I

           Ако бисмо разматрали питање како појединци просуђују духовну ситуацију нашег времена, суочили бисмо се са две наизглед сасвим супротне процене: по јединима живимо у друштву које је у знаку непослушности – млади не поштују старије, деца родитеље, грађани власт, верници црквену јерархију; по другима, упркос идеологији индивидуализма, на делу је послушно повиновање апарату моћи – конформизам уместо слободарског духа, одустајање од властитог критичког става и ангажмана за идеале зарад несметаног конзумеризма.¹ Имајући у виду ове две процене, могли бисмо да се запитамо не само да ли су оне баш сасвим супротне, односно не почивају ли оне можда на посматрању различитих нивоа друштвене стварности, него и да ли је послушност као таква нешто позитивно или негативно. Пре него што образложимо властити став, није тешко приметити да контекст у коме је неко „послушан“ одређује да ли ће његово послушно понашање бити вредновано као позитиво или негативно.

           Мада се некоме може учинити да је, будући да живимо у секуларном времену, чудно што ћемо у процењивању послушности упориште и полазиште имати у духовној сфери, сматрамо да је такав приступ разумевању послушности сасвим легитиман. Наиме, уколико смо сагласни са светоотачким гледиштем да духовност и моралност неупоредиво више одређују судбину једног народа од економске, културне или војне сфере, онда тематизовање послушности најпре у духовној сфери логично има примат.²

II

           За све вернике монотеистичких религија, било да у пракси поштују Божије заповести или не, нема сумње да је позитивно вредновање послушности Богу нешто што се подразумева. Отказивање послушности Богу, односно бунтовништво или самовоља, довели су како до сурвавања Луцифера, негдашњег врховног анђела, са небеских висина, тако и до првородног греха, након кога је онтолошки деформисана Адамова природа, што је довело до  истеривања Адама и Еве из раја.³

           По хришћанском учењу, из велике љубави према човеку и свецелој природи, Отац шаље Сина у свет да човечанство из стања палости уздигне до пређашњих духовних висина, штавише не само да човек обнови деформисани образ него и да се уподоби Праобразу, тј. Христу. Да би се обновила људска изворна природа, која је онтолошки деформисана услед непослушности, Син преузима на себе човечије обличје, и страдањем и васкрсењем исцељује палог Адама. Ако је човечанство услед непослушности старог Адама доспело у стање греховности и смртности, захваљујући послушности до смрти Новог Адама⁴, свакоме од нас је отворен пут ка спасењу. Наравно, да бисмо били спасени, потребно је да следимо модел послушности који нам је понудио Исус Христос.⁵ Уместо да следимо импулсе своје пале природе, односно да се лакомислено одазивамо на греховне предлоге нечистих сила, потребно је своју вољу потчинити Божијој вољи.

           Некоме се може учинити да тако нешто и није толико тешко. Међутим, онај ко је сагледао сву дубину људске огреховљености, човекову привреженост страстима, као и „све замке вражије распрострте по земљи“⁶, које вребају оног ко се одважи на духовну авантуру, зна да је осим велике будности и помоћи искусног путоводитеља неопходан и дуготрајан подвиг да би се превладало човеково старо ја. Уз поштовање Божијих заповести, вршење добрих дела, исповест и причешћивање, као средства за исцељење човекове природе препоручују се пост, молитве, бдење, метаније, покајничко расположење.

