Први, други и трећи део

           Људску историју карактеришу ломови. У руској су ти ломови - више од осталих - бинарни.

           За многе тумаче се то чини готово као национално обележје руске историје и менталитета. Бинарне амплитуде и трзаји руске историје изгледају као плима и осека, као склоност према нужним предикацијама ”за” и ”против”, тј. ”ми” и ”они” што се, заправо, нарочито у средњовековљу, своди на  ”истинито” и ”лажно”. ”Истинито” дакако потребује канонизацију и кодификацију, док је ”неистинито” у горој позицији од фиктивне грешке: оно је у статусу небића, те потребује уништење. Због тог ничим не изненђује суровост којом је средњи век кажњавао лажност, с обзиром да јој се аутоматски приписивао  статус лажности, која конотира клеветничка, а то значи дијаболична својства. У рускости се једино овај феномен задржао необично дуже и израженије него другде. Може се рећи да Русија још увек није ”изашла” из тог семиотичког агрегата. Руски семиотичар Јуриј Лотман, као и неки други, у тој чињеници су видели структурални недостатак руске културе, но то је мишљење чија одрживост се са више страна може довести у питање. Чисто ”традиционално”, тај бинар се резрешује у апозицију ”православни” и јеретик. Ни Георгије Флоровски, уз један привид космополитизма његовог опуса, није суштински умакао овом светоназору. То је због тог што је целини руске интелектуалне историје додао још један бинар, апозицију између ”рускости” и ”византинизма”.

           Његов  magnum opus, Путеви руског богословља је упечатљиво руско-православна традиционална књига, јер почиње пресудом/закључком и пре саслушавања ”оптуженог”. Докази се износе пре доношења пресуда. Она је код њега гласила да су ”сви ломови и изгибије руске историје последица умнога отклона од византинизма”. Другим речима, док су код других бинарне апозиције биле интерне, Флоровкси је њихову интернационализацију емфатично везао за меру ступања или приближавања стипулисаној ноцији ”византинизма”, којем је он узео страну, док је до те мере сву рускост до те мере настојао да подреди ”византинизму”, док од рускости није остало готово ништа. Но њеова интервенција, премда је формирала генерације западних русиста, у самој Русији до данашњег дана се није примила. Његова пресуда је 1937.године, у јеку обликовања византинологије и патрологије, звучала актуелно и атрактивно. Из данашње перспективе она се чини и помало наручено.

           Доцнији и други велики ауторитети, како по питању Византије и патристике,  русистике,  тако и европске и друге историје, са таквим ставом нити су се сложили нити могли сложити. Но и код њих је остала свест о тој наглашеној црти рускости - бинарној експлозивности њене историје.  Разлика лежи у томе како се прилази тој бинарности, дословно речено – да ли из Русије, или са неке западне професорске катедре.

           Флоровски је деловао, по моме мишљењу (у овим уводним редовима ограничавамо се самом на прелиминарне примедбе о њему) како из унутрашњег импулса, тако и по диктату средине у коју га је избацила Револуција. Дакле, деловао је и мислио из пизме и кроз пизму, тј.кроз облик огорчености. Та огорченост због изгубљене отаџбине нагризла је уосталом и остале интелектуалце емигранте, да не наводимо овде сада свакога од њих.

           Онима који су у каквој таквој Русији остали, није преостало друго него да се са том и таквом Русијом носе и пробају да је објасне. До данашњег дана, готово сви видни и битни делатници мисли су морали да рачунају са овим тешким задатком који сам, донекле на трагу Јурија Лотмана, назвао експлозивна бинарност. Сад је тренутак да ово применимо и на тему нашег серијала - на руски исихазам.

           Одређене дискрепанце, померања, искакања, иновације, од којих се неке у руској мисли и пре и после Револуције чине неправоверним, споменуте су у претходним деловима серијала, те им се овде нећемо враћати. Пре него дотакнемо ”случај” ”за ” и ”против” исихазма, који је и пре Револуције у Русији кулминирао институционално-канонским мерама, морамо истаћи да је он имао историјске преседане који на први поглед са исихазмом немају везе.

           Разматрано типолошки али и садржински, први бинарни лом, за који верујем да одражаа и исихастичко-молитвену константу, био је спор између ”жидовствујућих” и православних у Русији. Наглашавам опет да, због есејског ограничења, све случајеве можемо само да наведемо и назначимо: детаљније објашњење ће морати да сачека неку другу прилику.

