига — књига крштених, венчаних и умрлих, затим подаци о донацијама и хуманитарним акцијама, контакти верника, комуникација са свештенством, као и подаци о члановима црквених заједница, волонтерима и полазницима различитих црквених програма. Свака од тих категорија захтева одговорно управљање, и одговарајућу техничку и организациону заштиту, јер последице сајбер напада на црквене институције могу бити вишеструке:

• Привремени или трајнији прекид рада званичних сајтова и других канала, чиме се верницима отежава приступ важним информацијама.
• Лажно представљање у име Цркве, слање преварних порука (пхисхинг) и прикупљање новца преко лажних донаторских канала.
• Неовлашћен приступ личним подацима верника , што може нарушити поверење људи који су те податке поверили Цркви.

           Због тога Сајбер заштита у Цркви треба да се развија превентивно, пре него се напад догоди. За то је потребна координација црквених органа, епархија, парохија, администратора сајтова, уредника друштвених мрежа, правника, стручњака за заштиту података и стручњака за сајбер безбедност. Алати вештачке интелигенције у томе могу значајно помоћи и то кроз откривање неуобичајених активности, препознавању порука које садрже превару, процену рањивости и аутоматизованом обавештавању. Ипак, технологија не може заменити одговорност људи. Основа заштите остаје на обуци корисника, јасно утврђеним надлежностима и унапред дефинисаним плановима реаговања. Тако можемо дефинисати да би минимални стандарди требало да обухвате:

• вишефакторску аутентификацију за администраторске и уредничке налоге;
• редовно ажурирање веб-сајтова, додатака и серверског софтвера;
• поуздане резервне копије, одвојене од основног система;
• евиденцију особа које имају администраторски приступ;
• план реаговања и резервне канале за званично обавештавање јавности.

           Посебно треба похвалити рад појединаца и тимова који, често волонтерски, израђују и одржавају црквене веб-сајтове уз поштовање сајбер безбедносних стандарда. Ипак, сајбер безбедност не сме зависити само од ентузијазма или знања једног администратора. Неуједначена пракса, застарео софтвер, слабе лозинке, изостанак резервних копија и нејасне одговорности могу отворити простор за нападе и злоупотребу података. Зато су потребни заједнички минимални стандарди и стручна подршка на свим нивоима црквене организације и то од патријаршијског нива до епархијског. Да сајбер безбедност Цркве није само теоријско питање показују јавно забележени инциденти повезани са дигиталним ресурсима православних црквених институција. Међу њима су дистрибуирани напади ускраћивања услуге (ДДоС), којима се сајт преоптерећује и чини недоступним, затим неовлашћени упади у веб-сајтове и случајеви могућег цурења података. Следећи преглед обухвата неколико јавно објављених примера.

Напомена: преглед није потпун списак свих инцидената, већ избор случајева о којима су јавно извештавали црквени органи, новинске агенције или специјализовани медији.

           Ови примери не показују учесталост свих сајбер напада, јер обухватају само јавно забележене случајеве, али јасно указују на распон могућих последица, а то је од недоступности сајта и прекида званичног информисања до компромитовања интерне комуникације и могућег цурења података. Посебно је важно што мете нису само средишњи црквени портали, већ и епархијски, митрополијски и храмовни сајтови. Зато се сајбер безбедност Цркве не може свести на заштиту једног званичног сајта. Она мора обухватити целокупну мрежу црквене комуникације од патријаршијског и епархијског нивоа до локалних парохијских страница, црквених медија и налога на друштвеним мрежама. То подразумева превенцију, план реаговања, редовне резервне копије, резервне канале комуникације и јасно обавештавање јавности након инцидента.

           Као што Црква чува храмове и иконе, тако у савременом дигиталном добу треба да штити и свој дигитални простор, а то је место информисања, комуникације и мисије.

[1] interfax.ru

[2] securityaffairs.com

[3] moseparh.ru

[4] orthodoxianewsagency.gr

[5] zarpanews.gr

[6] tanjug.rs

[7] tass.ru

Др Ненад Бадовинац за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: илустрација заштите црквених ресурса у дигиталној сфери, извор: securegive.com