Пажљиво сам избегавао расправе на интернету о вечном паклу и кажњавању злих. Не намеравам да овим текстом прекинем с тим избегавањем. Ипак, верујем да пакао има важно место у хришћанској вери, мада не из разлога који већина људи замишља. Вреди се подсетити чувених речи Светог Силуана:

„Држи ум свој у аду и не очајавај.“

Већина расправа о паклу (на интернету и другде) заплиће се у питање његовог наводно јуридичког карактера. Пакао је, према таквом схватању, место казне. Он је изрицање правде. Вапај за правдом, како се тврди, захтева пакао као одговор.

Сећам се речи Светог Исака Сирина:

„Ми не знамо ништа о Божјој правди, већ само о Његовој милости.“

Имајући то на уму, оставићу другима да размишљају о јуридичком оквиру раја и пакла. Што се мене тиче, ја знам једино за Божју милост.

Псалмопојац то добро каже:

„Ако сиђем у ад, Ти си тамо.“

Како Псалмопојац може да каже тако нешто? То је могуће једино зато што је и сам Псалмопојац стајао управо на том месту. Он говори о ономе што зна и што је видео. А овај разговор који води са Христом („Ти“) упућен је нама зато што смо и ми били тамо или смо тамо сада.

Ако на тренутак оставимо по страни јуридички оквир пакла и размотримо га у погледу бића и постојања (у онтолошком оквиру), онда пакао постаје назив за наше непостојање. То је наше непостојање у његовој релативној одвојености од Бога. 

Размотрите следећи одломак:

У нашем предању, када човек стане пред Бога, он себе неизоставно види као прах и пепео. Та смрт је, дакле, егзистенцијално увиђање или искуство чињенице да је он трунка прашине. Заиста, он је трунка прашине у коју се Бог безумно заљубио, пред којом се сагиње и која Он постаје. Па ипак, сва људска бића свих времена, сви који су икада живели и сви који ће икада живети, заправо су ништа. (Из књиге The Life of Our Fathers, о. Силвију Бунта)

Свети Атанасије износи сличну мисао у свом делу О Оваплоћењу. Наша природа, по његовом учењу, укорењена је у небићу. Ми постојимо једино као дар. Одвојени од Бога, почињемо да се крећемо ка небићу из којег смо дошли. То кретање, онтолошки говорећи, може се описати као пакао. Из пакла се у покајању окрећемо Богу. Размотрите и ово:

…метаноја или „покајање“ своди се на начин на који се човек односи према свом животу или, још прецизније, на то како се односи према својој немоћи, страдању и смрти. Са метанојом тај однос престаје да буде подржаван и вођен егом и почиње да буде подржаван и исписиван Христовим животом и смрћу. (Бунта, исто)

Ово покајање нам је представљено на икони Христовог силаска у ад, која се обично излаже на Пасху. На њој Христос избавља Адама и Еву из њиховог ропства у аду. Икона као таква није историјски приказ. Али она показује Христово дело у Његовој Пасхи. Адам и Ева представљају целокупно човечанство. Свети Силуан је написао песму „Адамов плач“. То је Адамов вапај из ада.

Где си, Господе? Где си, Светлости моја? Зашто си сакрио лице Своје од мене?
Дуго Те већ душа моја није видела,
и чезне за Тобом и у сузама Те тражи. Где је Господ мој?
Зашто Га душа моја не види? Шта Га спречава да пребива у мени?
Ово Га спречава: у мени нема смирења Христовог и љубави према непријатељима мојим. Бог је љубав незасита, љубав која се не може описати.

Схваћен на овај начин, пакао (или ад) јесте неопходан део разумевања људског стања. Он је празнина нашег стања коју открива пуноћа Бога, Који је једини истинско Биће. Пакао је огољеност нашег стања коју настојимо да избегнемо по сваку цену – стварајући једну маску за другом, од којих ниједна никада не може сакрити ту огољеност.

