Први део

III

           Већ смо указали на изузетан значај послушности у духовном животу, на неопходност да се одустане од сопствених жеља и подреди духовном вођству искусне особе. Но када се инсистира на примату слеђења воље Божије у односу на људске жеље, ваља истаћи да под „људским жељама“ не треба да подразумевамо искључиво наше жеље, односно сопствену вољу, „већ и вољу другог човека, ако није у сагласности с Речју Божијом“.¹ Онај ко је духовно слеп, ако га без размишљања следимо, лако нас може навести да и ми заједно с њим паднемо у јаму.

           За разлику од лажног духовног учитеља, истински духовник заправо и нема личних жеља, већ је, будући бестрасан, у потпуности подређен вољи Божијој. Уколико то није, онда инсистирање на апсолутној послушности може бити опасност како за послушника тако још више и за њега самог. Док из трпљења различитих хирова псеудодуховника послушник може извући духовну корист, као што показује пример старца Пајсија, о коме ћемо у наставку нешто рећи, псеудодуховник због свог самовољног понашања на себе навлачи кривицу пред Богом. Као искушеник Аверкије (будући старац Пајсије) је имао послушање код старијег монаха који се гордио тиме што познаје тесарски занат. Због његове лоше нарави, нико од оних који би код њега учили тај занат није могао да издржи дуже од недељу дана. Међутим, Аверкије, који је иначе од њега неупоредиво боље познавао тај занат, будући да је у свету био познат као изузетно вешт тесар, издржао је у беспоговорном послушању две и по године. Сећајући се свега оног што је претрпео, као и духовне користи које је имао од трпљења које се граничило са мучеништвом, стaрац Пајсије каже да не само што је дотични монах непрестано викао и вређао га, него је и одговорност за погрешно начињене прозоре, које су касније морали да преправљају, сваљивао на њега.² Без имало љубави према послушнику, чије је здравствено стање бивало све лошије, који је искашљавао крв, те му је због тога лекар наложио да одлежи два месеца у манастирској болници, надређени монах је од Аверкија захтевао да одмах напусти болницу и врати се на посао: „Брзо се врати јер ти није ништа.“ Упркос веома лошем здравственом стању, Аверкије га је послушао и споредном стазом, како га не би осрамотио, кренуо у шуму да би му се придружио у послу. Сећајући се тог случаја, Св. Пајсије Светогорац каже: „На путу су ми се отвориле артерије и крв је почела да липти, тако да сам био приморан да се вратим. После тога је дошао у болницу и строго ме упитао зашто се нисам појавио.“ За разлику од већине људи, који би се побунили због таквог нечовечног поступања, Аверкије је трпео, и то без лоших помисли о особи која га је кињила. „Мислио сам да Бог све то допушта по великој љубави како бих искупио понеки грех.“³ Што се тиче нечовечног монаха, који је уображавао да попут великих духовника може да тражи апсолутну послушност, Бог га је казнио како би се покајао. Након што је ослепео, покајао се због свог суровог понашања, „потчинио се свима и тако се спасао“.⁴

           Нажалост, није сигурно да ће се и псеудодуховници, гордо уверени у своје тобожње стараштво, попут њега спасити. Поготово не ако су запали у прелест. Имајући у виду опасност младостараштва, неопходно је да духовници свом послу приступају са великом опрезношћу. Не само што ће због свог неискуства и претенциозног уверења да поседују дар расуђивања, давати погрешне савете⁵, него ће им, сразмерно томе колико се буду сујетно учвршћивали у позицији које нису достојни, бити све теже да се освесте и спасу. Наиме, жудња за елитним духовним статусом, поготовом за угледом старца око којег се окупљају следбеници и обожаваоци, израз је несагорелог ега, баш као што су то и жеље за уздизањем над другима на основу богатства, моћи, лепоте, знања. Уколико неко робује тој жудњи, биће или приморан да прибегне лицемерју те глуми духовног учитеља, или ће, што је још горе, прелешћен примати савете из „више“ сфере, не слутећи да се њиме поигравају нечисте силе.⁶

