Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Данас света Црква нашем молитвеном размишљању нуди речи светог апостола Павла: „Јер, ако вас ја жалостим, ко је тај који мене весели, ако не онај кога ја жалостим?“ (2 Кор. 2:2). У овим редовима се открива тајна истинског пастирства, тајна хришћанске љубави и сложена динамика духовног лечења људске душе.

           На први поглед се може учинити да су апостолове речи противречне. Како онај којег смо ражалостили може да постане извор наше радости? Међутим, апостол овде говори о сложеном, али неопходном болу који се рађа приликом сусрета греха с истином Божјом. Апостол Павле је разобличавао Коринћане. Писао им је сурове и горке речи, поучавајући их, исправљајући их и позивајући их на покајање. Међутим, ова разобличавања код њега никад нису представљала испољавање људског гнева, таштине или жеље да учврсти сопствену власт. Напротив, разобличавања апостола представљају испољавање највеће и пожртвоване љубави.

           У духовном животу је туга која је нанета ради исправљања лек, а не отров.

Кад лекар чисти рану он пацијенту причињава бол, али је овај бол спасоносан. Тако и пастирска реч разобличавања која је изговорена с љубављу, жалости телесног човека, али васкрсава дух. А радост саме пастве доноси утеху кад покајање лечи тугу пастира и обнавља јединство.

           Живимо у време кад је људско срце исцрпљено од туге. И зато као хришћани немамо права да постајемо извор нове и бесмислене туге тамо где већ има много невоље. Наша дужност је да тражимо сваку прилику за помирење, за међусобно праштање, за искрену међусобну молитву. Позвани смо да се молимо чак и за непријатеље и да непрестано молимо Бога за мир који „превазилази сваки ум“ – за мир који се рађа од Самог Христа.

_{Фото: свети апостол Павле, Рубљов (1410 - 1420.), извор: wikipedia.org}

           Међусобни односи од нас захтевају највишу духовну разборитост. Свети оци су често учили да постоје две врсте бола и две врсте речи. Постоји бол који ближњима наносимо због сопствене таштине, раздражљивости, увреде или отворене жеље да инсистирамо на свом. Такве речи и поступке треба да избегавамо свом душом. Они не лече, само рањавају и продубљују провалију међу људима, те трују атмосферу нашег живота.

           Међутим, постоји и друга врста истине – кад би ћутање било издаја љубави. Ако је наша реч, чак и непријатна, тешка и горка, у стању да другог човека доведе до спознаје грешке, до покајања и повратка на пут живота – такву реч треба рећи. Међутим, треба је рећи искључиво с љубављу, кротошћу и ватреном молитвом за онога коме човек говори. Ако, пак, осећамо да у нашем разобличавању говори само увреда, гордост или жеља да понизимо саговорника, боље је да прећутимо и да се покајемо због сопственог срца.

           Размишљајући о речи, која је упућена другима, не заборавимо ни на другу страну ове духовне тајне. Ако је оваква реч – горка, она која нас жалости и разобличава – упућена нама самима, немојмо журити да се увредимо и да затварамо своје срце. Природна реакција палог човека на примедбу је његова заштита, самооправдање и узвратна агресија. Међутим, духован човек се труди да иза спољашње непријатне форме сагледа могућност за сопствено исправљање.

Ако нас је неко ражалостио истином, прихватимо то као прилику за испољавање трпљења и смирења.

           Нека би нам Господ даровао небеску мудрост да разликујемо где наша реч треба да постане лек љубави – храбар, али кротак, а где треба да постане ћутање смирења, које грех ближњег покрива молитвом и опраштањем. Имајмо на уму да циљ хришћанског живота није победа у споровима и није доказ да смо у праву, већ љубав, мир и спасење душа. Нека радост о којој данас говори апостол Павле – радост међусобног исправљања, искреног покајања и дубоког и  благодатног помирења – постане наша радост која нас крепи на путу ка Царству Небеском.

ЛУКА (Коваленко)   
_{митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука}

Извор: t.me/lekarzpmluka

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

_{Насловна страна: анонимни аутор, Свети Павле проповеда у Атини, цртеж оловком и сепијом (око 1810.), извор: wikimedia.org}