Грузија је један од четири удела Пресвете Богородице. У Грузијској Православној Цркви није канонизован велики број жена, али све оне имају огромну улогу у свакодневном животу ове земље. Најпознатије су: света равноапостолна Нина, света царица Шушаник којој је посвећено прво дело грузијске оригиналне књижевности „Мучеништво свете Шушаник“, које је написао њен духовник Јаков, света царица Тамара и света великомученица царица Кетеван, којој су такође посвећена многа књижевна дела.
           Света царица Кетеван рођена је око 1560. године као кћи Ашотана, феудалног кнеза Багратион-Мухранског и праунука карталинског цара Константина III. Кад је стасала, родитељи су је удали за наследника кахетинског престола Давида, који је такође потицао из рода Багратида, сина цара Александра II. Младић је био стасит и храбар, али истовремено и плаховит и властољубив. У овом браку се родио потоњи кахетински цар Тејмураз I, добар говорник и славни песник који је свргао мрски персијски јарам.
           Властољубиви Давид је желео да заузме престо свог оца пре времена. Осим тога, грузијска властела је мрзела цара Александра II. Пошто је била незадовољна његовом владавином свргла га је и заточила у тамницу, а на престо је довела његовог сина Давида. После шестомесечне владавине Давид је умро, а престо је остао упражњен. Најмлађи од четворице Александрових синова, Георгије, због своје младости није могао да ступи на престо. Због тога је поново почео да влада стари Александар, али ни његова владавина није дуго трајала. Царица Кетеван, која је остала без мужа, на неко време је била лишена сина Тејмураза: он је био послат на персијски двор. Мудра Кетеван је знала да стари цар Александар воли Георгија и да се због тога може десити да престо остави њему, а не законитом наследнику Тејмуразу. Такође је знала да Георгије, ако постане цар, лако може погубити Тејмураза. Зато је позвала свог велможу Шермазана Чолокајева и замолила га је да се закуне да ће бити веран њој и њеном сину и с њим је послала Тејмураза код персијског шаха Абаса I као таоца. Шах је одгајио Тејмураза и младић је тако био спасен од погибељи. Царица је све напустила и потпуно се повукла из јавног живота.
           Кад је персијски шах Абас I сазнао за смрт младог Давида и за то да је као наследник остао Давидов брат Георгије, позвао је другог сина цара Александра, Константина, који се одавно, још од времена шаха Тамаза I налазио на његовом двору као талац. Пошто је примио ислам Константин је по заповести шаха Абаса био владар Ширвана и његове околине. Да би добио највишу дужност он се преселио у Исфахан. Знајући како Константин живи и да је одан персијском престолу рекао: „Иди одмах у Кахетију и убиј свог старог оца и свог младог брата Георгија, те ступи на престо. И труди се да своје поданике на сваки начин преобратиш у ислам.“
           Добивши такав налог Константин је узео велику војску, па је кренуо у Кахетију обавестивши о свом доласку оца, цара Александра. Чувши да му се син вратио у домовину и не подозревајући да има зле намере, старац му је изашао у сусрет с најмлађим сином Георгијем. Једном, док су заједно седели у шатору Константин је рекао оцу и брату: „Имам за вас један налог од шаха који треба тајно да вам пренесем. И зато наредите да сви изађу одавде како нико осим вас за то не би сазнао.“ Намамивши оца и брата у клопку Константин је заповедио војницима да их убију.  Константин је заповедио да се њихова тела ставе на камиле и однесу код Кетеван. Оплакавши их по грузијском обичају свечано их је сахранила у Алавердској саборној цркви.

_{Фото: саборни храм светог Георгија Победоносца у Алавердију, Грузија, извор: advantour.com}

           Починивши једно безакоње Константин је хтео да учини још једно, то јест да узме Кетеван за жену и послао је изасланике да испросе царицу. Одлучно давши изасланицима негативан одговор мудра удовица је окупила све кахетинско племство и замолила је велможе да спрече ово безакоње обећавши им: „Ако ми не помогнете да се ослободим безакоња и срамоте који ми прете, напустићу Кахетију и вратићу се својој породици,“ – додала је царица,, како се наводи у грузијском летопису „Картлис цховреба“ („Живот, тј. историја Карталиније“). Дворани су јој се заклели да ће бити њени верни поданици, окупили су војску и потукли су Константина и његове персијске ратнике.
