Питање: Да ли је давање десетине прихода пракса и учење Новог Завета и део наше свете традиције?

Десетак је представљао праксу давања Богу десет процената од онога што је човек „стекао“. Под „стеченим“ се подразумевало све што је човек својим трудом успео да прибави; првих десет процената од тога припадало је Господу. Давање десетка било је прописано Мојсијевим Законом, али је заправо постојало и пре тог закона, јер и у књизи Постања 14:18-20 видимо да је и Авраам давао десетак. Не давати десетак значило је красти од Бога (уп. Малахија 3: 8-10).

Кад дајемо десетину прихода, признајемо да је Бог извор свега што имамо, и тако што Му враћамо првих десет процената, благодаримо Богу и показујемо да Му верујемо да ће се и даље бринути за наше потребе, уместо да се грчевито држимо онога што имамо зато што немамо такво поверење у Њега.

Иако је давање десетка очигледно било обавеза у Старом Завету, не постоји ништа што изричито потврђује да је оно обавезно и за хришћане, нити ишта што каже да није. Много се говори о потреби да се помаже сиромашнима и да се подржава дело Цркве, али није речено да ли се то чинило давањем десетка. Стога, да бисмо одговорили на питање шта је Христос научио апостоле о томе и чему су апостоли учили Цркву, морамо да видимо шта вели предање.

У 13. поглављу Дидахе (за коју се верује да је најстарији документ после Новог Завета) говори се о приношењу „првина“ ради издржавања пророка, учитеља и сиромашних, „према заповести“ (Дидахе 13:8). Приношење првина у Старом Завету било је део система давања десетка, па кад се каже да се то чини „према заповести“, то указује да је давање десетка, у најмању руку, било уобичајено и међу хришћанима.

Свети Иринеј каже:

• „Стога смо дужни да Богу приносимо првине Његове творевине, као што и Мојсије каже: ‘Не појављуј се пред Господом Богом својим празних руку’; тако човек, који се сматра благодарним по ономе чиме је показао своју захвалност, може примити част која од Њега долази“ (Против јереси 4,18,1).

Свети Јован Златоусти, тумачећи Посланицу Ефесцима, 2. поглавље, каже:

• „Тако ће у овом случају величина греха учинити да такав човек оде са ђаволом. Тешко ономе, каже се, који не чини милостињу; и ако је то био случај под Старим Заветом, утолико више је под Новим. Ако је тамо, где је било допуштено стицање богатства, његово коришћење и старање о њему, толико било предвиђено за помагање сиромашнима, колико ли је тек у оном Домостроју где нам је заповеђено да предамо све што имамо? Јер шта људи нису чинили у стара времена? Давали су десетак, па још један десетак за сирочад, удовице и странце; а сад ми је неко, задивљен поступцима другог човека, рекао: ‘Замисли, тај и тај даје десетак.’ Какву само тежину срама носи овај израз, будући да оно што код Јевреја није било предмет чуђења сада то постаје код хришћана! Ако је тада постојала опасност због изостављања давања десетка, помисли колика ли тек мора бити данас“ (Четврта беседа на Посланицу Ефесцима).

Суштина речи светог Јована Златоустог јесте да није само погрешно претпоставити да хришћани не треба да се брину о давању десетка, већ да је та обавеза сад још већа него што је била у Старом Завету и да би требало да чинимо више од самог давања десетка.

Знамо да је свети Владимир практиковао давање десетка, јер је прва камена црква у Кијеву саграђена новцем који је он давао као десетак, па је добила надимак „Десјатина црква“, тј. Црква десетка.

Ми смо управитељи свега што нам је Бог дао, а то не обухвата само наш новац, већ и наше време и наше дарове. Бог нам их је дао да их користимо на Његову славу. Наравно, имамо обавезу да бринемо о својим породицама и да подмирујемо сопствене потребе, али смо такође позвани да оно што имамо користимо за бригу о другима, нарочито о сиромашнима. Такође треба да подржавамо дело Цркве, како на парохијском нивоу, тако и шире, како би Црква могла да чини све што је потребно ради проповедања Јеванђеља и укрепљивања верних.

Кад би сваки православни хришћанин озбиљно схватио појам управљања имовином, резултати би били задивљујући. Када би сви у Цркви једноставно давали десетак (а да и не говоримо о томе да чине и више од тога), Црква би могла да учини толико више у свету тако да бисмо видели велики плод какав у скорије време нисмо имали прилике да запазимо. Овако је наша способност да чинимо оно на шта нас је Бог позвао много је ограниченија, и то је грех због којег би сви требало да се покајемо.

протојереј Џон Вајтфорд

Извор: fatherjohn.blogspot.com

За портал "Живот Цркве" са енглеског превела: Марина Тодић

Насловна фото: десетак као принос породице, извор: blog.cph.org