           У монашкој пракси, поготово општежитељној, можда најзначајније место у преображају старог у ново ја има управо послушност. Свако онај ко се, бар делимично, упознао са древном монашком праксом, зна колико су духовни оци инсистирали на безрезервној послушности оних који су се определили за монашки живот, поготово искушеника, кандидата за монашење.⁷

           Будући да је за безбедан пут ка спасењу неопходно духовно вођство искусног духовног кормилара, од почетника се очекује да се одрекне свог ја, своје воље и беспоговорно, без икаквог испитивања и оклевања следи његова упутства.⁸ Наиме, само особа која поседује дар разликовања духова у стању је да га доведе у луку спасења. Уколико би се неко одважио на самостално духовно путовање, препуно најразличитијих демонских замки, вероватно би претрпео бродолом.⁹ На основу толико пута потврђеног светоотачког увида с правом се може рећи да је потпуно одрицање од своје воље предуслов духовног напретка. „Истински смисао послушања заправо подразумева уклањање човековог ега из средишта његовог срца, да би на то место поставио Бога и свог старца.“¹⁰ Самим тим што је почетнику Бог још увек далек, древни оци су, на основу властитог послушничког искуства, сматрали да је за искушеника најбоље да се у потпуности подреди свом старцу, да заузме став апсолутне послушности према њему.¹¹ Будући да је добар почетак темељ целокупног каснијег подвижничког живота, послушност мора бити уграђена у тај темељ, иначе ће читав труд бити без плода. За своју наизглед парадоксалну изреку „Боље је огрешити се о Бога него о свог духовног оца!“, Св. Јован Лествичник нуди следеће објашњење: „Јер, када Бога наљутимо, наш вођа га може помирити с нама. Но, када свог духовног оца огорчимо против нас, нема више никог ко би се за нас пред Богом заузео“.¹²

          Колики је значај послушности сведоче надахнуте речи Св. Јована Лествичника: „Послушност је потпуно одрицање од своје душе, (...) вршење дужности без испитивања, (...) живот без радозналости, без бриге за опасности, неприпремљена одбрана пред Богом“. За разлику од нас који се ослањамо на сопствено просуђивање, који тврдоглаво следимо своју вољу, иако смо често лишени духовних оријентира и увида у ситуацију, послушник се препушта вођству онога који је искусан руководилац људских душа. Ако је смирење циљ духовног живота, будући да без смирења нема ни обожења, онда је послушност најбоље средство за досезање тог циља. „Послушност је гроб воље, а ускрснуће смирења.“ О томе како се понаша истински послушник Св. Јован Лествичник каже: „Као да је мртав, послушник не одговара нити размишља, било да се ради о добрим стварима или о нечему што изгледа зло, јер ће за све одговарати онај који је побожно умртвио његову душу.“¹³ Захваљујући томе што је сву одговорност пренео на свог духовног оца, искушеник може да води безбрижан живот.¹⁴ То важи и за монаха који се у потпуности повинује свом старцу. Ако се одрекне своје воље и „посредством старца, твори вољу Божију, он бива потпуно срећан. Он се уподобљује малом детету, постаје духовни младенац, нема никакавих брига, па се не брине чак ни о сопственом спасењу. Осећа се тако лаганим и унутар себе испуњен је миром. Мирно спава и мирно се буди, као мало дете. Дете је, наравно, слободно од брига због незрелости његовог ума, док је монах дете у односу на зло, иако има знање и уистину је зрео“.¹⁵ Он свакако није лишен интелектуалних способности, већ свесно одустаје од њих, уверен да његов разум, зато што је у палом стању, није способан за истинско духовно сагледавање опасности које га вребају на духовном путу. Отуда се у Лествици каже: „Послушност је одустајање од расуђивања при богатству расуђивања.“¹⁶

