У савременом друштву није остала ниједна сфера живота коју нису дотакле информационе технологије. Црква није изузетак, иако је ниво организације ИТ-а овде за сада знатно нижи него у комерцијалним и државним структурама. Заменик председника Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и медијима Вахтанг Кипшидзе говорио је за CNews (прим.ред.: 31. март 2017.) о томе чиме је била условљена децентрализована шема управљања ИТ инфраструктуром у РПЦ, зашто у Русији није потребан православни сегмент интернета, а такође је упозорио на коришћење ИТ-а ради реализације идеја трансхуманизма.

CNews: Какву улогу ИТ игра у делатности Руске православне цркве?

Вахтанг Кипшидзе: Ми говоримо о томе да је Руска православна црква одвојена од државе, али није одвојена од друштва. Догађаји у друштву утичу на то како Црква остварује своје служење, иако циљ тог служења остаје непромењен: сведочење хришћанске истине и брига о томе да свака хришћанска душа пронађе пут ка спасењу. Будући да савремено друштво има информациони карактер, РПЦ не може да игнорише информационе технологије. Као што је својевремено свети апостол Павле излазио на римске форуме да би био саслушан, тако су и савремени наследници апостолске власти позвани да се појаве тамо где њихова реч може да се чује. ИТ су средство да се пренесе сопствена реч.

Раније су нас често питали – да ли је Интернет грешан? Заправо, питање није у томе да ли користити мрежу или не, већ у томе како је користити? Било који предмет, почев од кухињског ножа или виљушке, може бити употребљен према намени, на пример да се одсече парче хлеба, тако и супротно намени, на пример да се забоде у око суседу.

Резимирајући, свака технологија може бити употребљена на добробит, стога ми користимо ИТ у оној мери у којој то доприноси нашем циљу хришћанског служења. У исто време, постоје технологије које, нажалост, свесно могу бити употребљене за разарање људског достојанства. Ако је задатак технологије да прогута свест човека, ограничи његову комуникацију на виртуелни свет, лиши га лепоте посматрања Божјег света, живе људске комуникације – онда је то, авај, већ не средство, већ замка за људску слободу.

Како је настао децентрализовани модел управљања ИТ-ом? Да ли је такав приступ био свесно одабран?

Црква се састоји од парохија – заједница верника, које се сабирају свака у свом храму. Сви смо уједињени у литургијској заједници, али је притом свака парохија јединствена. Са економске тачке гледишта, свака парохија је независно правно лице, у чију надлежност улази, између осталог, набавка свећа, просфора, као и организација веб-сајта са распоредом богослужења, недељне школе и тако даље. Дакле, сама структура црквених заједница подразумева децентрализовани приступ организовању ИТ-а.

Ниво продирања ИТ-а у парохијски живот је крајње неуједначен, иако у целини видимо свест о користи коју доносе информационе технологије. Док неке парохије тек почињу са израдом сајта са основним информацијама, друге већ избацују мобилне апликације чији корисници у реалном времену могу да добијају пуш-обавештења о новостима из живота парохије или променама у распореду богослужења. У неким парохијама можемо срести ствари које су раније биле незамисливе, попут система даљинског управљања звоњавом звона.

Поред парохија постоји низ општецрквених институција, на пример, Одељење за спољне црквене везе, Одељење за односе Цркве са друштвом и медијима, Одељење за омладинска питања и тако даље. Свако од њих спроводи сопствени модел по питањима развоја ИТ-а и присуства у интернет простору.

Техничка координација од стране централног апарата Руске православне цркве сведена је на минимум. Свака епархија треба да има сопствени веб-сајт, међутим, ми не одређујемо на којој платформи и уз примену ког програмског језика он треба да буде реализован. Једини елемент централизације су бројачи посећености постављени на сајтовима епархија. Такође смо размишљали о реализацији сличних бројача за парохијске сајтове, али пошто парохија има око 30 хиљада, овај пројекат је за сада технички тешко изводљив.

_{Снимак екрана сајта prichod.ru}

Постоје ли у појединим епархијама одељења одговорна за ИТ? Да ли Московска патријаршија на неки начин регулише рад таквих органа?

Као таквих, ИТ одељења која се баве техничким аспектима ИТ-а нема. Међутим, у многим епархијама су основана информативна одељења која су одговорна за сарадњу са медијима, објављивање вести и одржавање веб-сајта. У оквиру ових одељења могу бити заступљени људи са одговарајућим стручним образовањем и везама, што им омогућава да реализују сложеније ИТ пројекте, на пример, увођење специјализованог софтвера за евиденцију донација. Међутим, стварање посебних ИТ одељења у оквиру епархија не чини се разумним, јер то не одговара обиму задатака који су пред њима. Према томе, по правилу, службеник задужен за ИТ дефинише задатке, али непосредне радове изводе снаге аутсорс компаније.