           Уочивши појаву да „неки духовни руководитељи свесно и са одређеним циљем стварају око себе атмосферу поштовања и егзалтације, и старају се да поверење према себи претворе у некакав култ“, при чему их обично руководе „две страсти: празна слава и користољубље“⁷, Рафаил Карелин опомиње духовне руководитеље на неопходност смиреноумља. Иако су често без личног послушничког искуства, иако још нису искоренили своје страсти, поједини свештеници „захтевају од својих парохијана безусловну послушност и претварају се од духовних руководитеља у мале диктаторе у својој парохији“.⁸ Но, као што је толико пута личним и колективним искуством потврђено, било да се ради о мирјанину или свештеном лицу, опасно је ако неко допушта да се на њега лепе похвале, поготово ако се притом ствара култ његове личности. Стога свако мора пазити да не подлегне гордости, нарочито ако је у питању свештено лице, будући да оно по природи свог позива, макар вербално, непрестано истиче захтев за смирењем. Указавши да „свештеник мора да се чува саблазни преузношења и коришћења свог чина за задобијање поштовања и заузимања положаја у друштву“, митрополит Антоније подсећа да је уистину „сиромашан духом“ само човек која „схвата да у њему нема ничег осим оног што му је Бог подарио“.⁹ Уколико запрети опасност стварања култа личности, неопходно је да се управо онај од кога се ствара култ свим снагама бори против тога. Као пример може послужити став Св. Јована Кронштатског. Уочивши ту тенденцију, иако њему лично није претила опасност да се погорди, из предострожности би одређивао епитимију онима који су га узносили.¹⁰

           Мада је захтев за потпуном послушношћу темељ монашког живота, када се ради о мирјанима, тај модел не треба дословно примењивати на њих. Наиме, оно што је неопходно у манастиру „може да буде претешко за оне који живе у свету, а у неким случајевима чак и да их духовно растроји“, те да се измаштана „потпуна послушност на крају крајева претвори у одбијање сваке послушности“.¹¹ За мирјане је, наравно, корисно да послушно испуњавају благослов који су добили од духовника, тим пре ако су га тражили. Никако не смеју прибећи тактици да, након што им је ускраћен благослов за остваривање неке непримерене жеље, иду од духовника до духовника све док не нађу неког ко би се сагласио са њиховим самовољним прохтевом.¹² Што се тиче свакодневице, није неопходно за сваку ситницу тражити благослов, јер постоји опасност не само да преоптеретимо небитним стварима духовника него и да се устручавањем од властитих одлука претворимо у пасивна и несамостална бића.¹³ „Хришћанин треба да буде послушан Богу држањем заповести, да буде послушан свештенику у оном што се тиче живота у храму и хришћанског морала“, али, поготово када се ради о световној сфери, „његова воља и избор делања остају слободни, на основу савести и моралног осећања.“¹⁴

           Од велике важности за мирјане је да не покушавају да имитирају апсолутну послушност древних времена. Могу се дивити примерима из старечника, али морају бити свесни духовне ситуације времена и сопствених снага. Као што с правом примећује Св. Пајсије Светогорац, Бог ће нам судити сходно условима у којима живимо.¹⁵ У наше постхришћанско време, када је најразличитијим видовима греховног понашања додељен статус људског права, када су искушења на сваком кораку, када се исмејавају они који побожно живе, чињење оног што је некада било уобичајено понашање хришћана више није за потцењивање. Прозирући у будућност, древни оци су на питање какве ће подвиге предузимати хришћани будућих, а поготово последњих времена, одговорили: „Ми смо држали заповести. Они који буду после нас држаће половину, а они који буду живели у последња времена – ништа неће држати али ће на њих доћи невоље и искушења, а они који их одрже и сачувају веру биће већи од нас и наших отаца.“¹⁶