           О примерима савршене послушности много се говори у списима светих отаца. Навешћемо тек неколико примера из давних времена, када је људе још увек красила простодушност, како бисмо дочарали за нас тешко појмиву апсолутну послушност. О будућем ави Јовану Колеву прича се да је послушно извршавао заповест старца из тивејског скита, који је од њега захтевао да залива суви штап, пободен у земљу, све „док не донесе плода“. Не само што је то била, из световног угла посматрања, бесмислена наредба, него је и изискивала много труда. Наиме, будући да су се подвизавали у пустињи, „вода је била толико далеко од њих“ да је Јован Колев по њу „одлазио увече а враћао се ујутро“. Такво наизглед бесмислено послушање извршавао је без роптања и било какве лоше помисли из дана у дан. И гле чуда, „после три године, штап оживи и даде плода. А старац, узевши његов плод, донесе га у цркву, рекавши братији: ’Узмите, једите плод послушања’.“¹⁷ Слепа послушност древних монаха није се огледала само у слеђењу наизглед бесмислених заповести него чак и у извршавању дела која би им морала изгледати грешна. Тако је понекад од аве Серапиона његов старац, искушавајући га, захтевао да краде. „И он је одлазио и крао од браће зарад послушности, благодарећи Богу на свему. А старац је све то узимао и кришом поново давао браћи“.¹⁸ А шта тек рећи о спремности једног монаха да у апсолутној послушности следи чувени Аврамов пример. Од њега је његов старац једном приликом затражио да јединог преосталог сина баци у врелу пећ. Отац без размишљања, „узме дете и баци га у пећ. И огањ се одмах угаси и пећ се охлади и прослави се отац дететов као родоначелник Аврам“.¹⁹ Разлог за такву слепу послушност је следећи: „Кад су се једном поверили духовном оцу, они свој живот више нису управљали према еванђеоским заповестима, самовољно протумаченим, него према старчевом знању, будући да је старац живо оваплоћење тих заповести“.²⁰ Као оправдање захтева за послушност без расуђивања древни старци су наводили да „ако неко има поверења у духовног оца и преда му себе кроз послушност, нема потребе да његова пажња буде управљена на заповести Божије, него на његовог оца, да врши његову вољу и Бог га неће осудити. Јер Бог ништа толико не тражи од почетника, колико велики труд у послушности“.²¹ Разлог је једноставан. Наиме, духовни пут на коме се сагорева его, по Св. Јовану Синаиту, изгледа овако: „Од послушности – смирење – од смирења – бестрашће.“²²

           Но таква безрезервна, потпуна послушност није карактеристична само за древна времена. Чак и у наше оскудно време има сличних примера. Апсолутну послушност показивао је као дечак и старац Порфирије. Он је имао два старца, Пантелејмона и Јоаникија, која су му често давала, како би га искушали, супротне наредбе. Нпр. Јоаникије би тражио од њега да однесе камење на једно место, а убрзо затим, након што би га он пренео, дошао би старац Пантелејмон и изгрдио га што камење није на старом месту. Дечак би ћутке извршио наредбу, а сутрадан би му Јоаникије приговарао што камење није на месту које је он одредио, претварајући се уз то да је страшно љут због његове наводне непослушности. Не слутећи да га кушају, испуњен љубављу према својим старцима, он би се без протеста наизменично повиновао њиховим супротним захтевима. У својој простодушности, дечак нити се бунио што му дају противречне наредбе нити је слутио да га кушају. Сећајући се тог времена, а притом и те како свестан духовне користи коју је имао од таквог преданог става безрезервне послушности, старац Порфирије је својој духовној деци протумачио значај послушности лишене сваког прорачуна: „Јер, када знаш да те кушају, можеш да обавиш и најтежи посао како би изгледало да вршиш послушање, да си послушан.“²³ Међутим, када неко не зна да га кушају, па се уз то духовник још и љути, онда је готово немогуће да се у себи не побуни због таквог „нељудског“, у световном смислу „неправедног“ поступања. Но управо захваљујући таквој апсолутној послушности, потпуном одрицању од своје воље, он је израстао у духовног горостаса. Указавши да је таква апсолутна послушност била темељ његовог целокупног подвижничког живота, Св. Порфирије закључује: „Та апсолутна послушност ме је спасла. Због ње ми је Бог дао благодатни дар.“²⁴

