Пре четири године, мој супруг Џон и ја, заједно са наше двоје најмлађе деце, преселили смо се из Тексаса у Тенеси. Нисмо ни слутили да ћемо само две године касније поново паковати ствари у камион за селидбу, овога пута на пут за Њујорк, ка Богословији Светог Владимира. Ја сам рођена Тексашанка, а Џон се пре двадесет две године доселио у Тексас како би се оженио са мном. Тамо смо остали и одгајили наша прва два сина до зрелог доба. Ипак, никада нисмо планирали да у Тексасу останемо заувек. Чезнули смо за више кише, више зеленила и кућом са мало земље. Најзад је дошао и тај тренутак. Мој супруг је добио нови посао који нам је омогућавао да живимо готово било где. Били смо одушевљени што ћемо коначно моћи да пронађемо свој комад земље и тамо проведемо остатак живота.

У Џексону, у држави Тенеси, срдачно нас је прихватила дивна заједница парохије Светог Николе. Као мисионарска парохија у развоју, са великим одушевљењем су нас примили и она нам је врло брзо постала дом. Почели смо да разговарамо о могућности да Џон упише програм Светог Стефана како би се припремио за ђаконску службу у нашој парохији. Међутим, у међувремену се дешавало нешто друго. Посао који нам је омогућио да се преселимо престао је готово одмах након нашег доласка. Мој супруг се нашао у ситуацији да мора да тражи ново запослење у средини чија локална привреда није била нарочито развијена, поготово када се узме у обзир његово специфично радно искуство. Уследио је тежак период испуњен пријавама за посао, дугим ишчекивањем, неколико разочаравајућих разговора за посао и, на крају, без иједног охрабрујућег исхода. За човека који је радио још од ране младости, то је било изузетно обесхрабрујуће. Нисмо разумели шта Бог чини, али смо настојали да то схватимо и да у међувремену останемо стрпљиви. Молили смо Га да нам покаже шта је то што треба да научимо из свега што нам се дешава. Одговор је дошао у своје време.

Више од годину дана након нашег доласка у Џексон, читала сам посланицу митрополита Саве (Испера), у којој је позивао мушкарце да размисле о свештеничком позиву. Тада ми је одједном постало јасно зашто се ништа није одвијало онако како смо се надали. То, ипак, није било место на којем ћемо провести остатак живота. У том тренутку схватила сам да се Џонов пут неће завршити на ђаконству, већ да га Бог позива у свештенство. О тој могућности смо разговарали још неколико година раније, када смо прешли у Православље. Тада смо се сложили да још није време да кренемо тим путем и више о томе нисмо размишљали. А онда се, изненада, тај пут нашао пред нама и били смо позвани да њиме кренемо, ако будемо спремни.

Заиста смо били спремни, али нисмо имали никакву представу шта нас све чека. Готово ништа нисмо знали о православним богословијама, нити о томе како уопште изгледа читав поступак. Џон се обратио нашем свештенику, који се само насмешио и признао да је овaкaв развој догађаја предвидео, иако ми нисмо. То је, без сумње, био добар знак. Наредних неколико месеци све се одвијало прилично споро. Углавном смо разговарали о „могућности“, покушавајући да схватимо који су следећи кораци. Крајем јануара 2024. године, да тако кажем, увели смо кајак у брзаке. Џон је званично поднео молбу Архиепископији, а ми смо започели захтеван пут добијања благослова за упис у богословију и припрему за свештеничку службу.

Отприлике у време када смо први пут почели да размишљамо о богословији, Свети Фанурије ми је, на посебан начин, постао близак и показао се као истински пријатељ. Његово заступништво било нам је од непроцењиве вредности у том раздобљу. Он је заиста светитељ који проналази изгубљено, али за нас је био много више од тога – помагао нам је да разрешимо околности које су понекад деловале потпуно неразмрсиво. Сазнање да се моли за нас и да нам помаже било нам је велика утеха. У исто време почела сам да читам књигу Подвижница љубави (Ascetic of Love), о животу Свете Гаврилије. Њено потпуно поверење у Бога и спремност да прихвати свако место и сваки пут на који је Он шаље дали су ми снагу да истински прихватим ново поглавље нашег живота.