IV

           Послушност се не захтева само од монаха, већ је она неопходна и у световној сфери, било да се ради о односу деце према родитељима или оних који су нижи у служби од оних виших. У намери да отежа човеку духовно узрастање, као и складно функционисање друштва, нечастиви људе, у име слободе, подстиче не само на непослушност него и на бунтовништво. О стратегији нечастивог епископ Варнава каже: „Знајући за велику корист и значај послушања, ђаво је наговорио културни свет да тако устроји своје друштво да, приликом васпитања његових чланова, унесе што више ’слободе’ ради ’испољавања индивидуалности’ како би у детињем срцу још од првих година владала самовоља, својеглавост и потпуна непослушност.“¹⁷ Разобличавајући ту стратегију, Св. Пајсије Светогорац примећује: „Светски развој са овом огреховљеном слободом донео је духовно ропство. Духовна слобода је духовно потчињавање вољи Божијој. И видиш, послушност је слобода, док је кушач, међутим, из своје злобе представља као ропство и деца се томе супротстављају, нарочито у наше време, у коме су затровани духом бунтовништва.“¹⁸ За разлику од некадашњих времена, када су деца исказивала послушност према родитељима, старијима, васпитачима, већина данашње деца сматра да свет треба да се врти око њих, да је природно да се старији повинују њиховим жељама.¹⁹ Но, уместо да буду због тога захвални, „млади којима испуњавају сваку жељу, постају бунтовници“.²⁰ Сходно духовним законима, управо због преовлађујуће непослушности и незахвалности данашње деце, од њих одступа благодат Божија и она често постају плен нечистих сила.²¹ Насупрот њима, „деца која су благочестива, која имају поштовања, која слушају своје родитеље, своје учитеље, своје старије, стално примају благодат Божију и имају Његов благослов“. О суштинској повезаности послушности и благодати Св. Пајсије каже: „Благодат Божија не долази на оне који се буне. Она долази на оне који су усрдни, који су разборити и који се показују као благочестиви. Такви имају поглед који зрачи! И што више поштовања имају према родитељима, према старијима уопште, утолико више примају благодат Божију.“²²

           Послушност деце родитељима, односно подређених надређенима ипак не значи да она треба да буде слепа, тј. без расуђивања. Уколико родитељи, односно надређени, нису послушни Богу, тј. уколико захтевају оно што је против Божије воље, деца, односно подређени, имају право на непослушност. Наиме, Бога треба више слушати него људе.²³

           Приматом послушности Богу а не људима може се објаснити и понашње Св. Максима Исповедника који је, да би одбранио чистоту православне вере, одбио да се повинује и световној и црквеној власти, због чега је сурово кажњен. Док је непослушност властима у случају Св. Максима Исповедника била за сваку похвалу, Св. Јован Златоусти је одлучио да се повинује неправедној одлуци власти и оде у прогонство. Његова послушност била је мотивисана тиме што није била угрожена догматска исправност вере, већ се радило само о неправедном односу власти према њему, а онај ко без роптања трпи неправду стиче подвижнички венац.

           Као што је познато, многи нацисти су своје злочиначке чинове правдали тиме што су они наводно само извршавали наређења претпостављених, те би, бар по њима, одговорност за њих требало да сносе искључиво више инстанце. Није тешко сложити се да послушно извршавање злочиначких наредби није оправдано не само у моралном него и у правном погледу.²⁴ Но ни за конформистички став прилагођавања друштвеној неправди свакако не можемо наћи морално оправдање. Наиме, иако се многи софистички позвају на библијске речи да је свака власт од Бога, те да сходно томе треба бити беспоговорно послушан у односу на њу, ваља уочити да је у таквим случајевима послушност властима у функцији користи за наш его, а није средство за сагоревање нашег ега, као што је то иначе случај у духовној сфери.²⁵ Ако бисмо тражили критеријум када треба бити послушан а када не, управо би однос нашег ега према послушности то могао бити. Ако наш его има користи од послушности, онда она није исправна, а ако му штети, послушност треба позитивно вредновати. Сваки појединац може изабрати да добровољно подноси неправду, уколико се она тиче искључиво њега, будући да трпљењем неправде стиче духовну корист, али ако ближњи трпе неправду, човекова дужност је да их заштити и одбрани од ње. Другачији став био би израз равнодушности и саможивости а не оличење хришћанске послушности.²⁶