           Говорећи о својој младалачкој послушности, Св. Порфирије није пропустио да истакне да је такву апсолутну послушност прихватао са радошћу, напросто зато што је неизмерно волео своје старце, ма колико се нама можда чинило да су били груби и неправедни према њему. Као што истичу и други духовни горостаси, наизглед претерана строгост духовника била им је заправо од велике користи. Сећајући се свог духовног оца, Св. Јосифа Исихасте, старац Јефрем каже да га је он, за разлику од других који су га хвалили, и тиме му заправо наносили духовну штету, непрестано прекоревао и понижавао. Но након дана током којег је испољавао изузетну строгост према њему и обасипао га „безразложним“ увредама, старац Јосиф би ноћу, током исповести, према монаху Јефрему био веома благ. Као добар лекар објашњавао му је разлоге зашто је начинио неку грешку, прецизно би анализирао насртаје помисли, давао му корисне духовне савете. О свом вољеном старцу, за кога је касније чуо да би га након жестоких прекора, када би напустио просторију, благосиљао пун љубави, старац Јефрем каже: „Користио је прекоре да би сломио моју гордост, као што је благост и разумевање користио да би исправио неку моју грешку.“²⁵

           Важно је истаћи да послушност треба да извире из слободе и љубави, да не буде механичка. Осетивши у један мах помисао у свом послушнику, која га је раздвајала од њега, а коју је овај убрзо заборавио, старац Јосиф је касније поучио ученике: „Ово је знак истинског послушања: бити слепо послушан свом старцу, без испитивања његових одлука. Послушање није само извршавање заповести, јер се истинско послушање састоји у томе да размишљате управо на онај начин на који размишља ваш старац.“²⁶ Што се тиче Св. Пајсија Светогорца, он је желео да „слобода буде извор послушности и да послушник буде пун ведрине и добро настројен. Да послушност не буде формална, површна и војничка, него да представља суштинско потчињавање страчевом начину живота и размишљања.“²⁷ Наиме, дуготрајна послушност без расуђивања немогућа је без велике љубави према духовном оцу.

           Међутим, поставља се питање, поготово у наше време, када су ретке особе светог живота, имамо ли гаранције да је неко управо то за шта се издаје, односно за шта га други сматрају – духовни лекар. Потпуно, безрезервно препуштање нечијем вођству скопчано је са великим ризиком. Уколико се препустимо некоме ко није на довољно високом духовном нивоу, а поготово неком ко је у прелести, у опасности смо да промашимо циљ. Зато се препоручује да се пре избора духовника отворе четворо очију, а након што смо изабрали затворе оба, тј. да се он више не процењује и мери, поготово не људским мерилима. Уосталом, то правило важило је одувек. Тако Св. Јован Лествичник каже: „Пре него што, покренути смиреноумљем, усхтемо да сагнемо главу и да своје спасење у Господу потпуно поверимо другоме, те пре него што ступимо на подвиг, уколико поседујемо иоле проницљивости и разборитости, ми треба да просудимо, испитамо и (да се тако изразим) искушамо свог духовног крманоша, како не бисмо доспали у руке морнара уместо крманоша, болесника уместо лекара, страсника уместо бестрасника, и како се, уместо у пристаништу, не бисмо нашли на пучини, те – претрпели бродолом.“²⁸ При избору духовника требало би да обратимо пажњу на то какав лекар је потребан да би се што успешније исцелиле наше страсти.²⁹ Но можда је ипак најпресудније да осећамо афинитет према некоме, да имамо велико поверење у њега, јер ће нам то помоћи не само да му без устезања поверимо скривене тајне своје душе, него и да се послушно препустимо његовом духовном вођству.³⁰ Након што смо се одлучили за духовника, те ступили на „поприште благочашћа и покорности, не смемо више судити нашем добром наставнику, макар у њему, као човеку, можда и видели извесне мале погрешке. Иначе, судећи, никакву корист од потчињавања нећемо имати.“³¹