           После ове победе је у Кахетији на извесно време завладао мир. Међутим, царица Кетеван није желела да влада, већ да царство преда свом сину Тејмуразу, који се као талац налазио на персијском двору. Мудра царица је послала изасланике и богате поклоне шаху Абасу I и писмо следеће садржине: „Пресветли господару, врати ми мог сина Тејмураза, јер је потребан за управљање Кахетинским царством. А ако то не испуниш, молим те да знаш да ће наше царство престати да буде зависно од тебе и да ће се потчинити султану турском и целог Истока.“
           Шах Абас I је желео да освоји Грузију на миран начин, тако да царевића, који је у то време имао између тринаест и шеснаест година, није приморавао на то да прими ислам. Царица је врло брзо предала сину власт обећавши да ће му помагати док не стекне искуство. Цар Тејмураз је ступио на престо 1605. године. Убрзо после тога оженио се кнегињом Аном, која му је родила двојицу синова, Леона и Александра и кћерку Тинатин. Царица Ана је умрла 1610. године, после кћеркиног рођења. Шах Абас I је позвао цара Тејмураза у госте, наводно, да би мало ублажио његову тугу због губитка жене.
           Почетком XVII века Карталинијом је владао млади цар Луарсаб, касније прослављен као светитељ и мученик. У исто време персијски шах Абас I настојао је да потчини грузијске земље и уништи њихову политичку и духовну самосталност. Као средство за остварење тог циља користио је дипломатију, уцене и породичне везе, покушавајући да посвађа грузијске владаре. Шах је од Луарсаба затражио руку његове сестре Јелене, иако је већ био ожењен. Истовремено је предложио да се цар Тејмураз ожени другом Луарсабовом сестром, представљајући то као начин да се учврсти мир између Персије и Грузије. У ствари, то је био пажљиво осмишљен политички потез. Абас је добро знао да су такви бракови супротни правилима Православне Цркве и да ће Тејмураз бити приморан да одбије или да прихвати решење, које ће касније моћи да се искористи против њега. Тејмураз је покушао да објасни да црквени закони не дозвољавају такав брак, али шах није одустајао. Намерно није прецизирао коју од Луарсабових сестара жели да узме, јер је рачунао да ће, шта год Тејмураз учини, пронаћи разлог да га оптужи за непоштовање. Било је јасно да му није стало до сродства, већ да жели повод за рат. Свестан да би отворено одбијање могло да доведе до разарања земље и страдања народа, Тејмураз је пристао на компромис. Оженио се старијом Луарсабовом сестром Хорешан, док је млађа сестра Јелена послата шаху. У Персији је била приморана да пређе у ислам и добила је име Фатман-Султан-Бегум. Ипак, ни овај уступак није задовољио Абаса, који је наставио да припрема напад на Грузију.
           У међувремену су се на шаховом двору нашли и двојица грузијских великаша, Георгије Саакадзе и његов таст Нугзар. После сукоба са царем Луарсабом напустили су домовину и ставили се у службу Персије. Абас их је прихватио са великим почастима, јер су му били драгоцени као познаваоци прилика у Грузији и будући савезници.
           Године 1615. шах је окупио огромну војску и кренуо у поход на Кахетију. Као изговор за рат представио је наводну увреду коју му је нанео Тејмураз, тврдећи да му је „одузео невесту“. Радило се о потпуно неоснованој оптужби, чији је једини циљ био да оправда већ одавно планирану инвазију.
           Док се опасност приближавала, народ и великаши Кахетије молили су цара Тејмураза да покуша да умири шаха. Предложили су да код Абаса пошаље своју мајку, царицу Кетеван, заједно са млађим сином Александром. Кетеван је добро познавала шахов карактер и није веровала да ће њена мисија донети успех. Ипак, прихватила је да пође, желећи да учини све што је у њеној моћи како би спасила народ од новог страдања. Тако је 1615. године стигла у Ганџу, носећи богате дарове и наде свог народа. Шах ју је дочекао љубазно, али је убрзо открио своје праве намере. Рекао је да му није потребан млађи унук Александар, већ престолонаследник Леон, кога ће, наводно, васпитавати на царском двору.
