^{Владимир Козић: Очима једног поклоника}

           Историја српског народа у Северној Америци не може се разумети без историје његових храмова и парохија. Они нису били само места богослужења, већ средишта око којих су генерације досељеника чувале веру, језик, традицију и свест о припадности своме народу. Једно такво место, које више од једног века сведочи о животу Срба у Америци, јесте парохија Светог пророка Илије у Аликуипи, у Пенсилванији.

           Ово, међутим, није био мој први сусрет са овом парохијом. Већ сам неколико пута имао прилику да посетим оца Ђорђа и попадију Ирис Поповић и сваки пут ме изнова одушеви начин на који ова црква изгледа, како споља тако и изнутра. Све је на свом месту, уређено са пажњом и љубављу, и управо се у томе најбоље види колико се овдашњи људи труде да сачувају оно што су примили од својих предака и предају га будућим поколењима. У таквој бризи за храм и заједницу препознаје се и нада за будућност ове парохије. Јер труд да се овде, далеко од завичаја, изгради и сачува жива црквена заједница сведочи о дубљој хришћанској тежњи – да земаљска заједница већ сада, колико је то човеку могуће, буде слика оне будуће, небеске заједнице ка којој смо сви призвани.

           Када су крајем XIX и почетком XX века први српски досељеници кренули преко Атлантика у потрази за бољим животом, нису са собом понели богатство, али јесу понели оно што је било највредније – православну веру, крсну славу, српски језик и свест да без Цркве нема ни народа. Највећи талас досељавања уследио је између 1890. и Првог светског рата, када су хиљаде Срба из Лике, Кордуна, Баније, Босне, Херцеговине, Срема, Славоније, Војводине и Црне Горе стизале у индустријске центре источне Америке. Радили су најтеже послове – у челичанама, рудницима угља, железницама, фабрикама и ливницама, често по дванаест сати дневно, у условима који су били опасни по живот.

           Док су се Срби на источној обали окупљали око фабрика челика у Пенсилванији, Охају и Индијани, на западној обали први досељеници стизали су нешто раније, највише у Калифорнију, где су се бавили рударством, пољопривредом и трговином. Тамо је већ 1894. основана прва српска православна парохија у Америци, у Џексону, док су на истоку, услед наглог прилива радника, парохије почеле да ничу почетком XX века, пратећи раст српских заједница.

           Међу тим парохијама посебно место припада цркви Светог пророка Илије у Аликуипи (Пенсилванија). Парохија је званично основана 1912. године, а прва црква подигнута је 1914. године, недалеко од огромне железаре компаније Jones & Laughlin, која је запошљавала хиљаде Срба. Управо су радници те железаре, после напорног рада, својим добровољним прилозима и личним трудом изградили храм који је постао духовни дом читаве заједнице. Највећи број њих потицао је из Лике, Кордуна, Баније, Босне, Славоније, Срема и Војводине.

           За овогодишњи Видовдан имао сам благослов да проведем управо у овој знаменитој парохији. Присуствовао сам Светој литургији, где се одмах осети да ова црква није само споменик прошлости, већ жива заједница која сабира људе различитих генерација. Посебан утисак оставило је појање црквеног хора, чији корени сежу у тридесете године прошлог века. Хор је основан 1930. године, а данас већ скоро читав век чува богату традицију српског црквеног и народног појања, остајући један од стубова духовног живота парохије.

_{Фото: свети Севастијан Дабовић у цркви Свете Тројице у Чикагу, извор: orthodoxhistory.org}

           Посебну историјску вредност овој парохији даје чињеница да је први храм осветио свети архимандрит Севастијан (Себастијан) Дабовић, први српски свештеник рођен у Америци и један од највећих православних мисионара на овом континенту. Његово име остаје трајно уписано у историју Српске православне цркве у Северној Америци, јер је управо он поставио темеље многим српским парохијама широм Сједињених Држава.

           И данас, више од једног века након оснивања, парохија Светог пророка Илије сведочи да је вера успела да сачува српски народ далеко од отаџбине. У храму се редовно служе богослужења, окупљају деца и омладина, делује Коло српских сестара, хор, организују се народне свечаности и добротворне активности. Управо зато ова парохија представља један од најлепших примера како су наши преци, иако далеко од завичаја, успели да сачувају свој духовни и национални идентитет за будућа поколења.

^{Јереј Ђорђе Поповић: Поглед из парохије}

           Као свештенику који је рођен, одрастао у Србији, за мене представља посебну част и привилегију што ми је, благословом Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, поверено да служим управо у Парохији Светог пророка Илије у Аликуипи.