Слична шема је реализована у општецрквеним одељењима. На пример, у одељењу за односе Цркве са јавношћу и медијима постоји систем администратор који је задужен за одржавање сајта, а такође координира комплекс задатака везан за ангажовање ИТ аутсорсера. По правилу, у почетку се јавља потреба за стварањем представништва на мрежи, али како расту потребе за ИТ-ом, круг задатака систем администратора сајта се шири кроз реализацију других ИТ пројеката.

Да ли се планира промена ове схеме рада?

Колико ми је познато, никакве измене се у овом тренутку не планирају.

Да ли РПЦ поседује у свом власништву сопствене рачунарске капацитете, дата-центре, или се ИТ ресурси узимају у закуп?

РПЦ нема сопствене дата-центре у власништву, а питања обезбеђивања неопходних ресурса, на пример виртуелних сервера, решавају се у оквиру дијалога са компанијама које пружају такве услуге.

_{Снимак екрана}

Важно место у ИТ инфраструктури цркве заузима пројекат "prihod.ru" – конструктор сајтова и мрежа веб-ресурса. Какво учешће РПЦ узима у реализацији овог пројекта?

Пројекат "prihod.ru" представља бесплатну платформу која је тражена међу црквеним организацијама које не могу себи да приуште комерцијално решење. Постоји мноштво парохија за које је стварање сајта уз ангажовање стручњака сопственим снагама неостварив задатак. Тренутно је у систему регистровано 25 хиљада сајтова. При томе, prihod.ru је приватни непрофитни пројекат са којим РПЦ одржава пријатељске и партнерске односе. Важно је напоменути да регистрација у систему није обавезна, у свакој парохији се одлука доноси самостално – ми подстичемо присуство на интернету, али не прописујемо техничку платформу.

На којој платформи су реализовани сајтови централних органа РПЦ, на пример, одељења за односе Цркве са друштвом и медијима?

Ми користимо сопствене сервере, смештене у нашим просторијама. Тренутно нас задовољава њихова продуктивност, стога се не планира прелазак на модел облака (закуп сервера у удаљеном центру података).

Да ли постоје ИТ системи примењени у читавој вертикали црквених организација?

Не постоје решења која су примењена у читавој вертикали организација, међутим, у појединим одељењима и епархијама уведена су сложена ИТ решења. На пример, у централном апарату Московске патријаршије уведена је система електронског документовања, али не могу да наведем организацију која је добављач софтвера.

Да ли постоји централизована процедура набавке рачунара за црквене организације и колики је обим рачунарске опреме?

Централни апарат Цркве броји петнаестак организација (које су део Високог црквеног савета), од којих свака користи парк од неколико десетина машина. Набавку и подршку рачунара свака од тих организација врши појединачно.

Какав је званични став Цркве у вези са организовањем онлајн богослужења? Да ли је дозвољено обављање светих тајни (на пример, крштење, венчање, причешће, покајање и исповест) на даљину/онлајн?

За разлику од других сфера живота које се несметано преливају у виртуелни простор, задатак виртуализације црквене службе не постоји. Напротив, све што Црква ради у виртуелном простору мора да има излаз у стварни свет – ми позивамо човека Христу како би се сјединио са Њим у црквеним тајнама, пре свега у евхаристији, односно причешћу. Тајна евхаристије никада није била, нити ће бити обављана у виртуелном простору. Преношење светих тајни у виртуелно окружење сматрамо изобличењем њиховог смисла, па чак и ругањем. Наравно, могуће је гледати пренос богослужења онлајн, али да бисте непосредно учествовали у светој тајни, на пример, да бисте се исповедили или причестили, неопходно је доћи у храм. Чак ни молитва човека који због болести није у стању да посети храм не може заменити учешће у светој тајни.

Ипак, постоје мобилне апликације које омогућавају слање захтева, на пример, за помен упокојених уз могућност прилога новца храму. Како се Црква односи према таквим сервисима?

Захтев за молитву је дозвољено пренети било којим техничким путем – и позивом телефоном, и путем СМС-а, и уз помоћ мобилне апликације. Међутим, захтев не замењује молитву, а верски живот се не своди на слање захтева преко електронских сервиса. Ако човек жели да иде путем спасења, то подразумева потпуно учешће у светим тајнама Цркве.