           Ако имамо у виду духовну ситуацију нашег времена, чињеницу да је веома мало духовника који живе светим животом, онда је неопходно у извесној мери кориговати захтев за апсолутном послушношћу духовнику. Имајући у виду да је с једне стране данас веома мало бестрасних духовних руководитеља³², а с друге стране да су ретки послушници који су спремни на непоколебљиво трпљење, очекивање апсолутне послушности, сем у ретким случајевима, не само што није реално него чак није ни препоручљиво. У наше време пожељно је да послушност ипак прати дар расуђивања. Док је некада било могуће апсолутно се препустити руковођењу духовника, будући да се радило о светом човеку, данас је то ризично. Уколико духовник од нас тражи нешто што се коси са монашким предањем, а поготово уколико заступа ставове који су у супротности са православном догматиком, неопходно је о томе добро размислити, штавише консултовати се са особом која је призната као духовни ауторитет.³³ У одговору на питање по чему се разликује послушност савременог монаха свом духовнику од послушности монаха старцу у давнини, архимандрит Рафаил Карелин каже: „Духоносни старац је говорио од благодати, јер је послушност у то време била беспоговорна, и не само беспоговорна, него и потпуна. Била је заснована на потпуном поверењу према старцу. Ученици су очигледно осећали благодат која излази из старца. А сада морамо да се руководимо другим принципима и да сматрамо да је у послушности најважније одсецање своје воље. Одсецање своје воље води смирењу. Смирење је темељ борбе са страстима. Стога, бивајући послушни свом духовном наставнику, ако та послушност не противречи јеванђељским заповестима или монашком предању, ми већ стичемо корист тиме што се одричемо своје пале воље, тог гнојишта наших страсти.“³⁴ Одустајање од императива апсолутне послушности, будући да данашњи духовници најчешће нису испуњени благодаћу Светог Духа те не можемо бити сигурни ни да су апсолутно послушни Богу, ипак не значи да се према послушности можемо нехајно односити. Иако је и у давнини било случајева да поједини искушеници испоље непослушност према својим духовницима, данас је нажалост таква појава узела маха. Уместо да ћуте и упијају поуке старијих и искуснијих, понеки од њих уображавају да им књишко знање допушта да се упуштају у расправу као равноправни, штавише чак и да саветују и поучавају своје духовнике.³⁵

          Колико је важно бити послушан, јер се тиме сузбија властити его, чак и у односу на оне који нису духовни, показује пример Св. Пајсија Светогорца. Када је као искусан монах напустио општежиће, осетио је снажну потребу да некоме буде послушан. Будући да није било духовних особа у околини, узео је дванаестогодишњег дечака кога су сви ниподаштавали и од њега начинио свог „старца“. Иако су се сви чудили што је тако уважен монах као што је Пајсије послушан дечаку, он је од тога имао велику духовну корист. „Потпуно одсецање своје воље много помаже духовним  напредовању.“ Наравно, временом монаху Пајсију није више било потребно да буде некоме слепо послушан, будући да је доспео у стање умног потчињавања Богу. „Ономе ко тело потчињава духу није потребно потчињавање човеку. Он се потчињава речи Божијој и закону Божијем, као благодарни послушник.“³⁶ Старац Пајсије је додуше и даље исказивао дужно поштовање онима који су виши у црквеној хијерархији, неговао послушност тиме што је одсецао своју вољу, али када је то било духовно неопходно, када би запретила опасност угрожавања чистоте православне вере, он би деловао, јер је послушност Богу неупоредиво значајнија од послушности људима. Будући да је поседовао благодатни дар расуђивања, сходно ситуацији одлучивао је да ли да буде пасивно послушан или активан. О животном ставу особе која је прошла све ступњеве послушности, која је својим понашањем успокојила своје духовнике, сведоче његове речи: „Могу да будем слепо послушан, али када имам неку одговорност (то јест духовну, као старац), морам да преузмем иницијативу.“³⁷