Пре само неколико дана рекла сам једној пријатељици, чији је супруг управо завршио богословију и чека своје прво стално постављење, да је немогуће предвидети колико живот постане непредвидив када Богу кажете „да“, нарочито ако вас тај пут води ка свештенству. Догађају се дивне и благословене ствари, али исто тако долазе страдања, тешкоће и ситуације које је готово немогуће разумети. Нечастиви чини све што може да вас обесхрабри, да у вас унесе страх, наведе вас на очајање и одустајање. Могла бих да испричам многе приче – и наше и туђе – али то ће остати за неку другу прилику. На крају смо добили благослов и, једанаест месеци након што смо рекли: „Да, Боже, следићемо Те куда год желиш да нас поведеш“, кренули смо у Јонкерс, у држави Њујорк, на богословску Академију Светог Владимира.

Продали смо нашу прелепу кућу и продали или поклонили велики део ствари које смо поседовали. Чинило нам се да смо се прилично растеретили и да смо спремни за усељење у стан који нам је био намењен у оквиру богословије. Када смо стигли, група одраслих и деце одмах се окупила око нас и за свега тридесетак минута испразнила читав камион. Када су завршили, остали смо у малом стану који је био препун чак и тих, већ добро проређених ствари које смо понели. Све је личило на игру „Тетрис“, када су коцкице већ стигле до самог врха екрана и знате да је крај партије близу. Готово да није било слободног простора да се нешто помери како би се друго ставило на своје место. Када бих поново пролазила кроз све то, понела бих још мање ствари. Ипак, засукали смо рукаве, распакивали, сређивали стан и, да, наставили да поклањамо много тога (на срећу, у кампусу увек има људи којима затреба оно што више није потребно другима). Само неколико дана касније Џон је отпутовао на годишњи духовни боравак богослова у Антиохијско село (Antiochian Village), а тиме је отпочео и убрзани ритам живота у богословији.

Живот је текао даље, а са њим су се, као и увек, развијала нова пријатељства. Сазнала сам да једна од неудатих студенткиња слави рођендан истог дана када и наша ћерка, па смо је позвали код нас на торту како бисмо заједно прославили њихов дан. Веома брзо смо се спријатељили и са једним младим брачним паром који је очекивао своје прво дете. Почетком новембра, на нашу двадесет четврту годишњицу брака, имала сам благослов да присуствујем порођају у њиховом дому, када им се родила девојчица. За Дан захвалности отворили смо врата нашег стана. Велики број студената са својим породицама, као и неколико професора, окупио се код нас. Испунили су и наш стан и заједничку просторију преко пута њега, доносећи храну, радост и братско дружење. Тада смо коначно осетили да смо се потпуно уклопили у тај посебан живот богословске заједнице.

Можда је ово право место да укратко опишем како изгледа свакодневица једног богослова. Дан почиње у 7.30 јутрењем. Настава почиње у 9.15, након чега следи ручак у трпезарији. Потом долазе пробе хора или појања, састанци студентског савета или других студентских удружења. После тога следи поподневни блок предавања, а затим свакодневно вечерње богослужење. Дан се обично завршава тек око 17.40. Поред наставе, студенти сваке седмице имају и више од стотину страница обавезне литературе, уз семинарске радове, тестове и различите облике служења заједници. За богослове Антиохијске архиепископије недеља је нарочито испуњен дан. Свако од њих распоређен је у једну од оближњих парохија, где под руководством свештеника стиче пастирско искуство и служи тамо где је потребан. У овом крају „оближња“ парохија може бити удаљена пет минута, али и више од сат времена вожње, а повратак кући често траје још дуже. Због тако дугих дана, као и чињенице да многе породице имају само један аутомобил, супруге и деца често остају у кампусу и присуствују Литургији у капели богословије. То је за нас велики благослов, али нашим мужевима недеља тада уме да буде дуга и усамљена. Зато се радујемо дану када ћемо поново редовно одлазити у храм као породица. Када год ипак пођемо са својим мужевима у њихове парохије, свуда смо срдачно примљени и окружени љубављу. Чини се да парохијани цене прилику да послуже нама пре него што ми будемо послати да служимо другима.

