^{Промена наративне парадигме}

           Није требало да прође пуно времена па да се наратив о гутању жаба, што је била омиљена метафора покојног визионара, доктора филозофије, као и смарачка реченица Да живимо као сав нормалан свет, претвори у своју сушту супротност. Сад одједанпут на разноразним медијима више не слушамо о свим предностима жабљих батака и јефтине хране у европским супермаркетима, од којих нас дели само мало издаје, прво ратних команданата, потом мало територије, па мало преговарања са терористичким нарко картелом, а све гарнирано парадама содомита, и родно осетљивим језиком. Сад смо одједанпут сазнали да смо заправо најстарији народ, коме ето сви завиде, мрзе га и киње, али се ми ето не дамо и без обзира на то што нам спадне доњи веш кад год руком лупимо о сто у праведничком гневу, стојимо постојано кано клисурине, док нам се около сви смеју као дежурним кловновима. Али то је цена накнадне памети и све би била добра забава у стилу Летећег циркуса Монтија Пајтона, да пословични непомјаник овога пута није заиста однео шалу. Реч је о томе да све више полуобразованог али и просечно образованог света у Србији, и диљем српских земаља, почиње да упире прстом и у Цркву, било зато што сматра да је као наводна чуварка некаквих магловитих националних традиција подбацила или због тога што својим позивима на покајање и тиховање, односно литургијско-молитвени фокус, наводно служи за амортизацију конкретне акције против замишљених непријатеља: власти, опозиције, пословичних Британаца, ноторних Американаца, економских недаћа, еколошке катастрофе, изгибије белих медведа и плавих китова и ко зна чега још. Ово је можда и најбољи емпиријски показатељ популарне народне изреке да кад Бог неког хоће да казни, он му прво одузме памет.

_{Фото: Добри Самарићанин у гостионици, Гисав Доре (1832 - 1883.), извор: azbyka.ru}

^{Ко је непријатељ, а ко ближњи}

           Сваки иоле уцрковљен човек зна да Није наш рат с телом и крвљу, већ са поглаварствима и властима, с началима таме овога света, духовима злобе у поднебесју (Еф. 6,12). Такође и зна ко је наш ближњи. То је онај мистериозни Самарјанин (Лк 10, 25-37). Подсетимо парафразом: Неки човек је силазећи из Јерусалима у Јерихон упао у разбојничку заседу. Разбојници су га пребили, опљачкали и једва је остао жив, лежећи на друму. Прво га је видео неки свештеник, али је прошао. Потом га је видео левит, који је такође прошао. На крају га је спазио неки Самарјанин, али га за разлику од претходне двојице није заобишао већ је стао, омио му ране вином и уљем, попео га на своје кљусе и довео до оближње крчме, где је гостионичару платио два динара да се побрине о повређеном човеку и обећао му да ће се вратити и платити све што буде додатни трошак. Савремена интерпретација ове Господове параболе јесте та да нам је ближњи не обавезно наш сународник, баш као што су свештеник и левит били сународници нападнутог човека, па му нису помогли, а помогао му је управо Самарјанин, који је Јеврејину отприлике оно што би Србину био Хрват. Ипак, ова интерпретација занемарује то да у причи није нигде споменута националност претученог човека, заправо то да ли је он Јеврејин или не. Заправо, грчки оригинал помиње само синтагму Неки човек ( Ἄνθρωπός τις), а тако и сви преводи (homo quidam,человѣкъ нѣкїй...). Нагађање да је у питању Јеврејин заснива се на томе да је кренуо из Јерусалима, али је проблем у томе што у време када Господ прича ову причу, становник Јерусалима може бити Грк или Римљанин, Идумејац и тако даље, а опет, из приче не следи да би он морао бити обавезно становник града. Исто тако је могао бити и путујући трговац, странац, па самим тим можда и Парћанин, Копт, Етиопљанин, Еламит, Арапин или ко зна ко. Већ ово руши почетну премису да је једног Јеврејина спасао припадник њему непријатељског народа, док су га сународници препустили судбини те самим тим и хипотетичку мулти култи пацифистичку импликацију. Али, руши и њој супротну импликацију о мистерији нације и онтолошкој граници ми:они, уколико су ми наша нација, а они нама непријатељске нације јер напросто не именује ни националност разбојника ни националност жртве а само се може закључити да је свештеник можда, а левит сигурно био Јеврејин. Укратко, ова мистериозна прича говори о неком нападу, али не ни на националној, ни политичкој а како се чини ни религиозној основи.

           Али зашто се онда национално, или можда прецизније речено, религиозно, идентификује само Самарјанин? Самарјанин је потпуни туђинац Јеврејину, а пошто је прича причана Јеврејима, то је у њиховој свести, несклоној филозофској спекулацији, али сродној и итекако наклоњеној живописном сликовитом приповедању требало да дубоко утисне то да је човеку помогао потпуни туђинац, апсолутни онострани странац. А Ко је потпуно бићем оностран човеку (Неки човек.... человѣкъ нѣкїй)? Бог. Али зашто се Бог овде именује Самарјанином? Осим акцента на својој апсолутној оностраности као Бог, ту је и акценат на најинтимнијој блискости као Богочовек-Христос, јер је Самарјанин, осим тога што је тотално туђ Јеврејину, уједно и човек по дефиницији. Ово нас доводи на светоотачку интерпретацију приче. Неки човек је Адам, који је изашао из Јерусалима (раја) на пут ка Јерихону (туђој земљи). На путу је био нападнут од стране разбојника (демона), који су га претукли (гресима). Свештеник који је прошао није му могао помоћи јер је у питању старозаветни Закон (Тора, Петокњижје) а ни левит (пророчке књиге С.З.) Ипак, левит је, попут старозаветног пророка, најавио Спаситеља, који се ускоро појављује. То је Самарјанин (Христос), а вино и уље су свете тајне или пак беседе и много интимнији закон, утиснут у људско срце, којима су испране ране греха. Најзад, два новчића су Стари и Нови Завет. Пошто је прича испричана као одговор на питање које је Господу упутио један од “законика” или “књижевника” Ко је мој ближњи? , јасно је да је одговор да нам је ближњи Господ Христос, и то најинтимнији и најближи Ближњи. А ако волимо тог најближег Ближњег, онда можемо да волимо и све друге ближње, све ипостаси људске природе, као иконе прототипа Ближњег. Само тако можемо заволети и непријатеља, али оног од крви и меса, који такође умире, баш као и ми, јер смрт не стаје на границама Европске Уније, нити јој је потребан биометријски отисак да би прешла границу Кине или Америке, или које год катастарске парцеле овога света. Такође можемо закључити да нас од греха, смрти и ђавола не могу спасити како национализам, тако и интернационализам. Може нас спасити само љубав према Христу, која подразумева како љубав према непријатељу, тако и послушност према земаљским властима, ако нас позову на мобилизацију за одбрану отаџбине, рецимо. Уместо да се кријемо по подрумима, таванима, кревељимо на трговима, а потом добијемо напад накнадне памети. Отаџбина¹ се брани лепотом, чашћу и знањем, отаџбина се брани храброшћу и животом, а не накнадним паметовањем.

1. Коришћени су елементи стихова песме Љубивоја Ршумовића Домовина

мр Иван Марковић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: Христос - милосрдни Самарјанин, извор: OrthodoxChristianity