           ”Жидовствујући”, тј. секта одређених конверзоса, оних који су на јудаизам или прешли тајно, или из његових оквира деловали јавно, или се пак припремали да то чине - данас више није ствар спекулације. Можда главно дело великог руског историчара Фројанова, посвећено Опричнини, почиње крајње детаљном анализом секте ”жидовствујућих”. Та анализа ван сваке сумње показује да је секта заиста постојала, од или чак пре времена Ивана III Васиљевича (деда Ивана IV Грозног), на даље, те да је упражњавала сву иконоломачку хостилност према православљу. Руски историчари звог такве процене могу да падну под етикету антисемитизма, док Запад на секту гледа као на технополитички повод и изум руског Самодржавља.

           Код Фројанова, али многих других, сазнајемо да се заиста радило о инфективном гнезду које је кренуло од извесног Јудеја Зхарије из Великог Новгорода, који је успео да заведе и многобројне чланове православног клира, одакле се покрет проширио на друге градове и доспео и до Москве, где је Велики Кнез Иван III био приморан да се обрачунава са њим. Реч је о 15.веку, но присуство борбеног јудаизма у старој Русији већ тада броји неколико векова.

_{Фото: Погубљења „јеретика јудаизатора” 1504. године. Погубљења „јеретика јудаизатора” 1504. године. Зборник илустрованих летописа: „И наредише да се Некрасу Рукавову ишчупа језик, те га спалише у Великом Новгороду.”, извор: wikipedia.org}

           Сличан полемички тон и садржај пренесен је затим на ”стјажатеље” и ”нестјажатеље”, тј. монашке центре који су или заговарали манастирску аутономију од политичке власти, у смислу анахоретског сиромаштва (не стицање), и манастире укључене у царску јерархију, чак и кад је она значила њихово богаћење. Занимљиво је да је управо међу ”нестјажатељима”, које је возглавио св. Нил Сорски, било могуће пронаћи више појединаца од којих су неки, иако самопроглашени за пуке аскете наследнике Сорског, даљу афилијацију пронашли у одређеном спајању са преостацима ”жидовствујућих”.

           Првобитно јетка, ова полемика у руској црквеној историји уопште није остала неразрешена у кобној бинарности: како предводник једног, тако и предводник другог покрета, Јосиф Волокалмски - канонизовани су као светитељи који су за собом оставили значајан православни богословски траг.

           Одавде се полемичка искра пренела на следећи стадијум, који је већ закачио време царевања Ивана Грозног. Проблем између супростављених страна је сада попримио теолошкију димензију: како се сликају свете иконе? Тај проблем је решаван на Ивановом Стоглавом Сабору, где му је, кроз лепезу историософске гноме о Москви-Трећем Риму, додат и низ других питања. Уверен сам да ће свако ко се упути у релевантну литературу успети у шароликости и бујности спорова који су буктали да препозна једну или две константе.

           Традиционална опција је, начелно гледано, поражена насилним прекидом Иванове династије те Смутним временом, које је довело до Империјалног раздобља и општег гашења православног канона. Не можемо да улазимо у појединости тог гашења, али је оно обухватило све канонске аспекте: од иконе, до монаштва и појања. Идући двестогодишњи период неминовно је довео до фазе бесконачних подела које ће обележити руски 19.век. Ту је прво подела на ”западњаке” и ”славјанофиле”. Може се слободно рећи да, ако славјанофилства код Рјуриковаца и није било као оперативне парадигме, западњаштво је одувек и оправдано распознавано као непријатељ per se. Није било много грешке у тој ”ксенофобији” према Западу. Ако се исправност таквог рефлекса игде види, види се у данашњим догађајима који потресају руски простор. Исто тако, није много погрешила ни народна мудрост која је Императора Петра Великог, који је Русију доследно позападњачио, уобличила у антихристов лик.

           Западњаштво и славјанофилство су само генерички, општи појмови који означавају многобројна струјања која су почела од времена слома Наполеона, кад се могао очекивати некакав православни препород. Но, до њега није дошло. Поделе су се умножиле и прерасле у расколе између ”разночинаца” и законски признатог становништва; између социјалиста и монархиста; деснохегелијанаца и левогегелијанца; између анархиста и социјалиста; анархиста и марксиста; позитивиста и традиционалиста; прогресиста и нихилиста; револуционарних проповедника и правих терориста; те напослетку између мењшевика и бољшевика. Кобно је да је у подножју ових подела своје последње дане бројала и највећа и најклимавија Империја коју је свет икада видео.