           Од колике важности је послушност показује и случај да је управо она послужила као критеријум да ли је подвиг који предузео Св. Симеон Столпник израз његове самовоље или је богонадахнут. Будући да је аскетска пракса стајања на стубу, коју је инаугуисао Св. Симеон, до тада монасима била непозната, пустињски старци су одлучили да га искушају. Поручили су му преко гласника да сиђе са стуба, уверени да би његово евентуално непристајање да се повинује њиховом захтеву био знак да је у прелести. Чувши захтев, Св. Симеон без размишљања поче да силази са стуба. Видевши његову послушност, гласници му проручише да слободно настави са својим необичним подвигом, јер његова послушност показује да је таква пракса од Бога.³⁸

Наставља се

_{Редакцијска фото}

1. Још је Кант указивао да је удобно бити неслободан и незрео, будући да ће онај ко се, због лењости и кукавичлука, беспоговорно повинује туторима, бити лишен проблема, али и људског достојанства. Осуђујући такав поданички став, кенигсбершки филозоф је као лозинку просвећености истакао: „Sapere aude! Имај храбрости да се служиш сопственим разумом!“ (Имануел Кант, „Одговор на питање: шта је просвећеност“, у: Имануел Кант, Ум и слобода, Београд 1974, 43). На Кантовом трагу Фихте се залаже за слободу и одговорност човека за свет у коме живи. У основи опредељивања догматичара за примат ствари и тзв. објективних околности на уштрб самосвесног делатног субјекта, немачки филозоф види конформизам окамењених људи, који се зарад стечених друштвених позиција одричу слободе и критичког мишљења. Управо они „који се још нису уздигли до пуног осећања своје слободе и апсолутне самосталности“ (Јохан Готлиб Фихте, Учење о науци, Београд 1976, 119) инсистирају на нужности и датости, јер тиме избегавају властиту одговорност. За такве Фихте с подсмехом каже: „Већина људи дала би се лакше навести на то да себе сматрају комадом лаве на Мјесецу него неким Ја“ (Johann Gottlieb Fichte, Osnova cjelokupne nauke o znanosti, Zagreb 1974, 119). У критици конформистичког става као недостојног слободног човека посебно су се истакли теоретичари критичке теорије друштва.
2. По мишљењу Св. Николаја Српског, као што је природни закон „само символ моралног закона“ (Владика Николај Велимировић. „Номологија“, у: Изабрана дела у 10 књига, Ваљево 1996, 14), тако заправо ни „не постоје никакви социјални закони који би били независни од моралног закона“. Божија реч „учи нас да срећа и несрећа једног човека, једне породице, потомства и друштва зависи од извршења или гажења моралног закона Божјег“ (Исто, 44-45).
3. Занимљиво је да се у Библији као узрок пада Луцифера наводи гордост: „Како паде с неба, звијездо Данице, кћери зорина? ... А говорио си у срцу свом: Изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој ... Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с Вишњим (Ис. 14, 12-14), при чему се сугерише да гордост води ка непослушности, одбијању да се прихвати своја позиција у божанској хијерархији. У случају Адама и Еве као узрок пада наводи се непослушност, преступање Божије заповести (1. Мојс. 2, 16-17), али у основи те непослушности може да се наслути скривена гордост, очекивање да се искључиво властитим снагама може доћи до обожења (1. Мојс. 3, 5).
4. Говорећи додуше о Христу, Св. ап. Павле сугерише повезаност унижења и послушности: „Унизио је себе и био послушан до смрти, и то смрти на крсту“ (Флп. 2, 8). За наш его послушност представаља неку врсту унижења. Али будући да је предуслов духовног живота унижавање и сагоревање свог ега, беспоговорна послушност може нам бити од велике помоћи.