           Када човек дође из Србије у једну од најстаријих српских заједница у овом делу Америке, можда га највише изненади не њена богата прошлост, већ чињеница да је та прошлост и даље жива. Данас овде имамо четврту, а у појединим породицама и пету генерацију Срба рођених у Америци, а који и даље са великом љубављу чувају православну веру, крсну славу, српске обичаје, песму, игру и свест о свом пореклу.

           Историја ове парохије у великој мери прати и историју српског досељавања у Америку. Прве генерације дошле су у овај индустријски крај тражећи бољи живот и посао у челичанама и фабрикама западне Пенсилваније. Потом су стизали нови таласи између два светска рата, а након Другог светског рата и бројни политички емигранти из Краљевине Југославије, међу њима и припадници и породице припадника Југословенске војске у Отаџбини. Последњи велики талас стигао је током ратова деведесетих година. Свака од ових генерација оставила је свој траг, али их је све повезивала Црква.

           Посебност овог дела Пенсилваније огледа се и у необично великој концентрацији српских православних парохија. У кругу од свега педесетак миља на ширем подручју Питсбурга данас постоји шест активних српских православних храмова. То показује колико је овај крај некада био значајан центар српског живота у Америци, али и колико је тај живот и данас присутан.

           Сама Парохија Светог пророка Илије носи изузетно богато историјско наслеђе. Садашњи храм подигнут је 1954. године, а његове темеље благословио је Свети владика Николај Велимировић. На нашем парохијском гробљу почива и Епископ Стефан Ластавица, први епископ Источноамеричке епархије Српске православне цркве. Поред главног храма Светог пророка Илије, парохија има и храм Васкрсења Христовог на гробљу, које само по себи представља драгоцено сведочанство више од једног века српског живота на овим просторима.

           Оно што, међутим, ову парохију чини заиста живом нису само њена историја и здања, већ људи.

           Наш црквени хор, који броји око четрдесет чланова, на Светој литургији пева на црквенословенском, српском и енглеском језику. Поред хора, активно делују Коло српских сестара, Mothers Club, Men’s Club, фолклорна група и Заједница Светог Илије, чија је мисија да помаже болеснима и потребитима у нашој локалној заједници. Тамбурашка музика, фолклор и хорско певање већ генерацијама представљају важан део живота Срба у западној Пенсилванији.

           Парохија два пута годишње организује и фестивале српске хране, који су одавно престали да буду догађаји намењени само Србима. Наше америчке комшије долазе да пробају српску храну, упознају нашу традицију и проведу време са нашим народом. На тај начин оно што су наши преци донели са собом пре више од једног века постаје и део шире локалне америчке заједнице.

           У Аликуипи и ширем питсбуршком крају посебно су дубоки корени хорског певања, тамбурашке музике и српског фолклора. И данас се организују велики сусрети и фестивали који окупљају Србе из различитих делова Сједињених Држава и Канаде. То показује да српска култура у Америци није само успомена на прошлост, већ традиција која се и даље преноси са генерације на генерацију.

           Управо је то оно што ме, као човека који је рођен и одрастао у Србији, највише задивљује.

           У Србији понекад узимамо здраво за готово језик, песме, обичаје, славу и Цркву јер су свуда око нас. Тек када дођете хиљадама километара далеко и видите четврту или пету генерацију потомака српских досељеника која и даље зна старе песме, игра српско коло, слави крсну славу, пева у црквеном хору и доводи своју децу у исти храм који су градили њихови прадедови, схватите колико је труда и љубави било потребно да се све то сачува.

           И можда је управо Видовдан најбољи тренутак да о томе размишљамо.

           Јер Видовдан говори о памћењу. О томе да човек може живети далеко од земље својих предака, а да не заборави ко је, одакле долази и шта му је поверено да преда следећој генерацији.

           Челичане око којих су се окупљали први Срби више нису оно што су некада биле. Свет у који су дошли наши први досељеници одавно се променио. Прошло је више од једног века и сменило се неколико генерација.

           Али Црква је остала.

           И док се у њој служи Света литургија, док хор пева, док се прославља крсна слава, док деца уче српске песме и игре и док се новим генерацијама преноси вера њихових предака, знамо да жртва оних који су пре више од једног века дошли у ову земљу није била узалудна.

           За мене је зато велика част да данас будем свештеник ове заједнице, али и велика одговорност – да оно што смо примили од претходних генерација сачувамо, унапредимо и предамо онима који долазе после нас.

јереј Ђорђе Поповић и теолог Владимир Козић за портал "Живот Цркве"

Фотографије: архиве аутора