У Христу видимо Бога Који је постао човек и добровољно улази у ту огољеност. Наг на Крсту пред очима свих, „не заклони лица Свога од ругања ни од пљувања“ (Ис 50, 6). Он није одбацио отуђеност коју смо Му ми наметнули, како би могао да оде на само место наше отуђености и врати нас дому.

„[Бог] Њега који није знао греха учини грехом нас ради, да ми постанемо правда Божија у Њему.“ (2 Кор 5, 21)

„Бог је постао човек да би човек постао бог.“ Свети Атанасије, О Оваплоћењу

Истина нашег постојања налази се у Самоме Богу, у нашем сједињењу са Њим. У Њему, са Њим и кроз Њега, створени смо за рај, за пуноћу бића која је Сам Бог.

Иконографија православне вере јасно показује да Христов улазак у наш свет представља улазак у људско стање које се „римује“ са паклом. На икони Христовог Рођења Његово рођење је приказано као догађај који се одиграва у пећини (а то је свакако и био случај, премда је пећина коришћена као „штала“). На икони је пећина представљена на начин који понавља приказ „пећине“ ада који се може видети на икони Силаска у ад, повезаној са Пасхом. Исти приказ се традиционално може видети и на икони Христовог Крштења у Јордану, где су воде Јордана „пакао“. Тако нам Свети Павле говори да су они који су крштени у Христа крштени у Његову смрт.

На извесном нивоу, таква откривења могу изгледати апстрактно и далеко. Моје крштење било је пре 65 година. Много непосредније су свакодневне борбе и неизбежно слабљење здравља. Ништа од тога не изгледа као да се спушта до нивоа „пакла“. Али поента није у избегавању пакла. Ради се, заправо, о препознавању „пакла“ који је већ присутан у празнини и смрти људског стања. То је такође и празно место смирења. Али, заједно са Псалмопојцем, препознајемо да је „Христос тамо“. („Ако сиђем у ад, Ти си тамо“.)

На вечерњој служби улазимо у то место и почињемо да се молимо:

Господе, Теби зовем, услиши ме.
Услиши ме, Господе.
Господе, Теби зовем, услиши ме.
Прими глас молитве моје, када Те призивам.
Услиши ме, Господе.
Нека се уздигне молитва моја
као кадило пред Тобом,
уздизање руку мојих
жртва вечерња.
Услиши ме, Господе.

Касније настављамо:

Изведи из тамнице душу моју, да се исповедам имену Твоме…

… Из дубине вичем Теби, Господе; Господе, услиши глас мој.

Где стојимо док узносимо ову песму (састављену од стихова из Псалама 140, 141, 129. и 116)? Очигледно, стојимо у дубинама пакла – у „тамници“ (јеврејску реч било би боље превести као „затворска тамница“). Значајно је то што, док се певају Псалам и његови стихови, свештеник излази из олтара и кади храм и народ. Док подижемо своје гласове из места таме, Христос улази међу нас. Он долази да спасе. Када се ова песма заврши, отварају се двери Светиње, а свештеник поново улази са кадом и светлошћу, док ми певамо химну „Светлости тиха“. То је наше избављење.

Ова „литургија“ понавља се изнова и изнова у нашем свакодневном животу. По мом схватању, она је била образац свештенства – сусретати људе у различитим тамницама душе, на различитим нивоима пакла у срцу, и проповедати Јеванђеље. „Народ који седи у тами виде светлост велику.“ Христос долази к нама.

Тежак део духовног живота јесте препознати таму као оно што она заиста јесте и допустити Христу да у њу уђе. Сувише често бежимо од таме у светове привида, у различите неурозе које погрешно сматрамо уточиштем.  Никада не треба да своје неурозе погрешно сматрамо Богом. То разликовање захтева велики труд.

На Божанској литургији, непосредно пре почетка службе, кади се олтар док се тихо изговарају ови стихови:

У гробу телесно,
у аду с душом као Бог,
у рају с разбојником,
и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом,
све испуњавајући, Неограничени.

Управо тако. Следите Христа… свуда, кроз све. Он је тамо.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"