          Кетеван је одмах схватила да је реч о новој уцени. У писму које је послала Тејмуразу упозорила га је да ни по коју цену не шаље наследника у Персију. Тејмураз је прихватио њен савет, али су великаши и народ, уверени да шах неће повредити дечака, почели да га наговарају да попусти. Под тим притиском цар је на крају пристао и послао Леона на персијски двор. Абас се тиме није задовољио. Убрзо је захтевао да и сам Тејмураз дође у Персију, обећавајући му почасти и безбедан повратак. Цар је, међутим, схватио да би то значило сигурно заробљавање или смрт и одбио је да се одазове. Истовремено је остао без скоро целе породице. Поред мајке Кетеван и синова, одузета му је и кћерка Тинатин, која је такође одведена у Персију.
           Добивши таоце из владарске породице, шах више није имао разлога да одлаже напад. Огромна персијска војска упала је у Кахетију и иза себе оставила пустош. Савремени извори описују масовна убиства, паљење градова и села, рушење цркава и манастира, убијање свештенства и насилно пресељавање становништва у Персију. Посебно је страдала престоница Греми, која је готово потпуно уништена. Цар Тејмураз био је принуђен да се повуче у Имеретију, где је потражио уточиште заједно са царем Луарсабом. Кахетија је остала под влашћу шаха Абаса, а њен народ изложен тешком страдању.
           По освајању земље шах је наредио да се царица Кетеван и њени унуци Леон и Александар одведу у Шираз. Тамо су затворени под строгим надзором, док се Абас вратио у Исфахан, уверен да је коначно сломио отпор грузијског народа. 
Десет година царица Кетеван је провела у заточеништву у персијском Ширазу. Иако је била лишена слободе, није престајала да живи молитвеним животом. Најтежи ударац доживела је после пет година тамновања, када су јој одузета и последња утеха – унуци, царевићи Леон и Александар. Одведени су на двор шаха Абаса у Исфахан, где су насилно ушкопљени. Према сведочанствима савременика, престолонаследник Леон није преживео ове муке и умро је 1620. године, док је његов брат Александар остао жив.
           И поред ових трагедија, Кетеван није изгубила наду. Знала је да је чекају нова искушења, али је снагу налазила у Светом писму и дубокој вери да Господ не напушта оне који Му остају верни. Зато ни године заточеништва, ни смрт унука, ни непрестани притисци нису поколебали њену одлуку да остане верна Христу. У тамници је уредила малу капелу у којој је њен духовник свакодневно служио Свету литургију. Данима је постила, проводила дуге сате у молитви и бдењу, спавала на голој земљи са каменом испод главе, припремајући се за оно што је сматрала својим последњим подвигом. Њена духовна снага постајала је све већа, иако је телесно била исцрпљена.
           После десет година заточеништва стигла је и последња шахова порука. Понуђен јој је избор: да прими ислам и сачува живот или да остане хришћанка и буде подвргнута најтежим мучењима. Кетеван није оклевала. Мирно је одговорила да је ништа не може одвојити од љубави Христове и да ни страдање ни смрт неће променити њену веру. Градоначелник Шираза, који је добио наређење да спроведе пресуду, покушао је да је убеди да се предомисли. Подсећао ју је на њено племићко порекло и молио је да поштеди себе страшних мука. Она је, међутим, одбила сва наговарања и замолила само да јој се дозволи кратко време за молитву.
           Повукла се у своју малу тамничку цркву, где се дуго молила Богу. У молитви је захваљивала за све што је примила, молила за опроштај својих грехова, за победу свога сина цара Тејмураза, за свој народ и за све који ће је се сећати. Потом је примила Свето причешће из руку свог духовника и, потпуно спокојна, изашла пред мучитеље, говорећи да је спремна да поднесе све што су јој припремили.
           На месту погубљења окупљени су њени пратиоци и духовник. Мучитељи су најпре покушали да их застраше, показујући им ужарено оруђе за мучење. Неки су се у страху поколебали, али их је Кетеван својим речима охрабрила да остану верни Христу. Тек након тога мучитељи су приступили царици. Скинули су је до голе коже и јавно је понизили, а затим су је распели на дрвену конструкцију. Уследила су мучења чија је суровост ретко забележена у историји. Ужареним клештима кидано је њено тело, ране су јој паљене врелим гвозденим плочама, а затим је полагана на ужарене ексере и пробадана усијаним гвозденим шипкама. Касније су јој око тела ставили ужарени гвоздени ланац, а на крају и усијани метални котао преко главе.