           Но још дубље испод тога, како је већ писано, будио се, готово непримећен, дух молитвеног препорода. Доба ”разночинаца”, пучиста, превратника и терориста било је и доба св. Лава и Мојсеја Оптинских, светих брјанских Стараца, св. Серафима Саровског, свете Паше Дивјејевске; св. Теофана Затворника и св. Игнатија Брјанчанинова, светог Јована Кронштатског, свете Ксеније Петроградске, чуда Оптине Пустиње.

           То је време ”боготражитеља”, страника, молитвених луталица, за Русију уникатне, јединствене социјалне појаве. У 19.веку сте вероватно већ могли да наиђете на разне гилде, трговце, буржоазију, марскисте, Јевреје, смутљивце и аутошовинисте. Но загарантовано би вас нога у првом шумарку и иза првог угла навела на молитвеника и човека који је већ на прагу обожења. Цена што то није примећено, па чак ни забележено у великој руској књижевности на адекватан начин, био је рекордно брз пад Руске Империје, који се одиграо за 3 дана.

           Како је речено у неком од претходних есеја, со којим се засолио овај велики, премда неискориштен препород, било је Добротољубље и Светогорска духовност. У самој ствари, та светогорска духовност се на Русији није гасила 1000 година и она је одавно постала руска, са својим националним обележјима, премда канонским верностима и традицијама које су је повезивале са оријенталном старином.

           За ову молитвену константу, која је у Русији толико вечна и истрајна да без ње нису могли касније ни карактери Шолохова, Јесењин, генерал Стаљинграда Чујков и његова мати, ни многи знатници из ”номенклатуре”, везујемо ту последњу бинарну поделу на Имајславце и ”обичне” православце. Имјаславије је већ споменуто у прошлом есеју. Овде би се хтело додати неколико мисли ради појашњења те појаве која, по ауторовом мишљењу, игра пресудну, можда и јединствену, сотириолошку улогу у данашњем свету.

           Познати руски свештеник друштвених мрежа и гостовања, о. Павле Островски је, на трагу ”литургијског препорода”, изјавио како ”Русија Христу није потребна, но Христос је Русији свакако”. Но Островски уз то није изјавио много шта друго, што је колико ”неопходно”, толико и још више, историјски тачно, јасно и нужно. Запрепаштује неспомињање Имјаславија. Зашто запрепаштује?

           Због тог, као што је написано у претходним есејима, што се се ту ради о молитвено-теолошком покрету који се придржава Светим Предањем и Писмом оправданог веровања, да је Име Спаситељево - обожујуће. Без те ”мале” претпоставке Молитва Исусу (Господе Исусе Христе, помилуј ме - краћа верзија) - нема никаквог нарочитог смисла, који би могао да оправда тврдоглаву истрајност с којом је управо ова и ниједна друга молитва, истрајала 20 векова. Без Молитве Исусу нема нити може да буде разумевања, па чак ни елементарно прибране и здраве логике у богослужбеној години, која је сва и сва, свуда и одасвуд, прожета и интонирана Именом Спаситељевим. Без Његовог Имена, Које је изнад свих имена, каквог само смисла може да има црквена прослава Васркса, на чијој Литургији се То Име опевава и извикује стотине пута?!

           А Псалми и њихова доксологија зазивања, при том, тад још увек скривеног Имена Божијег? Псалми који су кичма богослужбеног циклуса? Која то молитва, или богослужбени чин се завршава без славе Тројици и Господу Исусу Христу? А то значи - да незнање и неспомињање Имјаславља указује на равнодушност према Спаситељевом Имену, дакле и према Спаситељу. Све то уз - привиде торжествених црквених препорода који злате куполе и пуне наше храмове.

_{Фото: схимонах Иларион Дамрачов, извор: wikimedia.org}

           Имјаславље је прво било монашки покрет; он је кренуо из Светоандрејевског (највећег на свету) Скита, на Светој Гори, у којем сам имао част да живим и боравим. Тамо је схимонах Иларион Дамрачов написао књигу На кавкаским горама, која је заснивачки текст - простије речено агиографско богословска повест - целог покрета. Изашла је на свет 1907. године, уз благослов св. Варсонуфија Оптинског, претпоследњег оптинског Старца, а уз новчану подршку Велике Кнегиње Јелисавете Фјодоровне: већ тада су морали да се траже посебни канали и да се на једвице штампа једно тако изузетно дело.