5. Осим што је био послушан Свом божанском Оцу, Христос је био послушан и Свом тобожњем земаљском оцу, праведном Јосифу. Завршавајући опис епизоде у којој Марија и Јосиф налазе Исуса у јерусалимском храму, јеванђелиста Лука каже: „И сиђе с њима и дође у Назарет; и бјеше им послушан“ (Лк. 2, 51).
6. Добротољубље, II том, Манастир Хиландар 2002, 107.
7. Занимљиво је да је у неким срединама назив за искушеника, који је иначе уобичајан код нас, заправо послушник. Управо тај назив сугерише изузетну важност послушности.
8. Идеалан став почетника према духовном руководитељу, чији је задатак да преобрази његову страсну природу, огледа се у следећим речима: „Као гвожђе ковачу, тако се и ја, свети оче, предајем теби на послушање“ (Свети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар 2008, 38).
9. По ави Доротеју, кључни узрок пада монаха је што не следи савете искусног духовника, већ верује свом још увек нечистом срцу: „Ако си видео онога који је пао, знај да се ослањао на себе“ (Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар 1996, 55). Истакавши да је монах, уколико је то могуће, „дужан да старце пита о сваком кораку који чини у својој келији и о свакој капљи воде коју испија“, Св. Антоније примећује: „Ја познајем неколицину монаха који су пали стога што су мислили да самостално угоде  Богу“ (Добротољубље, I том, 99).
10. Старац Јефрем Филотејски и Аризонски, Мој старац Јосиф Исихаста,  Београд 2014, 61.
11. Својим ученицима Св. Јосиф Исихаста је пренео поуку атонског монаштва: „Јеси ли угодио свом старцу? Онда си угодио Богу. Ниси ли угодио свом старцу? Онда ниси угодио Богу. То се догађа зато што ти Бога не видиш, али свог старца видиш, а он је Божији представник. Према томе, све што чиниш старцу, то се преноси на Бога“ (Исто, 230). Старац Јефрем то додатно појашњава: „Сваки духовни отац је икона Христова. Према томе, колико је неко послушан свом духовном оцу, толико је послушан и Христу“ (Старац Јефрем Филотејски и Аризонски, „Поуке очинске љубави на путу спасења“, у: Сузе за свет : савремени грчки страци I, Београд 2010, 557).
12. Свети Јован Лествичник, Лествица, 58.
13. Исто, 33.
14. Ученика који је, иако беспрекорно послушан, ипак био у недоумици да ли је за њега корисно то што нема никаквих невоља, његов духовни отац је поучио: „Уопште не треба да се жалостиш: ти немаш одговорности. Свако онај ко себе потчини послушности духовног оца, та послушност му обезбеђује безбрижност и спокојство“ (Велики старечник, Београд 2013, 265). Уп. Поуке аве Доротеја, 55-56.
15. Старац Јефрем Филотејски и Аризонски, Мој старац Јосиф Исихаста, 234.
16. Свети Јован Лествичник, Лествица, 33.
17. Старечник, Нови Сад 2008, 171-172.
18. Велики старечник, 261.
19. Исто, 264.
20. Варнава Бјељајев, „О послушању“, у: Књига о прелести и лажном духовништву (прир. Ј. Србуљ), Београд 2013, 322-323.
21. Велики старечник, 262.
22. Свети Јован Лествичник, Лествица, 49.
23. Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливите, Нови Сад 2005, 53.
24. Исто, 52.
25. Старац Јефрем Филотејски и Аризонски, Мој старац Јосиф Исихаста, 241.
26. Исто, 360.
27. Старац Пајсије – човек љубави Божије, Београд 2005, 352.
28. Свети Јован Лествичник, Лествица, 34.
29. Савет Св. Јована Синаите гласи: „Према својствима наших страсти треба да проценимо коме би облику послушности требало да се посветимо, те да изаберемо одговарајући начин. Ако видиш да си неуздржљив и веома склон похоти, нека ти учитељ буде подвижник, неумољив по питању хране, а не чудотворац, нити неко ко је спреман да сваког прими и угости. Ако си охол, нека ти духовни отац буде суров и непопустљив подвижник, а не кротак и човекољубив“ (Исто, 58).