1. Николај Кремењ, „Забелешке о истинском и лажном послушању“, у: Књига о прелести и лажном духовништву, 408.
2. Да би неко био у стању да све то истрпи, пожељно је да на уму има монашке изреке као што су: „Жудно испијај подсмех као воду живота“ (Свети Јован Лествичник, Лествица, 51), „Благо ономе који ради Бога сваки дан трпи грдњу и понижење, и успе да се савлада“ (Исто, 46).
3. Од коликог је значаја трпљење за сагоревање властитог ега, показује и монашка изрека да треба бити као крпа коју сви газе. Међутим, притом је неопходно да се трпљење одиграва без роптања и лоше помисли. Они који нису способни за такав подвиг, не би требало да га упражњавају, поготово не пре времена, док још увек нису духовно зрели.
4. Старац Пајсије – човек љубави Божије, 37.
5. Не водећи рачуна о животним околностима особе која је била професор књижевности, духовник јој је наложио да убудуће не сме да чита световну литературу, већ искључиво свете оце. Тиме је она доведена у изузетно тешку професионалну ситуацију. А шта тек рећи о  безумном савету „духовника“ који је младим паровима А и Б, В и Г, који су дошли да их благослови за брак наложио: „Да, благосиљам, али морате да замените младожење и невесте!“ На њихово запрепашћење, он је самоуверено одредио: Ти, А, си се спремао да се ожениш са Б, а ти си, В, са Г? Е сад се замените: А нека се ожени са Г, а Б, са В.“ Нажалост, верујући у његову „духовну“ процену, послушали су га, „и после краћег времена бракови су се растурили, а један од супружника се убио“ (Митропоплит Сурушки Антоније (Блум), „О опасности назови старчества“, у: Књига о прелести и лажном духовништву, 417).
6. Св. Јован Касијан наводи пример испосника који је уобразио „да је достојан општења са небеским силама“. Нечастиви је одмах искористио његову горду помисао и почео је да му се „јавља као анђео, да му даје откривење о људским делима и мислима, да производи у келији светлост без светиљке. Задобивши на тај начин његово поверење у потпуности, он  му је на крају заповедио да, слично Авраму, свога сина принесе на жртву Богу. То би се свакако и догодило да син, видећи необичне припреме, није побегао“ (Преподобни Јован Касијан Римљанин, „Преглед духовне борбе“, у: Добротољубље, II том, Манастир Хиландар 2000, 112).
7. Рафаил Карелин, „Спасавати се у времену убогости духа“, у: Књига о прелести и лажном духовништву, 496.
8. Исто, 495.
9. Митрополит сурошки Антоније (Блум), „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“, у: Књига о прелести и лажном духовништву, 392-393. Суочен са дивљењем запрепашћених посетилаца, којима је давао одговор на питања чак и пре него што су му их поставили, Св. Серафим Саровски је одбацивао похвале да је најмудрији човек на свету, да је непогрешив, тврдећи да он заправо ништа не зна, већ да само преноси оно што Бог говори преко њега: „Прву помисао која се јави у мојој души ја сматрам за указање Божије и говорим, не знајући шта је на души мог сабеседника. Ја верујем да ми тако указује воља Божија ради његове користи. Дешава се и то да ми кажу неку околност и ја, не поверивши се вољи Божијој, расудим по свом разуму, сматрајући да је могуће решити нешто својим умом, без прибегавања Богу: у таквим случајевима се увек дешавају грешке“ (Н. Левитски, Свети саровски старац Серафим, 103). У случајевима када, из неког разлога, нису добијали одговор од Бога, прозорљиви старци су одбијали да сами понуде решење проблема, све док евентуално након истрајне молитве не буду удостојени одговора.