           За 5 година је Свети Синод, у периоду кад још Црква у Русији још увек није имала Патријарха, књигу прогласила јеретичком, а сплеткарошке струје, којих на Двору никад није мањкало поводом било којег питања, превладале су над свешћу Императора Николаја II, који је присилно (уз жртве) разбио светогорски покрет, а монахе разаслао и рашчинио. Поновићу да читалац појединости о тим важним догађајима може да пронађе у књизи Илариона (Алфејева). Монаси следбеници ове, у суштини обичне, само прочишћене филокалијске старе праксе, међу којима су били и св. Силуан Атонски и св. Софроније из Есекса, били су приморани на егзил. Многи од њих су се вратили управо на Кавказ, од којег је цела сага и почела.

           Имјаславци су проглашени за ”имјабошце”, за оне који Бога, тобоже, поистовећују са Његовим именом. Поједина имјаславска тумачења, која су у свом зилотизму отишла предалеко и начинила понеку грешку, само су долила уље на ватру. Такви су била, чини се и тумачења Митрополита Антонија Храповицкога.

           Сећам се да је негде до 2005.године било још и могуће чути за тај феномен, а у јелинским Скитовима и манастирима Свете Горе, особито онима који су до недавно припадали Русима, могли сте директно оживети расправу о њему, са страстима ”за” и ”против”. То су углавном биле неосноване и сасвим неуке и ненаучне оптужбе које су углавном Грци (као што и данас раде) износили против Имјаславаца, у суштини свих Руса, али је тема барем била присутна.

           Довољно обавештења о целом догађају читалац може да пронађе у докторској дисертацији руског епископа и композитора, владике Илариона Алфејева. То је књига од два тома која, поред историјских појединости, које у том догађају местимично граничне са акционим филмом, доноси и теолошка објашњења. Хтео бих ипак да додам следеће.

           Није само богослужење у овој епохи акцентовало ”ономастику”: цела култура руска, па можда и богословље с обе стране барикада, са свих страна су били  обухваћени руским Симболизмом - том крајњом апотеозом речи и имена. Тешко је, заправо рећи ко је из кога изникао: да ли симболизам из ренесансе  богословља, или Имјаславље из симболизма? На стадијуму на којем се тренутно налазимо по овом, али и другим питањима, није толико битно давати хитан одговор. Но, хтео бих да рећи  следеће.

           Нити једно, нити друго није могуће разумети без тог одређеног стадијума до којег је почетком 20.века доспела култура и философија руске речи. Из Имјаславија су, тајним потоцима, произашли Лосјев, Флоренски, руска школа математике, хемије, психологије и психијатрије, медицине, те стратегије и космонаутике. Ако нису директно, на њега су се у одређеним важним тачкама наслањали и позивали на његове основне идиоме и аксиоме. Неке од тих делатника смо већ представили у кратким цртама, а неке ћемо у наставку овог серијала.

           Веома је важно, ако не и важније, истаћи и то да је сав духовнички  монашки грчки препород, као и српски у време Краљевине, изникао из заснивачких текстова Имјаславља и споменутог Казивања једног боготражитеља. Кавкаске горе је сасвим легитимно могуће посматрати као ”сиквел” Казивањима. Довољно је присетити се упутстава блажене успомене Старца Јосифа Исихасте, који своје монахе и духовна чеда стално упућује на ове књиге, као на један практикум Добротољубља. Под окриљем таквих руских Стараца којијх је на Атосу почетком 20.века било још увек доста, стасали су и св. Пајсије Светогорац и св. Порфирије Капсокаливит.

           Овај кратки преглед се може завршити позивањем на Јосифовог ученика, Јефрема Аризонског, вероватно највећег делатника Исусове молитве наших времена. Снимцима  поука овог Светог Старца Имјаславци не би имали шта ни да одузму, ни да додају. Тако је сама историја ставила тачку на проблем који је једном времену задао много проблема, а који је другу епоху родио и препородио. Но одласком ових Светих људи, који су уснули блаженим сном, како у Аризони, тако и код нас, у исто време, у време ковида, отпочела је једна нова, горча епоха, када је постало готово немогуће оценити благодети оног времена када се имало кога питати за духовни савет и руковођење.

(Наставља се)

Доц. др Олег Солдат за портал "Живот Цркве"
Филозофски факултет, Универзитет у Бањој Луци

Насловна фото: Светоандрејевски скит на Светој Гори око 1910. године извор: wikimedia.org (Stephanos Stournaras)