30. Имајући у виду значај танане духовне везе између две личности, архимадрит Кирил саветује: „Духовног оца треба тражити према настројењу своје душе“ (Архимандрит Кирил (Павлов), „Покажи ми, Господе, пут којим да идем“, у: Књига о прелести и лажном духовништву, 360). Мудро је такође пре евентуалне потраге за духовником прибећи усрдној молитви да нас Бог упути на праву особу. Наиме, будући да су у основу наших избора често скривене страсти, да наше срце није чисто, лако је определити се за погрешну особу. Но ако смо погрешили, ако не стичемо духовну корист, дозвољено је после извесног времена поверити се вођству неког другог.
31. Свети Јован Лествичник, Лествица, 34. По Св. Серафиму Саровском, „нема погубнијег греха од роптања, осуђивања или непослушања старешини. Такав човек ће погинути“ (Н. Левитски, Свети саровски старац Серафим, Манастир Хиландар 1998, 132). За оног ко је непослушан свом духовном оцу могло би се рећи да је послушан нечастивом, а последице такве послушности су погубне.
32. „Старци су веома ретка појава“, примећује митрополит Антоније, те појашњава: „Старац није просто човек који се дуго бавио пастирским радом и који је стекао одређене навике или искуство; у правом смислу речи старац значи нешто друго: то је благодатно стање. Старци се не ’изграђују’, старци се рађају силом Духа Светога“ (Антоније Блум, „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“, у: Књига о прелести и лажном духовништву, 403, 374-375). Имајући у виду духовну незрелост многих данашњих „стараца“, у Русији је скован израз „младостарци“. Он служи као ознака за оне духовнике који се понашају као да су опитни старци иако не испуњавају духовне услове за такав статус.
33. Осврћући се на монашки завет послушности у нашем времену, Рафаил Карелин истиче да „потпуна послушност ипак није слепа послушност“. По њему, послушност „треба да пролази стазом јеванђељског морала. Очигледни греси, као што су лаж, лицемерство, присвајање туђег и тако даље, не могу бити оправдани никаквом послушношћу, јер је то патологија саме послушности“ (Рафаил Карелин, „Спасавати се у времену убогости духа“, у: Књига о прелести и лажном духовништву, 497).
34. Исто, 508.
35. Истакавши захтев да послушник треба да буде крајње ћутљив у присуству духовника, Св. Јован Лествичник примећује: „Видео сам послушника који прекида проповедање свог духовника, те почех да очајавам над његовом послушношћу, гледајући како од ње постаје надмен а не смирен“ (Свети Јован Лествичник, Лествица, 50). О дрскости неких данашњих искушеника и монаха, који не поштују игумана, Св. Пајсије с тугом пише да они, „уколико сматрају да имају право“, приговарају игуману: „Какву диктатуру имамо овде? Ко је чуо за овако нешто у данашње време“, или: „Рекао сам то старцу, а он ме не разуме! Поновио сам му то неколико пута.“ На критику таквог понашања, они се чак зачуде, уверени да имају право да изнесу своје мишљење. Ученик Атониаде не види ништа проблематично у томе што се ректору, који је уз то и епископ, обраћа као да су равноправни: „Преосвећени ректоре, да говоримо као једнаки.“ (Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу, Београд 2011, 106-107).
36. Старац Пајсије – човек љубави Божије, 350.
37. Исто, 352.
38. Гласници су наиме добили упутство да „Симеона силом скину са стуба ако се не покори њиховој поруци, а ако се покори њиховој поруци и хтедне сићи са стуба, онда да га оставе да стоји на стубу као што је почео, јер покаже ли се да је послушан, то ће бити доказ да је његов нови начин живота од Бога“ (Јустин Сп. Поповић, Житија светих : за септембар, Ваљево 1998, 12).
     

проф.др Зоран Кинђић

Преузето са одобрењем аутора из књиге "Прилози за разумевање религије", стр. 143 - 153., Досије студио, Београд 2022.

Насловна фото: Авраамово жртвоприношење Исаака, Георије Кордис, извор: iconmuseum.org