У данашњој информационој средини осећа се огроман недостатак речи за једну појаву која је свима позната. Постоји човек – блогер, коментатор, а понекад и клирик – за којег се наизглед чини да је самостални извор размишљања, али у ствари није такав. Он не рађа мисао, већ преноси туђу вољу – онога ко њим управља помоћу новца, због страха да ће се открити његове тајне страсти и грехови и кроз жељу да се прилагоди властодршцима. Он не проверава да ли су информације које шири истините, већ их оцењује на основу тога колико су делотворне. Предлажем да се за такву појаву примени реч „инфодрон“. Она спаја два смисла: „дрон“ је уређај без сопствене воље који остварује туђи програм и који је у стању да буде обавештајац и оруђе за наношење удара; „инфо“ указује на то да ово оружје није физичко, већ да је то реч, слика, порука.

           Важно је да одмах начиним опаску да инфодрон може бити заодевен у одежде ауторитета, између осталог, и свештеничког чина. Ово није случајни детаљ, већ означава саму суштину опасности: одећа не штити од подметања, већ повећава његову цену, зато што се поверење у чин аутоматски и без провере преноси на садржај онога што се говори. По чему се инфодрон разликује од правог пастира ако понекад обојица говоре о озбиљним и забрињавајућим стварима?

           Апостол Павле овде наводи ретко јасан критеријум: „жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт“ (2 Кор. 7:10). Прави свештенослужитељ се жалости ради Бога. Полази од тога што се каје за сопствене грехове – и позива на то друге. Оваква жалост је усмерена ка унутра, на себе, а не на околности; она не рађа оправдање, већ промену; и што је посебно важно, не оставља после себе жаљење због саме жалости – човек касније не жали што се кајао, чак ни ако то скупо плати. Светитељ Теофан Затворник ово покајање назива „непокајаним“: таквим за чије остварење се нико никад не каје. Оваква жалост на крају не разара, већ исцељује.

           Инфодрон има другачије устројство – и не ради се о томе да он лаже: он у потпуности може да изговара речи које су с формалне тачке гледишта тачне – већ је сама природа његове жалости другачија. Он је лишен слободе због среброљубља, због страха да ће бити раскринкан, због жеље да се прилагоди властодршцима, и зато је његова жалост световна, а није по Богу. Световна жалост је туга због тога што је човек изгубио оно што припада само овом веку: положај, новац, имовину, репутацију и утицај. Она је усмерена ка споља – на околности, на оне који човека оптужују, на „непријатеље“ – и не рађа промену, већ самозаштиту и озлојеђеност.

Светитељ Јован Златоусти запажа парадокс: људи касније жале управо због световне жалости док нико не жали због жалости по Богу. Зато прва, по речима апостола „рађа смрт“ – пре свега духовну: затвореност, окамењеност, неспособност за покајање – и ово се не односи само на онога ко тугује, већ и на оне који су кренули за њим.

           Управо из овога се рађа практични критеријум. То није садржај говора, већ његов извор у души говорника. Прави пастир разобличавајући грех пре свега тугује и зове на покајање, укључујући и самог себе међу покајнике – његова реч смирава и њега самог. Инфодрон, пак, чак и кад говори о „гресима других“ не тугује, већ оптужује и труди се да изазове мржњу према онима о којима говори; његова реч њега самог ослобађа кривице и често је не прати смирење, већ задовољство због тога што је сам у праву.

Наставља се

ЛУКА (Коваленко)   
_{митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука}

Извор: t.me/lekarzpmluka

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Насловна страна: дрон са звучником и камером, извор: wonderfull.ca