Дана 11. септембра 1946. године, на празник Усековања главе Светог Јована Претече, свештеник и парохијани храма Воздвижења Часног крста у граду Елисти постали су сведоци јављања Господа Исуса Христа.

Како се догодило јављање Спаситеља?

Јављање се догодило током читања Јеванђеља на Божанственој литургији. Према црквеном типику, читано је 24. зачало Јеванђеља по Марку, у којем се говори о усековању главе Светог Јована Претече. Верници су угледали Спаситеља у свештеничким одеждама: преко хитона и химатиона имао је епитрахиљ, а на рукама, уздигнутим на благослов, наруквице. Поред Исуса Христа видела се глава Светог Јована Крститеља, онако како се обично изображава на икони „Усековање главе Светог Јована Претече".

Елишћани су сматрали да је јављање Спаситеља на Божанственој литургији, на дан Усековања главе Светог Јована Претече, било чудо чији је спомен неопходно сачувати. То није било лако, будући да је држава званично била атеистичка. Отворени храмови у другим насељима Калмикије затварани су један за другим. Таква судбина задесила је, на пример, села Вознесеновку и Троицко, где је парохијски живот, обновљен током рата, поново био уништен.

_{Фото: слика Крстоводвижењске старе (у којој се догодило Чудо) и нове цркве, извор: elista-yavlenie.ru}

Очевици чуда одлучују да сачувају спомен на њега као светињу

Како би наредним поколењима пренели сведочанство о чуду јављања Спаситеља, верници су одлучили да се наслика икона на којој ће бити изображен овај догађај. Упркос материјалним тешкоћама и општој оскудици, одмах је започето прикупљање средстава за израду иконе. Очевидац чуда, побожни парохијанин Семјон Тимофејевич Бондаренко (1878–1959), житељ села Троицко, упутио се у Ставропољ са задатком да пронађе иконописца. Како је причала његова кћерка Јелена Семјоновна Аљохина (1928–1999), он се сам понудио да оде, а за овај подухват издвојио је и значајан део своје личне уштеђевине.

Семјон Тимофејевич нашао се у калмичкој степи 1928. године. Родио се и живео у селу Апанасенковско у Ставропољском крају. У време „раскулачивања", спасавајући своју породицу, Семјон Тимофејевич био је принуђен да напусти родно село и насели се у малом засеоку, око десет километара источно од села Троицко. Године 1936, на захтев власти, породица Бондаренко преселила се у Троицко. Семјон Тимофејевич редовно је присуствовао богослужењима. Након затварања храма у Троицком, постао је парохијанин цркве у Елисти. У селу је сачувана мала кућа од ћерпича, коју је својим рукама саградио овај побожни хришћанин. У њој је живела његова велика породица: супруга Марија са седморо деце и двоје деце из његовог првог брака са покојном супругом.

Очевидац чуда креће у потрагу за уметником који ће насликати икону Јављања

Упутивши се у Ставропољ у потрагу за уметником, Семјон Тимофејевич уздао се у Божју помоћ. Његов труд уродио је плодом: пронашао је иконописца који је пристао да изради икону према подробном опису сведока. Икона, димензија 120 × 60 cm, израђена је на платну уљаним бојама. Према сећању његове унуке Јекатерине Терентјевне Нефедове, када је њен деда угледао завршени рад, узвикнуо је:

„Као да си и сам био тамо у време јављања!"

_{Фото: икона Чуда у Елисти, извор: spastv.ru}

Поштовање иконе као чудотворне

Икону је Степан Бондаренко донео у Елисту у пролеће 1947. године. Дочекана је као чудотворна. О побожном односу према њој сведочи и чињеница да је дуги низ година као светиња чувана мала врећа у којој је платно пренето из Ставропоља у Елисту. Сматра се да је икона заиста ношена, односно да ју је Семјон Тимофејевич донео пешке, а не превозним средством. Икона није имала рам и била је смотана у свитак. Могуће је да је такав начин преношења помогао да се избегну непријатности на путу.

Однос становника Елисте према Јављању Спаситеља и чуда у граду

Парохијани храма доживели су јављање Господа Исуса Христа као знак Божјег благослова и подршке, а њихова нада да ће успешно пребродити искушења која су их задесила била је учвршћена. Заиста, убрзо се хлеб појавио чак и код најсиромашнијих становника. О првом испеченом хлебу после вишегодишње паузе причала је праунука једног од оснивача града Елисте Зоја Јаковљевна Каљужна († 2004). Она је, тада као четрнаестогодишња девојчица, неколико пута отварала и затварала врата ормара у којем се налазио свеже испечени хлеб, као да је желела да се увери да то није сан. Било је то као чудо.

Чудесан је био и повратак калмичког народа, који се догодио неколико година после јављања Спаситеља. Пресељеници су се после дугих година изгнанства вратили у свој завичај. Многи нису веровали да ће то бити могуће, али је Промислом Божјим правда победила.

Чудо је било и то што је храм Воздвижења Часног крста у Елисти остао отворен током свих година совјетске власти. Злогласни Хрушчовљеви прогони заобишли су га. Храм у Елисти остао је отворен. Посећивали су га верници из различитих насеља Калмикије, Ростовске области и Ставропољског краја. Током читавог послератног периода храм Воздвижења Часног крста био је живи извор благодати за хиљаде људи.

Патријарх московски и све Русије Кирил благословио је да се 10. септембар установи као званични датум прослављања Јављања Христа Спаситеља у Елисти.

Извор: spastv.ru

Са руског превела: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: Чудо у Елисти, снимак екрана видеа ТВ Спас