Усред свих тих обавеза које испуњавају животе наших мужева, и супруге морају да пронађу своје место. За мене је то нешто лакше, јер су ми деца већ тинејџери, па имам доста слободе. Одлазим у шетње, дружим се са пријатељима, неформално похађам поједина предавања или једноставно уживам у улози домаћице, која ми много значи. За друге супруге, нарочито оне са малом децом, дани понекад умеју да буду дуги и исцрпљујући. Ипак, лепота овог живота је у томе што, ако пожелите друштво, готово увек постоји неко у близини ко то исто жели. Заједништво је удаљено само једну поруку или куцање на врата. Некада се човек осећа усамљено, али ипак не жели друштво. Толика близина људи које добро познајете понекад може да буде и превише – бар за интроверта као што сам ја. Ипак, све у свему, ово је посебно окружење које нимало не узимам здраво за готово. Знам да ће ми много недостајати када једног дана будемо отишли. Имала сам бројне прилике да охрабрим млађе мајке, неудате студенткиње, а понекад и младиће. Али и они су, на свој начин, охрабривали мене. Овде сам постала нешто попут сурогат-тетке многобројној деци која живе у кампусу. Неизмерно уживам у разговорима са њима, у њиховим загрљајима и у прилици да у наручју држим неку од беба.

Наша друга година донела је неколико великих промена, али и нове чланове породице наших кумова. Прва промена било је пресељење у већи стан на другом делу кампуса. Друга је било Џоново рукоположење у ђаконски чин, у децембру. То је донело нове одговорности и још раније поласке недељом ујутру. Ипак, то је било дивно искуство. Сав се посветио учењу свега што припада ђаконској служби, а то је далеко више него што сам икада могла да замислим. Савладавање свих променљивих делова богослужења током Великог поста и Страсне седмице захтевало је додатан труд, поред редовних богословских обавеза, али је све то прихватио са радошћу. Било је заиста посебно посматрати како ступа у ову нову службу и како у њој истински сазрева и напредује. Непосредно пред Божић добили смо и нову кумицу, кћерку наших драгих пријатеља које смо упознали у богословији. Дан након свечане доделе диплома били смо кумови на венчању двоје богослова који су постали важан део нашег живота овде. (Сећате ли се оне неудате студенткиње која је рођендан славила истог дана као наша ћерка? Сада је и она наша ћерка.). Била је то тешка, исцрпљујућа, испуњена и прелепа друга година. Сада се припремамо за трећу, уједно и последњу годину. Одговарамо на безброј питања нових студената, организујемо догађаје добродошлице, правимо списак свега што још желимо да доживимо пре одласка и већ поново смањујемо број ствари које поседујемо, јер знамо да нас за годину дана чека нова селидба. Можда овога пута неће бити толико хаотична... мада ће вероватно ипак бити.

Пре више од двадесет пет година, када смо се венчали, веровали смо да је наш пут служење у Цркви. Када је Бог затворио та врата, наставили смо са својим животом. Ипак, с времена на време запитали бисмо се да ли је коначно дошло време. Није још било дошло, јер је пред нама било још много рада на самима себи, уз Божију љубав, помоћ и руководство. Често разговарамо о томе да не бисмо били спремни за богословију да смо дошли само годину дана раније. После више промена у Џоновом професионалном животу, као и мог искуства родитељства и многих лекција смирења кроз које сам прошла, коначно смо се нашли тамо где је требало да будемо како бисмо направили овај корак. Надам се да смо и ми, на свој начин, допринели животу ове заједнице. Заиста је неизмерно велико Божије дело у нашим животима и неизмерна Његова љубав према нама.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"