Песма ми је била позната. Њен рефрен, дубоко сентименталан, гласио је:

„Врати се кући, врати се кући, ви уморни, вратите се кући!“

Имао сам седам година и „изашао пред олтар“, исповедајући веру у Христа као одговор на ту песму. Уопште се не сећам проповеди. Не сећам се ни зачала Светог писма које је тог дана читано. Сећам се песме.

Касније те недеље проповедник је дошао у нашу кућу и разговарао са мном. После кратког разговора рекао је мојој мајци: „Па, има само седам година. Али је спасен.“ Крстио сам се следеће недеље увече. Непотребно је рећи да се у Баптистичкој цркви мог детињства катихизација није подразумевала.

Када данас размишљам о томе, чини ми се необичним што је помисао на „повратак кући“ могла тако дубоко да ме дирне у том раном узрасту. По свим спољашњим мерилима, потицао сам из стабилног дома и нисмо се селили. Оно што сам кроз све ове године понео са собом јесте дубоко сазнање да нас најраније године обележе на начине који се потом, током деценија, испољавају у различитим облицима.

Псалмопојац каже: „Смирих и утишавах душу своју, као дете одојено код мајке своје; као дете одојено таква је у мени душа моја.“ Одојено дете је, у извесном смислу, већ напустило дом — првобитно искуство дојења — и мора да научи да само смирује и утишава своју узнемирену душу, нашавши мајку (Мајку?) која може да учини оно што ће трајати читавог живота.

Једном сам прочитао да сви ми „чезнемо за небом као за домом“. Ако је то тачно, онда чезнемо за нечим што тек треба да буде. Не можемо се вратити уназад како бисмо поново задобили нешто што никада нисмо имали.

У Литургији постоји необично кретање кроз време. Иако се Божанска литургија „сећа“ смрти и Васкрсења Христовог, она те догађаје доживљава као садашње, а не као нешто што је остало у прошлости. Литургија иде толико далеко да чак и Други долазак описује у прошлом времену. Ту је и ова упечатљива реченица:

Ти си нас из небића привео у биће, и када смо отпали, поново си нас подигао, и ниси престао све чинити док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство Твоје будуће.

Ово мешање времена — већ нам је даровано Твоје Царство „будуће“ — једноставно руши читаву нашу представу о временским категоријама.

Моје сопствено разумевање овога почива на вечној природи Царства Божијег. Оно није ограничено простором и временом. Оно се „настањује“ међу нама и са собом доноси то својство безвремености, чак и док пребива „у времену“.

Људска бића нису у потпуности везана временом. Ми смо „од земље“ (саздани од праха), али је наш живот „Богом удахнут“. Ми смо мост између неба и земље. Свети Максим користи појмове микрокосмоса и посредника како би описао овај необични положај људских бића. Ми смо микрокосмос читаве васељене и посредници између Бога и творевине. Христос, Својим Оваплоћењем, ступа у тај положај и открива га у његовој пуноћи.

Наша чежња за домом одјек је самог неба. То што сам као дете имао тако снажан осећај те стварности може бити само знак сентименталности. Иако је то можда у великој мери тако, у њему је постојао — и још увек постоји — неки елемент истине, елемент који Бог у мени увећава и чини да расте.

Такво кретање ка дому није нагон за нечим познатим. Напротив, то је чежња за местом на којем никада раније нисмо били. Свети Августин је написао чувене речи: „За Себе си нас створио, Господе, и немирно је срце наше док се не смири у Теби.“ Августинова мисао такође указује на то да оно за чим чезнемо није место, већ Личност.

Та чежња била је присутна и у речима песме из мог детињства. Није ме неко место позивало кући, већ Сам Христос. „Тихо и нежно Исус позива…“

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"