           Кетеван све време у току страдања није престајала да се моли. Сведочанства говоре да је, сваки пут када би мучитељи приступили новом мучењу, тихо призивала Свету Тројицу и крстила се колико су јој снаге дозвољавале. После вишечасовног мучења, 13. септембра 1624. године, предала је душу Богу.
           Предање бележи да су се одмах после њене смрти догодили необични знаци. Изнад њеног тела појавила су се три светлосна стуба, што су многи присутни схватили као знак Божјег прослављења. Неки су, ризикујући сопствени живот, прилазили њеном телу и сакупљали њену крв као светињу. По шаховом наређењу тело је бачено на градско сметлиште. Ипак, хришћани су га током ноћи тајно пренели и достојно сахранили. Касније су португалски августински монаси успели да пронађу њене мошти и сачувају их. Уз њих су се, према бројним сведочанствима, догодила многа исцељења и чуда.
           Део моштију – глава и десна рука – враћен је у Грузију, где их је цар Тејмураз дочекао са патријархом, свештенством и мноштвом народа. За грузијски народ то није био само повратак драгоцених светиња, већ и симбол победе вере над насиљем и страдањем. Преостале мошти пренете су у Рим, где се и данас чувају.
           Због њеног мучеништва, непоколебљиве верности Христу и бројних чуда која су се дешавала код њених моштију, Грузијска православна црква прибројала је царицу Кетеван збору светих и установила да се њен спомен слави 13. септембра, на дан њеног страдања. Њен син, цар Тејмураз, сваке године је тог дана делио милостињу сиромашнима у спомен на своју мајку, а света Кетеван је до данас остала једна од најпоштованијих мученица Грузијске Цркве и симбол непоколебљиве верности православној вери.
           О светој царици Кетеван написано је више књижевних дела. То су: „Мученштво царице Кетеван“ – поема цара Тејмураза I из 1628. године, „Мучеништво свете царице Кетеван“ – епска поема Димитрија Багратионија с почетка 19. века и „Мучеништво царице Кетеван“ грузијског писца Александра Казбегија, написано 1883. године по којем је 1889. године изведена премијера у Тбилиском позоришту грузијског племства. Најпознатије европско дело на ову тему јесте трагедија немачког драматурга Андреаса Грифуса „Катарина грузијска или Чврсти отпор“, која је написана 1647, а изведена објављена 1657. године.

Молитва светој великомученици кахетинској царици Кетеван

           О, светозарно светило Иверске Цркве, славна страстотрпице, великомученице, царице Кетеван! Осветли моју душу, која је потамнела због мноштва грехова, утврди ме и упути, миомирисе рајски, похвало и украсе иверски, доведи ме својим молитвама и свесилним заступништвом до престола Оца Небеског, Који воли своју немоћну децу, и учини ме, чедољубива мајко, грађанином Вишњег Јерусалима! Раствори чашу жалости моје утехом небеском и прими од мене, светлости очију мојих и радости душе моје, ово слатко појање: Радуј се, ти која си бисером небеске благодати Божје украшена; радуј се, чврста заступнице и молитвенице за народ свој! Радуј се, ти која брзо чујеш свих палих и дароватељко помоћи; радуј се, царице, ти која си за преслатко име Господа Исуса у тамници била заточена! Радуј се, ти која си посрамила Мухамедов закон и обичаје; радуј се, ти која уништаваш подле замисли христобораца! Радуј се, ти која си се попут анђела ка престолу Женика свог винула; радуј се, сажитељко небеских становника! Радуј се, ружо рајска, која миришеш у Цркви Православној; радуј се, драги камене, који украшаваш круну и иверски престо! Радуј се, златна порфиро, похвало царева и иверског народа; радуј се, утехо душе моје! Радуј се, преслатка надо моја и спасење; радуј се, украсе моје младости! Радуј се, освећење старости моје; радуј се сапутнице душе моје међу горким ваздушним митарствима! Радуј се, Кетеван, слатког имена, велика заступнице и брза помоћнице!

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: икона свете великомученице царице Кетеван, извор: wikimedia.org