10. Следбеницама секте тзв. јованита, које су Св. Јована, због његових чуда и благодатних дарова, сматрале за Спаситеља, по други пут отелотвореног, Св. Јован Кронштатски није дозвољавао да се причесте. Не прилази путиру, говорио би, „ти си захваћена безумљем, предао сам вас анатеми због богохуљења“ (Борис Зајцев, „Јован Кронштатски“, у: Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, том, Београд 2011, 372). Руским и татарским паганима који су га „прогласили за живог Бога и клањали су му се у складу са тим“, који су га прогањали како би му „украли нешто од одеће као талисман“, говорио би „да он своја чуда чини силом Пресвете Тројице“, да је он сам „попут осталих, грешан и недостојан човек, који ништа не значи без благодати Божије“, али они, будући у прелести, „нипошто нису желели да га схвате“ (Д. Колесниченко, „Поводом деведесете годишњице упокојења Светог праведног оца Јована кронштатског чудотворца“, у: Исто, 405).
11. Рафаил Карелин, „Спасавати се у времену убогости духа“, у: Књига о прелести и лажном духовништву, 497.
12. Док молба за савет мирјанину оставља слободу избора, будући да му разговор са свештеним лицем само помаже „да се снађе у насталој ситуацији и нађе прави пут, али га не везује као обавеза“,  претходно начињен избор, након кога следи молба за благослов који би му помогао у извршењу одлученог, обавезује га на труд како би се остварило оно за шта је добијен благослов. Човек који пак добровољно „препушта свештенику да одлучи како да поступи у датом случају“ поготово има обавезу да се потруди да испуни оно за шта је добио благослов. Ако касније не замоли свештеника да повуче или преиначи благослов, већ „самовољно наруши благослов који је добровољно узео, тај благослов ће се убудуће претворити у камен спотицања на његовом путу“ (Исто, 495).
13. Лоша пракса лажног послушања, олака намера да се пребива у потпуном „послушању свештенику“, имала је негативне последице по психу појединих људи. Услед неразумног послушања управо неки верници који су живели у подвигу су се нажалост „претворили у јадне, апатичне, зависне и неслободне људе“ (Николај Кремењ, „Забелешке о истинском и лажном послушању“, у: Књига о прелести и лажном духовништву, 408).
14. Рафаил Карелин, „Спасавати се у времену убогости духа“, у: Књига о прелести и лажном духовништву, 494.
15. „ ... Бог ће имати у виду време и оквире у којима живимо, и тражиће од нас – сразмерно томе. Будемо ли се мало потрудили, увенчаћемо се више од древних хришћана“ (Старац Пајсије Светогорац, С болом и љубављу савременом човеку, Врање 2005, 39).
16. Рафаил Карелин, „Спасавати се у времену убогости духа“, у: Књига о прелести и лажном духовништву, 498.
17. Епископ Варнава Бјељајев, „О послушању“, у: Књига о прелести и лажном духовништву, 319-320.
18. Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу, 94.
19. „Некада млади нису говорили пред старијима и били су срећни због тога. Нису чак ни седели тамо где седе одрасли. Имали су суздржаности, страхопоштовања, руменили би када би говорили са неким  старијим“ (Исто, 107). Са Запада, из постхришћанске Европе, однедавно стиже и забрана физичког кажњавања деце. Њоме се додатно поткопава ионако нарушен ауторитет родитеља. Нема сумње да ће најразличитија оснаживања претпоставки за непослушност деце довести до веома негативних друштвених последица.
20. Исто, 110.
21. Поготово се то догађа уколико деца лоше поступају према родитељима, уколико их вређају. „Она истог часа постају пријемчива за демонска дејства и бивају збуњена. Када грде или клеветају родитеље дају право ђаволу да ступи у њихове животе и да њима управља“ (Јеромонах Христодул, „Старац Пајсије Светогорац“, у: Сузе за свет: савремени грчки старци I, 77).
22. Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу, 110. Старац Пајсије износи занимљиво запажање: „Човек се познаје по очима.“ За разлику од послушне, побожне деце, чије очи сијају, очи непослушне омладине су „замућене, изобличене“,  тако да наликују на „очи покварене рибе“ (Исто, 92).
23. „Богу се треба покоравати више него људима“ (Д. ап. 5, 29), одговорио је Св. ап. Петар јеврејском првосвештенику. Тим одговором пружио је модел за понашање свим хришћанима.
24. Занимљиво је да критеријум за избор чувара у нацистичким логорима није била нечија свирепост, као што бисмо могли помислити, него управо послушност. Велики део чувара у концентрационим логорима и логорима смрти је „постављен на то место само зато што су били послушни у обичној војничкој служби“ (Лаш Фр. Х. Свенсен, Филозофија зла, Београд 2006, 174), док су они са садистичким тенденцијама искључени. Припадници 101. резервног полицијског батаљона, који су учествовали у масовним стрељањима најмање 38.000 Јевреја, били су сасвим обични људи. Они су послушно, без  значајније гриже савести, извршавали постављени задатак масовне ликвидације Јевреја. Мада им је „пре првог задатка у Јозефову било понуђено да се повуку ако сматрају да неће бити у стању да изврше задатак“, само неколицина је ту понуду прихватила. Већина је „пуцала и погађала и нико из читавог батаљона није протествовао и рекао да су ова убиства неморална“. Важно је истаћи да послушност не мора бити мотивисана страхом од казне. „Не постоје подаци о томе да је иједан немачки војник или полицајац погубљен или затворен зато што је одбио да убије Јеврејина“ (Исто, 167).
25. Што се тиче познате изреке да је свака власт од Бога, треба имати у виду да је власт некада по Божијем благовољењу, а некада само по допуштењу због наших грехова.
26. Многи данас оправдање за властиту равнодушност према друштвеним неправдама, промовисању неморала и унижавању Цркве правдају, што је свакако пародоксално, позивањем на хришћанске врлине. Да не би угрозили властиту удобност тиме што би се супротставили безбожним одлукама власти, тиме што би критиковали недоличне појаве и носиоце антихришћанског деловања, правдају се навођењем хришћанског захтева за неосуђивањам других. Нажалост и многи црквени великодостојници, који би морали да имају Христа за узор, подлегли су обичају незамерања властима и прозападним невладиним организацијама. Мотив таквог толерантног односа према друштвено штетним појавама ипак није духовне природе, већ је заправо старање да се евентуално не угрози властита удобност. Упореди: Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу, 382-383. На одговорност архијереја за стање у Цркви и друштву указивао је митрополит Едесе Калиник: „Постати епископ не значи бити на владичанском трону, него на крсту. Епископ се први успиње на Голготу. Крст је симбол сваког хришћанина, па тако и архијереја“ (Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија, Београд 2010, 364). О томе када је критика не само оправдана него и неопходна види: Зоран Кинђић, „Између критике и осуђивања“, у: Faith and Reason (ed. A. Milošević, Z. Kinđić, D. Perović), Beograd 2016, 54-55.

проф.др Зоран Кинђић

Преузето са одобрењем аутора из књиге "Прилози за разумевање религије", стр. 153 - 161., Досије студио, Београд 2022.

Насловна фото: Авраамово жртвоприношење Исаака, капела Палатина, Палермо, извор: wikipedia.org