Такође бих желео да напоменем да се у овој области појавило мноштво превараната са апликацијама, преко којих донације не стижу до предвиђених прималаца. На пример, познат нам је сервис као што је „РПЦ-онлајн“, који се бави прикупљањем средстава у корист низа храмова, а који нема никакве везе са званичном Црквом. Дакле, већ само име сајта доводи добронамерне људе у заблуду.

Да ли имате планове за развој званичних црквених апликација?

Такви планови постоје, али готових решења још увек нема. Циљ пројекта је оптимизација унутарцрквених комуникација – РПЦ је велика организација и за нас је важно да оперативно добијамо информације о томе шта се дешава на епархијском нивоу. Апликацију ће моћи да користе како архијереји, тако и парохијани, који су такође саставни део Цркве. Тренутно дефинишемо најпогоднији формат и консултујемо се са потенцијалним програмерима.

У оквиру приватних пројеката већ постоји велики број мобилних сервиса путем којих су доступни православни календари, молитвеници и духовна литература. Такође је доступан низ „ресорних” апликација, на пример, такву апликацију има мисионарско одељење, али званичних црквених апликација још увек нема.

_{Фото: реклама за мобилну апликацију Мисионарског одељења РПЦ "Мој долазак", извор: sinmis.ru}

Редовно се појављују иницијативе за стварање специјализованих интернет сервиса: православни претраживачи, месинџери, друштвене мреже. Колико је стварање таквих сервиса неопходно са тачке гледишта званичне цркве и како РПЦ учествује у сличним пројектима? На пример, друштвена мрежа и месинџер „Елицы”, друштвена мрежа „Православные”, претраживачи „Искомое” и „Рублев”, енциклопедија „Древо”. По вашем мишљењу, да ли постоји потреба за стварањем изолованог „православног сегмента” интернета?

Ми се сами не бавимо развојем таквих сервиса, али не спречавамо приватне иницијативе усмерене на стварање сегментираних производа. Поменути пројекти су ресурси за нише. На пример, „Рублев” је оријентисан на претрагу информација посебног, верског карактера. Друштвена мрежа „Елицы” ствара простор за комуникацију унутар цркве са везом ка конкретним парохијама и свештеницима. Важна разлика је у томе што на другим друштвеним мрежама корисници не пролазе верификацију и свако може да се представља као свештеник.

Међутим, постојање таквих нишних ресурса не значи да Црква поставља себи за циљ да се затвори у информативни гето. На пример, 2015. године смо прилично успешно покренули страницу Његове Светости Патријарха на мрежи „ВКонтакте”, на коју се претплатило неколико стотина хиљада људи. Спремни смо да радимо како у очигледно мање конфликтном простору друштвене мреже „Елицы”, тако и да дискутујемо са онима који постављају оштра питања на тему религије на платформама традиционалних друштвених мрежа.

Можете ли нам рећи нешто о случајевима необичне употребе ИТ-а у активностима Цркве?

У неким храмовима постоји услуга као што је „аутоматизовани звоник“, где притиском на дугме на паметном телефону звона, уз помоћ посебних сензора, изводе задату мелодију. Још један занимљив пројекат је препознавање икона помоћу мобилног телефона: корисник усмери камеру телефона ка икони и у онлајн режиму добија информације о томе ко је на њој приказан, када је настала и тако даље.

Које изазове, са тачке гледишта Цркве, доноси даљи развој ИТ-а?

Информационе технологије остају средство све док не угрожавају достојанство човека, односно док корисника не претворе у објекат. Мислим на тренутно модерну теорију трансхуманизма, која тврди да се људске могућности могу проширити уградњом имплантата или његовим повезивањем као биолошког објекта са јединственим информационим простором. По нашем мишљењу, технологије које деформишу људску личност су недопустиве. Човек је створен по лику и подобију Божијем и мора остати човек, а не претворити се у биолошки објекат за тестирање нових технологија.

Постоје експерименти у којима се потпуно парализованим пацијентима уграђује електрична жица у мозак. Након извесног тренинга, такви пацијенти могу снагом мисли да померају курсор по екрану, куцају текст на виртуелној тастатури монитора и на тај начин комуницирају са спољним светом. Да ли је и у овом случају употреба ИТ-а недопустива?

Мислим да сваки случај треба посматрати појединачно. По мом мишљењу, таква употреба је допустива, јер у овој ситуацији ИТ не мења човека, већ само надокнађује недостатке које је човек задобио услед несреће, удеса или болести. На сличан начин се користе кардиостимулатори за подржавање рада срца.

Разговор водио Павел Лебедев

Извор: cnews.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: Вахтанг Кипшидзе, извор: rtvi.com (Максим Кардопольцев / RTVI)