Још од времена путовања Марка Пола и великих географских открића дошло је до сусрета заподноевропског човека са новим цивилизацијама и културама, које најчешће нису имале директан контакт са хришћанским наслеђем. Познато је да су, уз шпанске конквистадоре, француске колонијалисте и португалске експанзионисте, обавезно ишле и мисије, најчешће језуитске, али и друге, које су, најчешће, наметале римокатоличку конфесију широм света са неједнаким успехом.

Успешно су римокатолизована острва Филипина, Кариби, Средња Америка, Квебек, делови централне и западне Африке, цела Јужна Америка и делимично делови Аустралије и Северне Америке. Покатоличавање није имало успеха у Кини, Јапану, Индији и Индокини.

Моћног конкурента ове мисије имале су у сунитском исламу, који се проширио до Малезије и Индонезије на истоку, а остварио је потпуну доминацију на северу Африке и на Блиском Истоку. Централна Азија и делови Балкана су такође су такође успешно исламизовани, а то се дешавало уз директну помоћ отоманских султана и других исламских владара. Трећа група верске експанзије је веома хетерогена протестантска верзија хришћанства, која се ширила уз помоћ англосаксонског и германског фактора.

           У тренутку Колумбовог открића Новог света, 1492. године на Цетињу се штампа „Октоих (осмогласник)”. Међутим, средњовековни православни Балкан и поред монументалних споменика културе и изузетног наслеђа упада у вишевековну таму робовања под Отоманском империјом. Понашање турских власти на Балкану је и даље предмет научних расправа, али је чињеница да се православни свет на Балкану нашао у положају који је сличан положају Индијанаца на америчком тлу. Другим речима, православни Балкана не само да нису имали колоније, већ су и сами били у положају тлачења, а крај XVIII века обележило је укидање Пећке патријаршије.

Руски православни свет је имао своју посебну цивилизацију у којој је колонијализам био неспојив са идејом руског монархизма.

Царска Русија и поред територијалних проширења све до Аљаске не може се убрајати у колонијалне силе, јер није вршила дискриминационо-геноцидне потезе попут на пример англосаксонских елита. Напротив, царска Русија је доносила прогрес и демографски раст народима од Кавказа до Сибира. Скоро је сигурно да православна Грузија, нити хришћанска Јерменија не би опстале до данашњице без руске помоћи.

           Помоћ православне Русије потлаченим на Балкану (Србима, Бугарима, Грцима и другима) била је истински однос осуде угњетавања које је спроводила Отоманска империја. Није случајност да су 1809. године у борбама на Чегру турским снагама помагали француски инструктори, а да је званични Лондон све време подржавао опстанак „болесника на Босфору”, који је држао православне хришћане у нечовечном стању.

Најгеноциднији колонијализам био је у Северној Америци и Аустралији. Домороци Тасманије су истребљени до последњег, а однос према Абориџинима у Аустралији и Маорима на Новом Зеланду био је расистички и нехришћански однос.

           Након Другог светског рата започела је обнова света након нацистичко-фашистичке неопаганске идеологије зла. И Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе и Југославија, као оснивачи Уједињених нација, свако из својих разлога, подржали су антиколонијалистичку борбу. Европски колонијалисти су морали да дају државност многим народима Африке и Азије, иако су се трудили да тај процес саботирају. То је било време када су православни народи, изузев Грка, били у идеолошком балону социјалистичко-комунистичке доктрине. Самим тим деколонизација се није разматрала превише из угла цивилизацијских односа, већ у идеолошком кључу.

           Након распада Варшавског пакта, у последњих три и по деценија, већина православних земаља нашло се у положају појачаног западног утицаја, који имао свој рефлекс не само у економији и политици, већ и у сфери културе и религије.

^{Фото: самит Русија - Африка, снимак екрана публикације}

           Након почетка СВО у фебруару 2022. године и дуготрајног конфликта у Украјини, долази до новог таласа деколонизације, што се најбоље види на примеру Буркине Фасо и генерално у слабљењу утицаја Француске у Африци. С друге стране, Кина и православна Русија јачају своје позиције у Африци.

           Закључак је да живимо у времену када у условима глобализације и православни свет у целини треба да јасно изрази свој став према колонијализму и покушају да опстане свет Вестфалског мира. Ово није политичко питање, већ питање духовности и односа према експанзионизму, који више не носи само економски карактер, већ жели да створи менталне робове антихришћанског поретка. Православни на Балкану поготово треба да имају већу свест о овим важним питањима.

Горан Игић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: Покоравање краља Премпеа: Коначни чин понижења. Илустрација за часопис "The Graphic", 29. фебруар 1896. извор: wikimedia.org}